„Борба за веру“

КО ТО НЕ ДА МИРА О. МИЛИЋУ ДРАГОВИЋУ?

„У наше време дигоше се неке бабе из Цркве и још неке бабе ван Цркве и сабраше се на једном месту и крстише то место: ''Србска Светосавска Свенародна Саборност''. Лепо име, али шта би?“ […]

Таман када смо помислили да је о. Милић Драговић оградио срце своје смирењем и ум свој просветлио светлошћу ума Христовог (ср. 1.Кор. 2,16), те се у тиховању својему каје и од Свепраштајућег Господа проси опроштај за све увреде које је нанео Борцима за очување саборности у Српској Цркви, кад ево данас прочитасмо његов најновији напис, написан у истоме духу као и његови ранији написи.

Увреде упућене нама, најмањима међу браћом, са радошћу у срцу прихватамо, јер их сматрамо незаслуженом милошћу Божијом. Господ наш Исус Христос рекао је: „Блажени сте кад вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас (Мт. 5,11-12). Свети апостол Петар сматрао је себе недостојним да буде распет на крсту попут Господа свога, те је зато молио своје погубитеље да га распну наопачке. И ми, поучени смирењу од Првоврховног апостола Христовог, молимо овом приликом о. Милића Драговића, али и друге сличне њему: Када увреде наносите благочестивим српским епископима, часним свештеницима и монасима; богољубивим Србима страдалницима за Веру, немојте и нас вређати заједно са њима – ми тога нисмо достојни. Нас распните наопачке!

Ако бабама назвасте једног српског Епископа, неколико српских часних и ревносних монаха и свештеника, петнаестак српских угледних и признатих интелектуалаца и више од хиљаду српских Бораца за веру, нас немојте вређати заједно са њима; ми тога нисмо достојни! Не брините за начин како ћете то учинити... То ће вам рећи онај коме служите!

Пре свега, о. Милић злонамерно користи један неформални позив за Војловичко сабрање (са насловом: „Србски светосавски свенародни сабор“), при томе игноришући (из разлога жонглирања неистинама) званично саопштење Епархије банатске поводом скупа у манастиру Војловици

(http://www.borbazaveru.com/index.php?option=com_content&task=view&id=983&Itemid46).

Пошто је темељ његовог  написа манипулација и неистина, јасно је да и читав његов напис врви неистинама и манипулацијама.

Кога је све о. Милић Драговић назвао бабама:

Обраћање СА  Сабору СП Цркве и српској православној јавности Војловичког Црквено – народног сабора,  потписали су:

Учесници: Отац Николај, игуман мн. Црна Река

                     Отац Симеон, игуман мн. Рукумија

                     Др Миодраг Петровић

                     Др Љубомир Протић

                     Проф. Владимир Димитријевић

                     Жељко Которанин

Војловичком Апелу придружили су се и угледни српски књижевници:

                    Војислав Лубарда

                    Љубица Милетић

                    Ангелина Марковић

                    Жарко Команин

                    Предраг Р. Драгић Кијук

                    Милорад Ђурић

                    Душко М. Петровић

Универзитетски професори:

                 Др Вера Бојић,

                 Др Милош Ковачевић,

                 Др Тиодор Росић

Молимо о. Милића да пажљиво прочита списак имена потписника Војловичког апела које наведосмо и  укаже нам на „бабе“ у списку, и припреми се за одговор сајта „Борба за веру“ који ће уследити, али и за друге.

Као што је и познато редовним посетиоцима нашег сајта, „Борба за веру“ у циљу истинитог информисања својих посетилаца, увек преноси и написе оних који у недобронамерности срца својих износе многе неистине и увреде на рачун Бораца за веру. У складу са таквом досадашњом праксом, и из тих разлога, преносимо и најновији напис о. Милића Драговића.

+ + +

О. Милић Драговић

''Покољења дјела суде, што  је чије дају свјема!''

