header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Владислав Петрушко: Римокатолицизам о екуменизму и Православљу
Владислав Петрушко: Римокатолицизам о екуменизму и Православљу Штампај Е-пошта
недеља, 11 фебруар 2018

 1. Други Ватикански концил о екуменском покрету

Римокатоличка црква није члан Светског савета "цркава", мада делимично учествује у раду појединих комитета истог. Па ипак, Ватикан не само да сматра да је екуменска делатност допустива, него је и подстиче. Али, поимање екуменизма у католичкој цркви има своје посебности. Опште претпоставке реформисаног погледа Католичке цркве у вези са проблемом екуменизма биле су дате у одредбама II Ватиканског концила екуменизму".

Овај документ не само да афирмативно оцењује екуменски покрет у целини, него и објављује да је он поникао "по дејству помагајуће милости Светога Духа". Овде се примећује да у "том покрету као јединству учествују он" који призивају тријединог Бога и исповедају Исуса као Господа и Спаситеља, и то не само као појединци, него уједињени у Заједнице, у којима су чули Еванђеље и које они називају Црквом својом и Божијом. Уз то скоро сви они, макар на различите начине, стреме ка Једној и видивој Цркви Божјој, која би била заиста васеленска..."

У исто време тврди се да је "Господ Христос створио једну и једину Цркву, мада многе хришћанске Општине сматрају себе истинским наслеђем Исуса Христа..." Том "једином Црквом" концил сматра, природно, Римокатоличку цркву и, полазећи од тога, одређује како католик треба да се односи према екуменском покрету.

Одредба излаже традиционални католички поглед о примату апостола папе као наследника апостола Петра. Црква се схвата као она којом "управљају апостоли и њихови наследници, управо епископи са наследником Петровим на челу".

У одредби се тврди да су се "не мале Заједнице одвојиле од пуноте општења Католичке Цркве, каткад не без кривице људи и са једне и са друге стране. Оне који се сада рађају и живе у таквим Заједницама вером у Христа не можемо окривљавати за грех подељености, и Католичка црква их грли са братским уважавањем и љубављу. Јер они, који су примили истинско крштење и верују у Христа, налазе се у некаквом, макар и непотпуном општењу, са Католичком црквом. Наравно, разне разлике између њих и Католичке цркве по питањима вероучења, каткад и дисциплине, као и устројства Цркве, представљају, за пуно црквено општење низ немалих, каткад веома важних, препрека, које настоји да надиђе Екуменски покрет. Па ипак, оправдани су вером у крштење, сједињени са Христом и, према томе, по праву носе име хришћана и синови Католичке Цркве их с правом називају браћом".

II Ватикански концил, за разлику од претходних убеђења католицизма, признаје неку делимичну "благодатност" других хришћанских друштава: "... Од добара и истина чијом се целокупношћу саздава и оживотворава сама Црква, неке, чак многе и веома вредне могу постојати ван видивих области Католичке цркве". Са извесним оградама признаје се и присуство благодатних тајни ван Католичке цркве:

"Такође код наше браће, раздвојене од нас, постоји не мало свештенодејстава хришћанске религије која, на "разне начине, у складу са различитим положајима сваке Цркве или Заједнице, без икакве сумње могу да рађају благодатни живот и треба признати да она могу отворити приступ спасењу".

Коначно концил признаје спасоносно значење других хришћанских друштава. Међутим, оно се показује као могуће само због извесне мистичке повезаности са католичком црквом као једином која има пуноту благодати"... Те Цркве и Заједнице од нас одвојене, мада верујемо да пате од извесног недостатка, нису лишене значења и вредности у тајни спасења. Заиста, Дух Христов не одбија да их користи као средства спасења, чија сила происходи из саме благодати и истине, поверене Католичкој цркви." Али: "Само кроз Католичку цркву Христову, која је за све заједничко средство спасења, могуће је добити сву пуноту спасоносних средстава. Ми верујемо даје Господ сво богатство Новог Завета предао само Сабору апостола, чија је глава Петар, с тим да би на земљи створио једно Тело Христово, у које треба да уђу сви који на неки начин припадају народу Божијем".

Пошто II Ватикански концил екуменски покрет схвата као процес уласка свих других хришћанских "Цркава и заједница" у крило католичке цркве, он "саветује све верне католике да разликују знаке времена и активно учествују у екуменској делатности". Притом концил под екуменским покретом подразумева све акције усмерене ка уједињењу хришћана, то јест њиховом једињењу са Католичком црквом, управо: "Све што служи да се уклоне речи, судови дела која по правди и истини нису у сагласју са положајем наше одвојене браће и који на тај начин отежавају узајамне односе". Продубљивање дијалога и контаката између конфесија по мишљењу учесника концила треба да приведе заједничкој молитви.

