header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архимандрит Силуан (Висан): Е, то значи волети!
Архимандрит Силуан (Висан): Е, то значи волети! Штампај Е-пошта
понедељак, 22 јануар 2018

 Прочитао сам једну причицу која је на мене оставила јак утисак. Као што увек делим са вама све лепо и корисно што налазим, тако и сад желим да поделим ово са вама. И, као и увек, надам се да ће се свакоме између ових редова открити нека блага помисао.

“Неколико година пре Другог светског рата живео је један диван супружнички пар. Веома су се волели. Муж се, кад год је било могуће, трудио да изрази жени своју љубав. А она је била лепа, осетљива и нежног здравља.

Али почео је рат, и муж је морао да оде на фронт. Тамо је прошао многа тешка искушења, али сваки пут је чудом остајао жив. И сваког дана се молио Богу да му помогне да преживи, да би се вратио кући, жени коју је тако волео. Мисао о томе да ће је опет загрлити загревала му је душу и помагала да издржи глад, хладноћу и ране.

Када се рат завршио, он је, срећан као никад у животу, трчао кући као на крилима. Ево већ се види село, и у сусрет му иде друг! Када се радост од тога што су се видели живи и неповређени стишала, друг је почео да га теши, говорећи о некаквом искушењу које га је задесило.

·  О каквом искушењу говориш? - пита човек коме је срце стало.

·  Шта, ти ништа не знаш? Твоја жена је била тешко болесна. Преживела је, наравно, преживела, само јој је лице сада изобличено, - саосећајно је одговорио друг.

Муж, као покошен, паде на земљу и горко заплака.

И увече стиже он својој кући. Жена, видевши га, не може да се нарадује и само благодари Богу за чудо што се он вратио кући жив! А потом они седоше за сто... И одједном она схвати да је њен муж, тај вољени, изгубио у рату вид! Мислећи да је ослепео од последица рањавања, она га није ни о чему испитивала, да му не би причињавала додатну патњу. Почела је да се као и раније брине о њему, како приличи жени која воли, и они су срећно поживели још 15 година.

Потом, после тих 15 година потпуне среће, али такође и тајних страдања, пошто је била неизлечиво болесна, жена је предала душу Богу. А муж који је волео затворио је њене очи... и отворио своје! Све те године он се претварао да је слеп, да не би увећавао њене патње”.

Е, то значи волети! Ослепети себе да не би повредио другог.

И нама би често било боље да затварамо очи, јер наш поглед може бити много тежи него што мислимо, и томе у кога гледамо може постати још горе од тог прекорног погледа. Многи људи губе снаге за борбу са собом или са искушењима кроз која пролазе само зато што смо их погледали како није требало! Због нас њихов живот може постати још тежи, јер ми не видимо како њих боли душа, скривена у том телу инвалида, или покривена ружноћом, или чиме год ружним, или пороком који је узео власт над њима, или депресијом, са којом се боре...

Али да бисмо пред тим затворили очи, морамо волети! Не можемо престати да видимо туђу ружноћу ако смо равнодушни, или тупи, или желимо да маргинализујмо човека, него само ако показујемо осетљивост, деликатност и великодушност.

Да ли је неопходна љубав да бисмо се понашали једноставно и природно? Очигледно, да! Неоходно је да волимо да не бисмо дозволили другом човеку да се осети повређено или прекорено, да не бисмо постали разлог због ког он пати, него да бисмо му, напротив, помогали, ублажавали, колико можемо, његов бол.

А зар то не ради Христос у нашем животу? Мени се чини, Он нас гледа са затвореним очима, јер иначе ми не бисмо могли ни да погледамо на Њега, осећајући се тако кривима пред Њим.

И још сам помислио: како ретко у данашње време чујемо за случајеве попут овог! Љубав као да је охладнела, као да немамо више снаге да волимо, или смо можда просто постали сувише себични?

Раније су односи међу онима који се воле били много трајнији, лепши, срећнији. Раније је постојала лепота и свештена љубав двоје људи. Један прост гест, цветић, један поглед, већ су постајали извори радости, трепета срца и суза од среће. А сада... Само и чујеш за разводе и тугу. Скандале и оптужбе.

Сви се на некога жале. Сви некога окривљују. Врло је мало оних који би на себе преузели кривицу и одговорност за растанак. Можда више не можемо да волимо? Више не можемо да опраштамо? За нас љубав више нема никакво значење? Или смо просто толико заробљени љубављу према себи, да ближњи за нас постаје терет?

Сви ми знамо – да би односи, породични живот, функционисали, неопходно је да једно својом љубављу увећава срећу и лепоту живота другога. Од давнина је познато, “љубав је ватра, али гори кад убацујеш дрва“, и тада је могуће волети непрестано.

Ни у једној књизи није написано и нико није рекао да волети значи само осећати срећу; не, волети значи желети добро и срећу другоме. То значи одрећи се свог егоизма и гордости, смирити се, да би владао мир, молити се у нади, задовољавати се малим које имаш, и благодарити за то, бити срећан видећи да је други срећан, и живети уздижући се...

Волети – у томе је мудрост живота. Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава! Можда ће они који читају ове редове бити другачијег мишљења, сматрајући да мени не приличи да пишем о љубавним односима, јер ја не знам “како је то тешко”. Можда су они и у праву, али, као и сваки свештеник, ја патим много више него што ви можете да замислите, кад видим сломљено срце, сузе на прекрасном лицу другог. А љубави је тако тешко да то види...

 

Са руског:  Мирјана Милетић

Извор: „Православие.ру“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 јануар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

Сиромаштво

Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)

Корист

Корисно ћемо ми за себе наћи тада, када будемо тражили корист за ближњег. (Св. Јован Златоусти)

Жртва усрећује

Није богат онај који поседује иметак и чува га, него онај који га дели. Жртва, а не поседовање нас усрећује. (Св. Климент Александријски)

Убоги и богати

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба. (Св. Јован Златоусти)

Људско срце

По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврндњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.

Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи. (Св. Теофан Затворник)

Божури и трње

Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури. (Св. Николај Жички)

Мала сагрешенија

Ђаво нам приказује мале грехове као неважне, јер нас иначе он не би могао наводити у већа сагрешења. (Св. Марко Подвижник)

Непријатности

Мала ватра омекшава велико парче воска, тако и мале непријатности често омекшају, засладе и очисте све наше оштрине, неосећајност и тврдоћу срца. (Св. Игнатије Бријанчанинов)

Огањ

Ми сви једнако примамо благослов од Бога. Међутим, неки од нас примивши од Бога Огањ (то јест Његову реч) постају меки као пчелињи восак, док неки попут глине постају тврди као камен. (Св. Петар Дамаскин)

Опроштај

Чак и ако ти сви духовни оци, патријарси, архијереји и сви људи опросте, још увек ти није опроштено док се не покајеш на делу. (Св. Козма Етолски)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.