Историја не памти време апсолутног мира, чак се с правом може рећи да је одлика времена и простора, о коме говори историја, променљивост и раздвајање, различитост и немир. У тренутку догађања гледаоци и слушаоци узимају улогу судије тако да су пресуде садашњости утемељене на демократском закону просте већине. Примера ради једна од демократских одлука гласила је: '' Распни га, распни!'' ( Мк 15, 13). До пре педесетак година, демократски суд јавности изрицао је јавну осуду ако се ђевојка, пре ступања у благословени брак, нађе да је трудна( Мт 1,19), данас пак тај исти суд вели, да ако ђевојка сачува девојаштво до краја средње школе:

 '' заостала је,  непросвећена, није у тренду, треба је каменовати да не квари околину''. Кажу људи судска се не пориче, а ја велим да је Његош видио са брда мало даље но ми под брдом кад је рекао: '' покољења дјела суде, што је чије дају свјема!''  Нема дакле правог суда у времену садашњем, али свако време памти људе и њихове трагове, као историјске отиске, као дела о којима ће говорити покољења. Гледајући  наша савремена рвања на свим борилиштима од куће где се рву муж,  жена и деца, преко школе где се боре учитељи и ђаци, радионице где се муче послодавци са радницима, скупштине где очи ваде једни другима, власт и опозиција, па до Цркве где се боре правоверни против кривоверних, зажелех да опишем неколико отисака нашег времена како би поколења која долазе имала истинитију слику пред собом.

   У наше време дигоше се неке бабе из Цркве и још неке бабе ван Цркве и сабраше се на једном месту и крстише то место: ''Србска Светосавска Свенародна Саборност''. Лепо име, али шта би?

 На Сабору није било ни монаштва, ни свештенства у оном броју у којем су могли да се одазову јер српско православље ако и оскудева у монаштву, не оскудева у свештенству. ( новинар де 8.5 2009.)

Гледајући у отиске који иза себе остављају ове бабе (види Горски вијенац од 2141 па даље), на то гувно не дођоше ни епископи ни свештеници ни монаси, како лично сведоче удружени грађани и борци за веру, али ипак да  ово новокрштено чељаде не би одмах пропало, потрудише се они који су га крштавали и дадоше му уз име и  пут и циљ.

 ''Србска Светосавска Свенародна Саборност'' била би оно ново/старо светло и светосавски путоказ будућих односа међу људима унутар србског народа, али и са другима.

 Срећа и успех „Саборности“  не би били у служењу и угађању појединцима, већ у служењу заједници, у чијој срећи би сви саставни делови, тј. сви чланови „Саборности“  пронашли сопствену срећу. 

Циљеви те и такве Саборности били би:

 Духовни и морални препород србског народа

Остварење чврсте повезаности свих православних народа, превасходно Срба и Руса, али у Истини

 А ови циљеви се могу остварити само у оној мери у којој се и ми сами трудимо и жртвујемо за служење Господу Исусу Христу и ближњима и у којој таква жртва буде Богу угодна. Али у свему – нека буде воља Божја. 

 Дакле, сâмо успостављање и јачање „Саборности“ нису, нити икада смеју да постану циљ сам по себи, већ „Саборност“  треба и мора да буде само средство за што боље и усрдније служење Богу и, кроз служење Богу, служење ближњима и заједници.

 У складу са тим, вођење „Саборности“  не би припадало било ком човеку или групи људи, већ самоме Богу, Духу светом. Да ништа не бива без молитве и благослова.

 Духовни пастир „Саборности“ би требало да буде онај епископ Свете србске православне цркве који наслеђено Свето предање држи непромењено, који кроз послушност и следовање Светим васељенским саборима, Светим канонима и Светим оцима стоји у послушности самоме Богу, и који је несумњиво истакнут и одан борац за чистоту вере православне и одбрану Србске православне цркве, србског народа и наше отаџбине. ( Борба за веру 6. мај 2009.)

Када неко каже да у свему буде воља Божија, а одмах иза тога узима филтер којим ће  он лично, или удружен са неколико баба и грађана, осведочених бораца за веру, процењивати шта је воља Божија ту нема Истине. Мудри игуман Стефан, који је видео за својих осамдесет љета и света и Цркава каже:

'' Ко ће, синко, божју вољу знати,

ко ли божја прозрети чудеса?

Ни то, синко, ја не могу знати;

аљинах је на небеса доста,

па Бог даје коме какву хоће;