Тај процес треба да се заврши овако: "На тај начин, постепено, надишавши препреке, које сметају савршено црквеном општењу, сви хришћани ће се сабрати око једног савршавања Евхаристије у јединству једне и јединствене Цркве, у оном јединству које је Христос од почетка дао Својој Цркви које, верујемо, неодузимиво почива у Католичкој цркви"...

Такође, уједињење свих хришћана у крилу католичке цркве од стране учесника концила схвата се као очување специфичности сваке конфесије:'' Нека свако у Цркви, чувајући јединство у оном што је неопходно, у складу са њему датом службом, очува своју слободу како у разним пројавама духовног живота и дисциплине, тако и многликости литургијских обреда, па чак и богословској обради истина Откривења..."

Ипак, као средство које погодује "бетонирање" свих у јединствену Католичку цркву, концил предлаже "обнову", другим речима модернизацију свих страна црквеног живота: "... Та обнова има посебно екуменско значење. Разни видови живота Цркве, у којима се та обнова већ дешава, какви су библијски и литургијски покрет, проповеде Речи Божје, катихизација, апостолско служење световњака, нови видови религиозног живота, духовни живот у браку, учење и делатност Цркве у социјалној области, треба сматрати залогом и добрим знамењима која предвиђају успешан развој екуменизма".

То објашњава улогу коју црквени модернизам има у екуменским плановима Ватикана. Модернизам по правилу доводи до брисања и потирања, као и нивелације, црквених традиција, што значајно олакшава екуменски дијалог на темељу који је поставио католицизам. Модернистичке тенденције које се активно развијају у Католичкој цркви после II Ватиканског концила сада постоје и у извесним православним круговима. Природно је да то привлачи пажњу католичке стране јер их они сматрају највероватнијим партнерима у екуменском дијалогу у духу II Ватиканског концила.

Конституција "О екуменизму" допушта католицима не само да са другим хришћанима учествују у екуменској молитви, него им допушта чак и заједничко служење Светих Тајни: "У неким нарочитим случајевима, на пример, приликом молитава "о јединству" и на екуменским скуповима допушта се, штавише пожељно је да се католици ради молитве здружују са својом одељеном браћом".

Светотајинско општење не треба сматрати средством које се неопрезно примењује ради успостављања јединства хришћана". На тај начин, католичка црква је спремна да компромисно допусти светотајинско општење са "одвојеном браћом", мада то нарушава логику католичке еклисиологије, па и саму ватиканску концепцију екуменизма.

Такво општење у Тајнама сабор допушта кад су у питању православне и древне дохалкидонске цркве: "Пошто те Цркве мада и одвојене од нас, поседују истинске свете Тајне, нарочито по сили апостолског прејемства, Свештенства и Евхаристије, којима су они на најприснији начин до сада сједињени с нама, извесно општење у Тајнама, у одговарајућим околностима и по одобрењу црквених власти, не само да је могуће, него је и препоручиво". Ово становиште концила не може се сматрати непротивуречним с обзиром на то да је већ било декларисано да је пунота Тајни могућа тек у Католичкој цркви и да је могућа само једна Црква и једна Евхаристија.

Уопште, према Црквама Истока католичка црква проглашава веома широку слободу. У конституцији екуменизму", на пример, говори се:"... Цркве Истока, сећајући се неопходности јединства све Цркве, могу да се управљају својим сопственим правилима, као онима која више одговарају добру њихових душа". Штавише, концил допушта чак и најшири богословски плурализам ради могућег поновног сједињења источних хришћана са католицима: "Исто што је горе поменуто о законитој разноликости, може се такође рећи и кад су у питању различити богословски методи излагања вероучења. У самој ствари, приликом истраживања истине Откровења на Истоку и на Западу примењују се различити методи познању и исповедању божанских тајни. Зато није чудио што је неке стране Откривене Тајне боље усвојила и у лепшој светлости изложила једна страна у односу на другу, тако да различите богословске формулације треба неретко назвати пре онима које се узајамно допуњавају него оним које се узајамно искључују."

