Владајућа олигархија Сједињених Држава и политичка елита је крајем 19. века усвојила "Доктрину Монрое", којом се 1823. САД формално супротстављају сваком даљем покушају европских нација да колонизују или интервенишу у земљама Северне и Јужне Америке, а такви ће покушаји бити сматрани чином агресије и захтевају интервенцију Сједињених Држава.

Данас знамо да је "Доктрина Монрое" у ствари дала легитимитет и ексклузивно право Вашингтону да амерички потконтинент и све земље Латинске Америке претворе у своје "двориште". То су убрзо и догодило и трајало све до револуције на Куби, док је веће штете амерички колонијализам претрпео доласком на власт Хуга Чавеза у Венецуели, Луле да Силве у Бразилу, Нестора и Цристине Кирцхнер у Аргентини, Ева Моралеса у Боливији, Даниела Ортеге у Никарагви и Рафаел Коррее у Еквадору. Неки од ових лидера су умрли, неки су изгубили изборе, а неки су уклоњени институционалним државним ударом и америчка администрација чини све да амерички потконтинент по други пут у историји у целости претвори у своју колонију. Процеси у Латинској Америци су доказ да САД такође имају дугорочне стратегије и да их, мање или више успешно, проводе више од сто година.

На другој страни света је америчка олигархија и политичка елита себи поставила задатак уништења Руске Федерације као суверене државе, што нико и не крије, а овај циљ је у познатој књизи Велика шаховска табла најбоље описао покојни амерички стратег Збигњев Бжежински. И док за колонизацију Латинске Америке имамо "Доктрина Монрое", за уништење Русије не постоји службеног или колоквијалног имена под којим се овај процес одвија.

Изрека "Картагина мора бити разорена" се повезује са временима Пунских ратова, када је антички Рим водио геополитичку борбу за превласт у региону западног Медитерана. Картагина је неколико пута уништена, а ратови су периодични. Можда би ово име било прикладно за америчку политику према Русији, новој Картаги која мора бити разорена, иако је протеклих сто година у два наврата била готово на коленима.

"Хибридни рат" Сједињених Држава против Руске Федерације, којег су, хтели или не, морали прихватити и амерички вазали у Европи, аутоматски се наставља након урушавања Совјетског Савеза, јер о његовом исходу зависи и читави геополитички пројекат који није довршен.

Тзв. "Нови светски поредак" не треба суверена Русија из неколико разлога. Прво, због своје интерне некомпатибилности са Западом. Друго, ова земља је потенцијална алтернатива и нуди разноврсно друштво на територији богате богатим ресурсима. Наиме, територија Руске Федерације је упоредива са континентом Јужне Америке. Треће, америчко полувиртуално господарство, које се намеће као глобално, темељи се на застрашивању регионалних елита и мирна је лука у хроничним међународним кризама које се производе хиљадама километара далеко од граница Сједињених Држава.

Америчка валута и "електронска средства размене" гарантују опстанак међународном тероризму и мирни развој америчких војних база широм света. Последњих година, Русија је почела да уништава ове утврђења и зауставља хаос широм света. Ово је директно дестабилизирало и ослабило амерички модел.

Четврто, колапс Русије би смањио трошкове Вашингтона и његових вазалаца. Доказ за то је Либија, земља са којом је запад требао трговати раније, а сада једноставно одводи либијске ресурсе. Сада се и тамо ситуација мења, јер богата нафтна подручја под контролом држи либијски генерал Калифа Хафтар, који је, ако се не предомисли, за сада пуно ближи Москви и Каиру, него Вашингтону и Бриселу.

У екстремним случајевима, када је немогуће бесплатно пљачкати суверене нације, "теренски команданти" продају ресурсе земље по минималним ценама, далеко нижим од тржишних, као што је био случај са нафтом "Исламске државе".