Ви нас господо из разних удружења грађана, чисте савести, борећи се за веру као ревносни  новинари дебеа, уверавате да је наша Света Саборна и Апостолска Црква безблагодатна, да Дух Свети није са нама, да нам се квари освећена водица итд... Зар Ви не примећујете да сте спали са три на једног епископа, са десет калуђера на двојицу, а све су прилике да ће Вас кад дође време, стани пани, и они оставити. У нади, да се можемо сложити бар у једном јеванђелском исказу, да је воља Божија да се сви људи спасу и дођу до познања Истине, молим Вас искрено и људски, да не присвајате власт и право Светог Архијерејског Сабора и процењујете ко  је прави духовни пастир. Зашто на једној страни пљујете на владику жичког позивајући се на  СА Сабор СПЦ, који Га је поставио да се кроз Њега пројављује воља Божија у овој богоспасаваној епархији , а на другој страни хвалите бившег епископа Дамаскина, расчињеног од тог истог СА Сабора СПЦ? Коме верујете, кога подржавате, коју вољу Божију поштујете? Само Вама знаном борбом, за неку Вашу веру, тумачите вољу Божију, претећи и владици Хризостому, а и мени малом и грешном, да смо се ухватили под руку са:

 Гаврилом Мајкићем кога је по повратку из Рима српски православни народ жива узидао у манастиру Марчи (исто, стр. 30); са Павлом Зорчићем, Ђорђом Југовићем, Рафаилом Марковићем, Палковићем и њима сличним (исто, стр.31, 32 и даље).

Чиме можемо доказати ову другу беду несрећног Владике Хризостома?

 Погледајмо!

1. Његово лицемерје: Својом руком налаже да се одлука Сабора о богослужбеном поретку има стрикно поштовати, а затим је лично гази и хушка јаднике попут Тихона студеничког, намесника пожешког Дмитра Луковића, намесника рудничког Аранђела, самовољника ужичког Милића Драговића... да својим понашањем пљују на одлуке највишег органа власти у СПЦ.

2. Његова акта донета у духовном бунилу су брука и срамота у летопису наше Свете Цркве. Подсећање на неке од тих аката изазива мучнину духа, али истовремено и распаљује вољу православних верника да истрају у одбрани светоотачке вере:

А) Одузима духовништво искусним монасима који по пола века служе роду и Богу, а за духовнике поставља духовну недоношчад гурајући и њих и њихова духовна чеда у прелест (као школски пример у аналима СПЦ остаће прогон и деградација архимандрита Венијамина Овчарско-кабларског, забележена у актима Еп. Жичког Хризостома, са једне, и уздизање нестасалих али послушних дечака као што су Тихон, Виталије..., на висину којој нису дорасли,  с друге стране).

Б) Устројавање духовних гета за поједине Божије људе и њихово de facto „хапшење“ (тј. стрпавање у кућне притворе). Опет за школски пример може послужити акт Еп. Жичког Хризостома којим забрањује Венијамину из Овчара да физички привири у неке друге манaстире (Ово безумље није само супротно Божијим и овоземаљским законима него и здравом разуму). На још горе понашање је натуткао своје полтроне по нашим светињама, који у трци за частима, прогањају и злостављају старе монахе. Тако нпр. оца Саву држе као заточеника у манастиру Студеници

В) Прогони монахиња из Овчарско- кабларских манастира (Тројице, Благовештење),  тобож ради тога да не би било мешовитих манастира, док у исто време својим актима прави мешовите манастире: Јовање, Градац (у коме се чак снимају саблажњиве лакрдије које су својеврсно ругање Светим оцима и такви филмови снимљени на ДВД бестидно  се растурају по народу и емитују на ТВ). А да би брука и срамота била још већа и сам Еп. Жички живи у женском манастиру.

Г) Прогони честите свештенике зато што су поштовали одлуке СА Сабора и нису превили шију под јарам и нису вукли ко волови куд их канџија ћера... (Пример су свештеници из Чачка и Горачића, док, с друге стране, унапређује и привилегује људе који су брука наших дана).

Д) Забрањује снимање служби Божијих да би сакрио трагове свога безакоња и безакоња својих полтрона који крше прописе и одлуке наше Свете Цркве.

Ђ) Нагони архимандрита Георгија из мн. Благовештења да погази свете Каноне и да примени силу ради спровођења, иначе неспроводиве, одлуке Еп. Жичког Хризостома, изазивајући тако гнев у верном народу.

Е) Прогања и склања вероучитеље који су били прави мисионари (као нпр. проф. Владимир Димитријевић)  а за вероучитеље поставља медиокритете који саблажњавају децу нашу.

Ж) Путем лажи које су му потурили, ко кукавица јаје, његови полтрони (по делању: нељуди) врши по трећи пут терор над честитим свештеником Драганом Никитовићем из Чачка, због чега је изазвао невиђену узнемиреност у стручним круговима угледних чачанских правника и огорчење верног народа које прети да прерасте у озбиљан протест.