На тај начин, католичка црква допушта и подстиче екуменски покрет, па ипак, доживљава га сасвим једнозначно као процес интеграције свих хришћана у своје окриље. Управо то је разлог због кога Католичка Црква није члан Светског савета цркава, јер дијалог иа равној нози са осталим хришћанским конфесија католичка црква не прихвата.

Баламандски споразум 1993.

Резолуција усвојена у Баламанду (Либан) на Седмој пленарној седници Међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православних Цркава (17–24. јуна, 1993. године). је докуменат који је, кад је објављен, изгледао као пробој у узајамним односима између католицима и православном света. До тог тренутка односи су били веома затегнута, углавном због проблема унијатства који се поново заоштрио, нарочито на Западној Украјини, па и у Румунији. Та декларација требало је да буде једна од најодлучнијих корака на путу побољшања односа између Ватикана и помесних Православних Цркава.

Резолуција примећује да су покушаји стварања уније између Источних Цркава и Рима, који су се збивала у досадашњој историји, довели не само до стварања источних католичких цркава, него су се собом повукли и стварања ситуације" која је постала извор сукоба и страдања прво за православне вернике, а затим такође и за католике". Богословска комисија је закључила да у току унионистичких покушаја "васпостављање јединства између Источне и Западне Цркве није било достигнуто, и захваљујући тим покушајима подела је чак продубљена" (тачка 9).

Пошто католици и православни опет себе признају у односу на тајну Цркве и опет откривају себе као Цркве сестре, дату гореописану форму "мисионарског апостолства", названу унијатизмом, у будућности не треба примењивати ни као метод, ни као модел јединства, према коме стреме наше Цркве" (тачка 12).

Па ипак, балмандски дијалог се тиме није ограничио. Резолуција садржи низ ставова који изгледају револуционарним чак и кад се упореде с екуменским програмом II Ватиканског концила.

Нарочито, у документу се тврди: "Обе стране признају да је оно што је Христос поверио својој Цркви апостолско вероучење, учешће у тајни Евхаристије, пре свега једно свештенство, које приноси једну Бескрвну Жртву, непрекинуто апостолско прејемство нешто што се не може сматрати искључивом својином једне од наших Цркава. У контексту тога неопходно је избегавати прекрштавање" (тачка 13). "У датој перспективи Католичка и Православна црква се узајамно признају као Цркве сестре, које заједно одговарају за очување цркве Божје у верности Божјој намери, нарочито кад је у питању јединство. У складу са оним што је рекао папа Иван Павао II, екуменски напор Цркава сестара Истока и Запада, заснован на дијалогу и молитви, јесте стремљење ка савршеном и потпуном заједничарењу, које није ни апсорбовање, ни сливање, него сусрет у правди и љубави" (Slavorum Apostoli, н. 27).

Резолуција осуђује преозелитазам: "...У покушају васпостављања јединства не може бити ни речи о привлачењу људи из једне цркве у другу да би се обезбедило њихово спасење" (тачка 15).

У исто време, искључивши "унијатизам" као метод потрага за сједињењем Цркава, обе стране потврђују право на постојање историјски формираних источно католичких (то јест унијатских) цркава и укључење истих у екуменски дијалог са православљем (тачка 16). па ипак, даље ширење уније треба да се заустави. О томе је у резолуцији речено: "Пастирска делатност католичанске Цркве, било да је реч о Римокатоличкој или Источној цркви, више не сме бити усмерена на то да се верници једне Цркве привлаче у другу, то јест она више неће бити усмерена на обраћење православних. Њен циљ ће бити следовање духовних потреба својих верника, и она се не сме ширити на рачун православне Цркве" (тачка 22).

У условима међуконфесионалних сукоба, који су избили на Западу Украјине, велико значење је имала и следећа изјава учесника Баламандског скупа: "...У конфликтним ситуацијама религиозна слобода захтева да верници могу изразити своју слободу и без притиска споља да одлуче желе ли да припадају Православној или Католичкој Цркви" (тачка 24). "Било какав притисак мора се искључити..." (тачка 25).

"Подозрења би пре ишчезла ако би обе стране осуђивање насиље где год да су га учиниле парохије једне или друге Цркве против парохија "Цркве сестре" (тачка 27).

Теза о узајамном признавању Светих Тајни Православне и Католичке цркве у литургијској области проширена је до следеће препоруке: "Вера у дејственост Светих Тајни подразумева и уважавање према литургијским богослужењима друге Цркве. Примена насиља са циљем заузимања места за вршење богослужења противуречи том убеђењу. И напротив, дато убеђење каткад захтева да се за богослужење друге Цркве. ради олакшања ситуације, да свој храм, ради служења на смену у различито време у истом простору" (тачка 28).

