Мајкл Пенс је на посебној седници Кнесета у Јерусалиму одржао говор, којим је засновао месијански дискурс на Блиском истоку

Познати активиста ционистичког покрета у Русији, публициста који пише на ивириту[1], руском и енглеском језику, стручњак за теологију и кабалу, Авигдор Ескин, коментаришући помпезни говор потпредседника САД, Мајкла Пенса, на посебној седници Кнесета у Јерусалиму 22. јануара, дао је свом чланку овакав звучни поднаслов: „Мајкл Пенс је засновао месијански дискурс на Блиском истоку”.

Ово саопштење, наравно, третира стварност у складу са јудејским схватањем месијанства. Ево оног што је основно, а што се према гледишту Ескина чуло тог понедељка: „Говор потпредседника Мајкла Пенса – то је манифестација до сада непознатог приступа израелско-арапској конфронтацији. Израел је за своје савезнике био ‘стратегијско благо’, ‘поуздани партнер’, ‘једина демократија на Блиском истоку’. Међутим, нико од водећих америчких политичара није говорио о Израелу као о земљи која оваплоћује библијске идеје. То је не само признање историјског права Израела на постојање, већ и придавање његовом постојању универзалног есхатолошког значења.“

Револуционарност овог говора се, према Ескину, састоји у следећем: „Мајкл Пенс је рекао и Израелцима и њиховим суседима, да месијанско становиште није ништа мање озбиљна основа за међудржавни дијалог од ‘међународног права’ или ‘права човека’. Пенс је рекао да ће судбина библијске земље бити одређена идејама Књиге над Књигама и носиоцима тих идеја.“

Прошло је више од века од преговора представника ционистичког покрета, пореклом из Русије, Хаима Вајцмана (касније први председник Израела) са британским министром иностраних послова лордом Балфуром. Ови преговори су резултирали чувеном „Балфуровом декларацијом” од 2. новембра 1917. године, која је упућена шефу британских циониста, лорду Ротшилду, у којој је, између осталог, било речено: „Влада Његовог Величанства са благонаклоношћу разматра питање формирања у Палестини националног огњишта за јеврејски народ и уложиће све напоре да помогне да се достигне тај циљ; при том, јасно се подразумева да се не требају предузимати никакве радње, које би могле нарушити грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини или права и политички положај који Јевреји уживају у ма којој другој држави.”

Ова Декларације, такође, почива на „месијанским погледима”. Ако се сада, уочи седамдесетогодишњице проглашења државе Израел, поново обнављају овакви погледи, онда је јасно је да се спремају неке важне квалитативне промене у међународној политици, и то не само на Блиском истоку, већ и на глобалном плану. Мајкл Пенс, заиста, добија улогу новог Балфура.

Шта је потпредседник САД рекао у Јерусалиму? Имајући у виду Трампову изјаву о пресељењу америчке амбасаде из Тел Авива у Јерусалим, која је изазвала међународни скандал, Пенс је поднео рапорт: „Преносим вам поздрав од политичког лидера који је учинио више на зближавању наше две велике земље, него било који други председник за последњих седамдесет година – од четрдесет петог председника САД Доналда Трампа.“

Пенс је у истом патетичном тону још изјавио: „Моја мисија се састоји у томе да вам пренесем једноставну поруку која долази из срца америчког народа: Америка подржава Израел.

Ми подржавамо Израел, зато што је ваша ствар и наша ствар, зато што су ваше вредности и наше вредности, а ваша борба је и наша борба.

Ми подржавамо Израел, зато што подржавамо добро против зла, правду против неправде, слободу против тираније.“

Шта је ово: изјава љубави или обожавање Израела налик религиозном чину? Испада да је Израел синоним добра, а све што је против Израела – то је зло. Апсолутизација једног народа и једна државе… Човечанство је у 20. веку већ прошло кроз нешто слично.

Изнова су се заориле нове песме са старим мотивом о изабраним народима, који за себе траже посебне стандарде. Говорећи о стварању Израела, чија ће се седамдесетогодишњица обележити у априлу, односно мају ове године, Пенс је у похвалу овог догађаја навео пророштво Исаијино, које се, сходно нашој светоотачкој традицији, односи на рођење Цркве Христове, у педесети дан после Христовог Васкрсења: „Може ли се земља родити у један дан, може ли се народ родити одједанпут.” (Упореди: Ис. 66, 8)

Поново се говорило о статусу знаменитог града какав жели садашња администрација САД: „Јерусалим – главни град Израела. Због тога је председник Трамп наложио да државни секретаријат без одлагања отпочне припреме за пресељење амбасаде САД из Тел Авива у Јерусалим. У наредним недељама наша администрација ће радити на отварању амбасаде САД у Јерусалиму и та амбасаде ће бити отворена до краја године.”

Заједно са похвалама САД и Израелу, који (примећујемо) периодично отвара ватру по територији Сирије, зато што су главни миротворци на Блиском истоку, баченa је рукавица у лице Ирану: „САД настављају да сарађују са Израелом и другим земљама са циљем супротстављања водећем иницијатору тероризма – Исламској Републици Иран.

Поново је цео свет имао могућност да се увери да је сурови режим у Ирану једноставно… диктатура, која жели да пороби своје грађане и лиши их основних људских права. Историја показује да они који тлаче сопствени народ ретко на томе остају. И заиста, ми видимо да Иран тежи да успостави своју власт над арапским светом.

