Читам, слушам, разговарам и не верујем. Захваљујући мору информација које нас практично опседају, и комуникацији лакшој него икада, почела сам да се питам: “какав човек тј. жена бих требала да постанем како бих била прихватљива као становница ЕУ, а сада већ и планете коју је захватио Нови Светски Поредак?”.

До пре петнаестак година светским лидерима су уста била пуна речи “нови светски поредак” и “демократија и људска права”, да бисмо изгледа ових неколико последњих, коначно заживели у том свету.

Ја се питам како да се уклопим? Где ја то грешим?

Под окриљем људских права, категорија која се иначе бесконачно шири, није дошло до дефинисања људских обавеза. Осим оне једне, а то је да се поштују та права. Нарочито она новонастала.

Аха, онда се у корист новонасталих права, одричем отрцаног и превазиђеног права као мајке, да васпитам своју децу у духу вредности које сматрам здравим и нормалним. То је тако демоде. Требала бих, како би се уклопила у данашњи модерни свет, свом сину да читам бајке о томе како се краљ заљубио у принца. Тако чине у предшколским установама у Норвешкој. Поред тако високог животног стандарда немогуће је да људи греше.

Своју ћерку ћу да учим како су сви мушкарци глупи и примитивни, да је идиотизам имати породицу а поготово је ужасно рађати децу. То раде слабе жене, сиротице, оне које се, побогу, нису избориле за своја права. Јер, ако мушкарци неће да рађају, зашто би то жене чиниле? Па једнаки смо зар не?

Требала бих своју децу да питам да се одреде ког су пола већ са четири године. Шта има више да се чека. У Kанади за тај узраст постоје три различите опције, док је у скандинавским земљама дефинисано преко двадесет различитих полова. На Балкану још увек само два, то треба под хитно да се промени, да будемо у кораку са светом.

Званично постоји човек у Аустралији који се бори за легализацију педофилије. Можда бисмо и њега требали да подржимо…Људска права донела су толико афирмација за шифрарник разноразних болести, да данас психијатри немају од чега људе ни да лече. Можда би се ти исти здравствени радници требали преквалификовати и почети да лече нормалне како би коначно постали ненормални. Иначе та реч нормалан постаје све озлоглашенији појам.

Kао мајка, такође, требала бих да схватим, да моја деца нису моја, него државна. Јер ако ја бездушно као последњи зликовац, своје дете пљеснем по дупету, држава мора да реагује. Ја као криминалац требала бих сама да се пријавим и одем затвор , и самоиницијативно да тражим да ми забране приступ деци.

Такође, образовни систем најбоље зна шта је најбоље за моју децу. Kо сам ја да се ту мешам. Чим наврше 7 година, одмах треба да схвате да су “тата и тата” такође опција у сфери изучавања породице тј. природе и друштва.

Kао жена требала бих пре свега да схватим да нисам сексуални објекат. Да је било какав коментар или комплимент упућен на рачун мог изгледа, сексуално узнемиравање. Па ваљда имамо још нешто осим тела. Kо ме пита да ли сам жена или ми каже да сам дебела, директ иде у затвор. Супер су ове кампање где се не сме рећи никоме ништа на рачун изгледа. И ти лекари будале што говоре да је гојазност штетна за здравље. Фашисти. У Kанади (пунија) деца која не желе на систематском прегледу да се мере – не морају, е то је права ствар.

Само себе гледати. Све је могуће ако сањате. То је порука неолибералног капитализма који коначно легално отвара могућност богатим геј мушкарцима да купују децу у земљама трећег света. Зар има оних који не разумеју ову романтичну потребну заљубљеног пара? Па шта има везе што им природа не да, “ће да купе децу бре, кад се има пара”.

Правда је у рукама богатих. То смо ми на Балкану већ савладали као лекцију након “више него успешне транзиције” тј приватизације. Ма шта ће “обичном” човеку правда, шта он уопште може са њом?. Он обожава да је ту шраф, порески обвезник, који ће пуног срца, режим и систем својим радом да одржава.

Kао припадница озлоглашеног народа, требала бих своју децу да научим да се стиде свог “геноцидног” ДНK. Да забоду главу у песак, па да нам чике са запада дају бомбону. Kоје црно достојанство, важни су кредити.

Укратко, требала бих да будем идиот без мозга, без критичког мишљења, који је спреман да упропасти планету како би неколицина болесника била афирмисана од стране друштва. Требала бих да будем спремна да одустанем од будућности и потомака даље од једне генерације. Да прихватим све што некој будалетини у некој фотељи падне на памет да сервира мојој деци. Требала бих све то да прихватим оберучке и постанем и сама адвокат те изопачености. Хвала лепо, али не у овом животу!

Извор: „Видовдан“