Овај истинити догађај од пре неколико година испричао ми је мој добри пријатељ, о.Димитрије, парохијски свештеник Грчке православне цркве Св. Василија, која се налази у улици Сахтури, у Атини. Преносим вам све онако како је мени било испричано.

”Једног јутра, након Свете Литургије, отишао сам у црквену канцеларију. Један човек, око педест година старости, дошао је да поразговарамо. Нисам га познавао; никада раније га нисам видео у мојој цркви. Испричао ми је о четрдесетдвгодишњем човеку, који је био хоспитализован у Пиреју, Атини. Имао је тежак облик карцинома. Болест се била проширила на цело тело, чак и на мозак. Након прегледа, доктори су му рекли да не постоји ништа што може да му спасе живот. Узимао је велике дозе лекова, али није му било помоћи. Његов рођак, који је дошао да ми исприча о његовом тадашњем стању, затражио је од мене да одмах одем у болницу, и да га причестим.

Ко што је тражено, одмах сам отишао у болницу, како бих испунио ову обавезу и причестио болесника. Чим сам ушао у болесничку собу, постало ми је јасно да је пацијент био у веома лошем стању. Потврђено ми је касније да је болест била метастазирала на мозак и да му није било спаса. Његови дани били су одбројани. Кревет до њега био је празан. Он је био једини болесник у соби. У једном тренутку, он се пробудио из коме и отворио очи. Одмах ме је видео и са великим напором ми испричао следеће:

Моја породица довела ме је у болницу пре 35 дана. Један човек, око осамдесет година старости, лежао је у соби у коју су и мене допремили. Тај човек је боловао од рака костију. Имао је страшне болове. Али упрокос његовом страдању, он се стално молио: ”Слава Теби Боже, слава Теби Боже!;” ове речи биле су праћене многим другим молитвама. Ја сам био атеиста. Тада сам први пут у животу чуо молитве. Никада пре нисам крочио у цркву. Зато сам био толико изненађен када сам приметио да, након молитве, он мирно спавао по два-три сата. Али када би се пробудио, опет би уздисао од страшних болова. И тада би опет наставио да се моли: ”Слава Теби, Боже!”

Ја сам такође патио од великих болова, а он је, упркос његовом болу, непрестано славио Бога. Међутим, ја сам у својим патањама и болу хулио на име Христово и Пресвету Мајку Његову. Старац је захваљивао Богу што му је дао болест. Слушајући га како то стално понавља, а и сам страдајући, мислио сам да ме узнемирава. Поред његове сталне молитве, он је свакодневно тражио да прими Св. Причешће.

А ја, стално сам га грдио. Говорио сам му: ”Умукни, ућути више! Зар не видиш да нас Бог, Кога ти толико славиш, страшно мучи овом озбиљном болешћу! Какав Бог? Нема Бога!” Старац би ме мирно саслушао и одговорио: ”Постоји, дете моје, Бог заиста постоји, Он је љубљени Отац. Кроз болест коју нам је део, Он нас чисти од мноштва грехова.” Овај старчев одговор би ме још више разљутио и почео бих поново да хулим и на Бога и на ђавола. ”Бог не постоји! Ја не верујем ни у шта; нити у Бога, нити у Његово Царство, нити у други свет.”

Након оваквог разговора, старац би ми мирно одговорио: ”Чекај па ћеш својим очима видети како душа верујућег хришћанина напушта његово тело. Ја сам грешник, али милост Божија ће ме спасити. Чекај, видећеш и повероваћеш.” Наставио је да слави Бога и Пресвету Мајку Његову. Изговарао је једну специфичну молитву у којој се понављало “радује се” (узето из Акатиста Богородици). Он је такође појао химну ”Достојно јест.”

У једном моменту, престао је да се моли и чуо сам га како вели: ”Добродошао мој Анђеле чувару! Хвала што си дошао да узмеш моју душу са војском анђела.” У великом шоку, отворио сам очи и угледао пред собом читаву небеску војску. Старац се прекрстио; прекрстио је своје руке на груди и последњи пут удахнуо. Одједном, болничка соба била је преиспуњена брилијантном светлошћу, светлошћу која је била светлија од сунца. Ја, неверник, атеиста, материјалиста, гледао сам чудо својим очима. Затим је прелеп мирис испунио просторију. Био сам запањен оним што сам видео, јер сам у том тренутку схватио да је старац све време био у праву.

Позвао сам своје родитеље и испричао им све шта сам видео и доживео. Био сам љут, јер ми никада нису говорили о постојању Бога. Тада сам позвао моју родбину и пријатеље, и замолио их да дођу и да ми говоре о вери о којој никада нисам раније ни од кога учио. Оче драги, ја сада верујем да Бог заиста постоји. Зато Вас молим да ме исповедите и да ме причестите.

Слава Богу!

Антониос Тенедиос (Скалохори, Грчка)

Превод са енглеског: Б.С.

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com

Преузето са: Манастир Лепавина