З) Одузима народу, због кога јесте, право на реч у светињама које је исти тај народ изградио и које исти тај народ својим благочешћем и добротворством одржава. О томе управо говори и ваш текст, поштована редакцијо, на коме вам честитам и чијем се садржају искрено придружујем, подсећајући несрећног Владику жичког Хризостома да је он превидео да су његови истомишљеници и саветници говорећи да су мудри, полудели (ср. Рим. 1,22).

И не само то, Владика Хризостом је превидео да ће покушавајући да народ утера у ћутање – изазвати камење да проговори, јер је народ Божији чувар вере апостолске, а не његови полтрони и улизице, који ће му за тили час окренути леђа кад дође час, а већ је настао.

Још је превидео да је пре свих ових небулозних одлука, у једном писму Грешног Милоја из Чачка, стајало упозорење: Ко се са народом судио, парницу је сагубио (види „Не помичи старе међе“, Друго допуњено издање, Лио, Горњи Милановац, 2008.)

Акт Е 499/09, Епископа Хризостома којим ставља повезачу на уста лаосу Божијем је у сукобу са здравим разумом, јер народу марама још нико не натка!

Зато ћу ово реаговање на „страховладу у Епархији Жичкој“  завршити цитатом из књиге „Одговор Римској пропаганди“, са којим и почиње овај текст: „Торњај се ти са твојим душоловцима од нас, јер од кад се ви међу нас населисте, населило се и сво зло међу нама“

На Марков дан 2009.                                                                    Раб Божији Д. Ж.

Својевремено је Соња Бисерко објавила књигу '' Самоизолација- реалност и циљ'', која је њен извештај о стању људских права у Србији 2007. године. Легални епископ СПЦ владика Артемије је реаговао питањем: '' Зашто без нас''?, сматрајући да је неправедно унижен и омаловажен,  јер се није нашао на списку 57 имена честитих Срба. Имајући у виду ово реаговање владике Артемија врло сам Вам захвалан што сте и мене грешног и малог,  уврстили у непријатеље највишег органа власти у СПЦ. У том смислу сигуран сам да је некада добро да те неки људи не хвале.

Браћо и сестре, бабе и грађани, нека би драги Бог дао да и Ви поштујете вољу Божију која се пројављује сада и овде кроз СА Сабор СПЦ и кроз милошћу Божијом легално постављене архијереје СПЦ, као и презвитере од Њих постављене да у Њихово име служе Свету Службу и да науче све народе  крштавајући их у Име Оца и Сина и Светога Духа,'' учећи их да све држе што сам вам заповиједао; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин.''( Мт 28, 20).

 Ви дакле радите свој посао, а ми ћемо наш. Ако Ви слушате своје учитеље, ако Вам они тумаче вољу Божију и саборске одлуке, молим Вас да бар толико имате љубави да поштујете и наше учитеље и наше епископе, који су бар за сада легални носиоци благодати Божије и разделитељи Духа Светога. Као горе поменути  непријатељ Цркве, искрено верујем да ће Дух Свети бити на предстојећем СА Сабору и да ће Он помоћи да не будемо више Ви и ми, него да сви будемо Једно( Јн 17, 11). То што носимо, само на први поглед, различите хаљине, не значи да нам живот, душа и тело нису дар Истог Дародавца! Да је хтео, премудри Творац,  не би нам  даривао слободу, него би нам  уз тело и душу начинио исте хаљине и тада би можда били то што Ви желите, апсолутно једнаки. Ако дакле ми и други хришћани не можемо да нађемо сагласје, зар је могуће да ми у оквиру Једне Свете, Саборне и Апостолске СПЦ имамо толико нејединства? Верујем да није тако. Несвесно и непотребно се раздвајамо и спремамо темеље богомрском расколу. Дубоко сам уверен, да све до сада набрајане разлике у служењу и облачењу итд... нису препрека да увек и на сваком месту можемо славити једним устима и једним срцем Оца и Сина и Светога Духа. Бог је благословио да у свакој епархији СПЦ и сваком месту постоје легално постављени архијереји и јереји, њих да послушамо за почетак и биће довољно. Прављење било каквих парацрквених Саборности или неких других копилади добра неће донети. Ако се дете упрљало, окупајмо га, проспимо прљаву воду, али са водом не бацајмо дете из корита. Чувајмо међусобно поверење као зеницу ока и знајмо свачије ће дело изаћи на видело: '' покољења дјела суде, што је чије дају свјема''!

http://www.otacmilic.com/