Света Ксенија је канонизована у Руској заграничној цркви 1978. године, а Московска патријаршија убројила ју је у лик светих десет година касније.

Један од најтежих подвига у православној вери сигурно је подвиг јуродивости. Он се састоји од глумљења безумља код људи с великим духовним даровима да би сакрили своју прозорљивост и избегли славу и част. За основу подвига јуродства сматра се проповед апостола Павла у Новом завету: „Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотоњу и ударце, и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо. Кад хуле на нас, молимо; постасмо сметлиште света, свима смеће до данас“ (1 Кор. 4.10–13).

Пошто већина људи води искључиву бригу о земаљском животу, хришћани, којима је главни циљ да молитвама и добрим делима заслуже живот вечни, делују нехришћанима као лудаци. Они се руководе Божијом, а не људском мудрошћу, која гаји другачије вредности, често потпуно супротне хришћанским („што је у људи високо, гадост је пред Богом“ (Лк. 16.14).

Први светитељ луд Христа ради био је Андреј Јуродиви, који је живео у Цариграду у 10. веку. Он је по граду чак и по мразу ходао полунаг,  а мало хлеба што би му уделили раздавао је сиротињи. У црквеном предању познат је по описима виђења Царства небеског и и највиших небеских сила. У Русији је традиција јуродивости први пут забележена негде у 16. веку, а најпознатији јуродиви сигурно је свети Василије Блажени, чије мошти леже у најпознатијој московској цркви на Црвеном тргу која носи његово име.

Ништа мање позната није ни Света Ксенија Петроградска, која је живела у другој половини 18. века, и чији празник данас, 6. фебруара славимо. Кад јој је муж, пуковник Андреј Фјодорович Петров, умро непокајан, 26–годишњу Ксенију је то толико потресло, да је обукла његову униформу, раздала све имање, и кренула да хода по улицама Петрбурга молећи се Творцу да помилује душу покојника. Почела је да се представља као Андреј Фјодорович, говорећи да је Ксенија умрла, и због тога је подносила сталне увреде и задиркивања пролазника. Увече је излазила из града у поље и ноћи проводила у молитви.

Ускоро су људи почели да примећују да се у речима и поступцима „луде Ксеније“ крије дубоки смисао. Када би она од неког нешто тражила, то је био знак скоре несреће особе од кога је тражила, а онога коме је нешто давала, тог је очекивала изненадна радост. На пијаци су продавци почели да јој нуде своје производе, јер кад би блажена од неког нешто примила, то би значило да ће му дан бити успешан.

Један од најпознатијих случајева из њеног житија је када се Ксенија постарала о спасењу још нерођеног детета. Једном је пришла жени којој је поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ево ти седиш и шијеш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди брзо на Смољенско гробље!“

Жена, иако збуњена и у неверици, послушала је јуродиву и кренула на гробље. Тамо је видела гомилу људи која се окупила око жене на самрти. Њу су неколико минута раније ударила кола, она је родила дете и од повреда умрла. Пошто нису могли да дознају да ли има рођаке ни одакле је, Ксенијина познаница је узела дете и васпитала га као свог сина.

Блажена Ксенија провела је у подвигу јуродивости 45 година и упокојила се у Господу почетком 19. века. Сахрањена је на Смољенском гробљу у Петербургу, где је 1902. над њеним гробом саграђена капела с мерменим иконостасом. То је место непрекидног ходочашћа верника из целог православног света, који у размаке између цигала остављају цедуљице са својим прозбама светитељки. Света Ксенија је канонизована у Руској заграничној цркви 1978. године, а Московска патријаршија убројила ју је у лик светих десет година касније.

Извор: "Стање ствари"