Овај опасни режим сеје хаос по целом региону. Не осврћући се на то што је и грађанима самог Ирана била потребна помоћ, пошто су лишени најелементарнијих животних средстава, само у прошлој години држава Иран је потрошила више од 4 милијарде долара на подршку терористичким групама у Сирији, Либану и у другим земљама региона. Иран је подржавао терористе који сада вребају на границама Израела. И што је најгоре, ирански режим тајно развија нуклеарни програм и управо сада ствара напредну верзију балистичких ракета.”

Потом су уследиле речи подршке екстремистима који су пре месец дана покушали да изведу револуцију у Ирану: „Имам још једну, радоснију поруку, од народа Америке поносном и великом народу Ирана – ми смо ваши пријатељи и приближава се дан вашег ослобођења од бескрупулозне власти, која гуши вашу машту и закопава ваше наде. И када најзад дође тај дан слободе, међу нашим народима поново ће процветати пријатељство.”

О Јерусалиму под неподељеном јеврејском влашћу се говори са јасним месијанским надањима: „У Храму Гроба Господњег хришћанско дете пролази тајну крштења. Код Западног зида – јеврејски дечак пролази бар мицву[2]. А у Харам ал-Шарифу[3], моле се, приклањајући главу, млади муслимани.” Па, просто идила! Уопште нема никаквих конфронтација на међунационалној и међурелигиозној основи, нема баријера са бодљикавом жицом, не постоји стална узајамна мржња између Арапа и Јевреја!

Међутим, ни најмање се не збуњујући незграпношћу сопственог патоса, потпредседник наставља: „У Јерусалиму видимо све то и много више. И данас, налазећи се у Земљи која је заветована, обећана Авраму, верујем да сви који цене слободу и траже бољу будућност, мора да свој поглед упере на ово место и да се задиве оним што виде.

Како се мало вероватним чинило само рођење Израела! Још мање вероватним се чинио његов опстанак! И потпуно непојмљиво, насупрот свим предвиђањима, дошло је до његовог процвата. Претворили сте пустињу у врт, оскудност у изобиље, болест у здравље, а наду сте претворили у будућност.

Израел наликује дрвету које је пустило дубоке корене у земљи ваших отаца и у исто време се врховима својих грана приближава небесима. Данас, као и сваког дана, јеврејска Држава Израел[4] и сав јеврејски народ својим постојањем и својим процватом сведоче о веродостојности завета Господњих и о својој верности њему.

Управо је јеврејска вера сабрала различите групе Јевреја и поново ујединила народа, преузела је језик и пејзаж Библије и Псалма и поново их оживела. Вера је помогла да се из рушевина обнови Јерусалим и да он поново ојача.

Чудо које је створио Израел служи као надахнуће целокупном свету. САД се поносе тиме што подржавају Израел и што се солидаришу са њим и његовим народом и срећни су што могу назвати Израелце својим савезницима и драгим пријатељима.

Зато се помолимо, за ‘мир у Јерусалиму’, за то да би ‘безбрижни били они који тебе воле’, за то да би се успоставио ‘мир међу зидовима твојим и благостање у палатама твојим’.

А ми ћемо наставити да радимо и да тежимо ка бољој будућности, у којој би сваки онај који зове ову древну земљу својим домом могао да ‘седи под својом лозом и под својом смоквом и да их нико не заплаши’.

Осећа се неразрушива веза између наших народа и наше заједничко стремљење ка слободи, говорим од свег срца: нека благослови Господ јеврејски народ, нека благослови Господ Државу Израел и све који ову земљу зову својим домом и нека Он чува Сједињене Америчке Државе.”

Писац овог чланка моли побожног читаоца да му опрости за овако дугачке цитате. Јер, да смо религиозно усхићење које је Пенс саопштио у Јерусалиму пренели у виду парафраза, тада бисмо искварили његов свакако несвакидашњи говор.

Ово је, уистину, нови језик у међународној политици, зато што у њој већ дуго времена нису била добродошла отворена испољавања религиозних осећања. Шта ће значити, према речима Ескина, „месијански дискурс на Блиском истоку”? Да ли он прети таласима нове нетрпељивости према онима који не деле наведене месијанске наде? Подразумева се, Пенс је имао добре намере, када је клицао и молио за спасење савременог Израела, када је претио Ирану, када је прогласио САД заједно са Израелом за главне миротворце на Блиском истоку. Међутим, вишевековно историјско искуство нам показује да су добре намере често праћене лошим и чак најгорим поступцима. А када је човек обузет и надахнут религиозним ентузијазмом одређеног правца, када ентузијазам прелази у фанатизам, тада он постаје непредвидив. И што више има могућности, то веће јаде може да направи.

Ако фразу „месијански дискурс” представимо једноставније, онда треба речи да се ради о очекивању месије у Јерусалиму. У мери у којој ово очекивање буде интензивније, повећаваће се нетрпељивост према онима који осим Исуса Христа, Сина Божијег, никаквог другог месију не чекају. То је тема за озбиљна размишљања.

Јереј Сергеј Карамишев, публициста, Рибинска епархија

Са руског посрбио и напомене написао: Зоран Чворовић

_________________

[1] Прим. ЗЧ:  Ивирит језик Јевреја, који се употребљава као службени језик у Израелу.

[2] Прим. ЗЧ: Бар мицва је обред стицања религиозног пунолетства код јеврејских дечака који су навршили тринаесту годину живота.

[3] Прим. ЗЧ: Харам ал-Шариф арапски назив за Храмовну гору у Јерусалиму, светом месту за јудаизам и ислам. На Гори се налазе два муслиманска светилишта – џамија ал Акса и Купола на стени.

[4] Прим. ЗЧ: Пун службени назив Израела је Држава Израел.

Извор: „Руска народна линија“, 29. 1. 2018

Преузето са: „Стање ствари“