Познато је да државе лакше уништити него их подржавати, што је идеологија "Обојених револуција" које за новац организују и спроводе тајне службе, организације и невладине организације, који за рушење држава користе сложене социоекономске и политичке услове, који се лукаво претварају у слогане за свргавање суверене владе.

Након преврата у Украјини 2014. године, Русија има врло јасну државну политику и уместо директног напада, Вашингтон се одлучио за економске санкције, које се у било којем тренутку могу проширити до те мере да се замрзне сва руска имовина у страној валути. Наравно, то би било равно објави рата, стога се ка том циљу иде корак по корак, али се жеља за коначном конфронтацијом назире у новој националној одбрамбеној стратегији Пентагона за 2018. године.

Али 1991. године и време званичног колапса Совјетског Савеза. Главни елемент у процесу након распада Совјетског Савеза је био то што је Запад искористио "примирје" само као мамац за добијање једностраних предности. Чим се заврше једностране користи, термин "апстиненција" се аутоматски завршава.

Након распада Совјетског Савеза је у необјављеном рату руском становништву Запад имао велику почетну предност. Међутим, испоставило се да прилагођавањем тржишној економији Русија није прихватила и системске позиве да се прилагоди либералној верзији "развијеног Запада" и прихвати његове "вредности".

Дакле, продорни пројекат Совјетског Савеза био је само први дио свеобухватног и свеобухватног плана. Сада задатак постаје озбиљнији, јер се не треба уништити само држава, него и људи, односно руски систем вредности, укорењен међу руским и свим народима који живе у Руској Федерацији, треба избрисати из историје, чак и применом чисто физичке силе.

Чим је савладао постсовјетски простор, по истом моделу како је латиноамеричке народе "бранио" од европских колонијалиста, Васхингтон је окупирао балтичке државе, а након кратке паузе иницирања рат и окупирао Украјину.

Проблем је што је приметно да апетити само повећавају. Сам по себи се овај процес неће зауставити, а што дуже руска елита буде настојала постићи трајно примирје са Западом, касније ће се теже носити с проблемима. Пример зимске олимпијаде 2018 је индикативан. Све је цинично и љубазно, са великим задовољством и наклоњеношћу.

Пројекат "Картагина мора бити разорена" је апсолутни приоритет америчке спољне политике и он нема алтернативе. У двадесетом веку су САД комерцијалним и политичким методама два пута биле на корак до уништења Русије. Првом великом победом Запада у борби против Русије се може сматрати период између 1917. и 1922. године, када настаје СССР и неслужбено преузима улогу Руског царства. Друга победа датира од 1991. до 1993. Зашто не поновити ову успешну комбинацију?

Империјализам и "развијене привреде" у начелу не могу постојати без пљачке колонија, које се пљачкају или им се намеће непоштена размена добара.

Земље које могу осигурати мир, чији људи раде боље и теже, на пример Кина, ојачани су.

Уметност отпора такође игра велику улогу. Ако су уочи нацистичке инвазије на Русију у кинематографији биле заступљене теме о инвазији немачких витезова, данас је потребно приказивати догађаје попут оног који се 2. маја 2014. одиграо Куликовом пољу у Одеси и Палежу живих људи у Дому синдиката, само зато што су прикупљали потписе за молбу против илегално успостављених власти у Кијеву.

Руски су грађани трајно лишени права на стабилност у фебруару 2014. и опасности су од тада сваким даном веће. Наставак ће обавезно пратити јер не постоји друго правило. То можете предвидети и са становишта политичке економије.

"Империјализам је највиши стадијум капитализма и води у рат", што је проширена изјава некима мрског Владимира Иљича Лењина, али примерена нашем добу, као у време када је изговорена.

Наполеонови ратови, технолошки напредак, светски ратови КСКС века, изградња и распад европског колонијалног система, изградња и распада Совјетског савеза су линкови 1 континуираног процеса глобализације. Ова прича се наставља и прати линију мање отпорности. Не постоји сарадња између групе Г20. Постоји само банална борба за преживљавање.