Дати програм, усвојен у Баламанду, који су потписали такви ауторитативни представници Ватикана какав је кардинал Едуард Касиди, преседник Савета за питање јединства Цркве, кардинал Роже Ечегарај, председник савета за питање "правде и мира" и друга, усрдно је препоручен за испуњавање у пракси, што је, између осталих, учинила и Гркокатоличка црква (тачка 34).

У исто време Баламандски споразум одобрила је и Руска Православна Црква, на свом Архијерејском Сабору 1994, мада подробне анализе документа на Сабору није било, и практично нико с њим није био ни упознат.

Па ипак, договори у Баламанду у самој стварности нису били спроведени у живот. То се може сматрати логичним, јер ни Православна ни Католичка Црква не прихватају такозвану "теорију грана", која је у суштини била темељ Баламандског споразума. Из узајамног признавања благодатности Светих Тајни и сматрања оне друге стране равноправном половином Цркве неизбежно се закључује да је допустива подела Цркве на два дела, и присуство две узајамно неповезане Евхаристије, то јест постојање две Цркве, у којима пребива пунота. Ово је немогуће допустити из перспективе хришћанске еклисиологије. Закључци у Баламанду су значили да нема никакве препреке за општење између католика и православних. У исто време реални комплекс противуречности између Православља и католицизма уверавао је у супротно. Силовита обнова унијатства нарочито је то истакла.

Енцииклика папе Ивана Павла II "Да сви једно буду" ("Ut unum sint")

О екуменском дугу

Баламандски споразум не само да противуречи како католичкој, тако и православној еклисиологији. Он је такође чинио веома двосмисленом позицију Рима у односу према ''источним католичким црквама". Вероватно нису сви у Католичкој цркви делили осуду брозелитизма учињену у Баламанду. Дати проблем такође се тесно преплитао са питањем унијатства и његовог ширења на канонске територије Православне Цркве.

Може се навести низ реакција на Баламандску унију од стране представника католичке Цркве. На пример, поглавар Украјинске гркокатоличке цркве кардинал Мирослав Иван Љубичивски изјавио је да се нова резолуција противуречи традиционалном систему унијатских цркава у општем систему католицима, који је настао после II Ватиканског концила. Кардинал види да Баламандски споразум не одговара Кодексу канона Источних цркава, које је усвојио Ватикан. Поглавар унијатске цркве на сваки начин настоји да докаже да је остварење договореног немогуће кад је у питању Московска патријаршија управо због кривице Руске Православне Цркве. То кардинал потврђује чињеницом супростављања његовим покушајима да обави богослужење у Кијеву, у храму Свете Софије и цркви Светог Кирила, што тобож нарушава оно што је договорено у Баламанду. При том Љубичевски делатност Унијатске цркве на територији државе Украјине посматра као делатност на канонској територији Католичке цркве. Према томе, даље ширење уније на исток, према кардиналу, није прозелитизам.

Јозеф Марија де Волф, руководилац мисионарског друштва Светих Кирила и Методија, које се до легализације Украјинске гркокатоличке цркве, бавило активном подршком исте (јер је била у илегали), Баламандски споразум оценио је још отвореније. Сада друштво коме је он на челу, скупа са самостаном Светог Јосипа студитског устава у Љвову, пропагира ''источни обред" међу православним становништвом Украјине, Белорусије и Русије. У обраћањима која шаље де Волф каже: "разне тачке тог споразума не одговарају Еванђељу. По свом месту тај документ је исто што и јерес. Управо зато је докуменат усвојен у Баламанду апсолутно неприхватљив" (пише у информативном билтену самостана Светог Јосипа, Љвов 1994).

Чак и кардинал Кесиди, који је потписао Баламандски споразум, већ после две године. упркос том документу, изјављује да се Католичка црква ни по коју цену неће одрећи свог учења о папи као наследнику апостола Петра и главној улози римског епископа у Цркви (Информативни билтен АПИ, бр. 24, Љвов, 12. јун 1995).

Сасвим је вероватно да слични одзиви на Баламандску унију нису остали без пажње у Риму. Резултат је био да, не оповргавајући Баламандски споразум никаквим специјалним изјавама тим поводом, он буде фактички негиран, на "мек" начин. Требало је вратити се принципима II Ватиканског концила. Сведочанство тога је папска енциклика "Ut unum sint", издата 25. маја 1995. у Риму.

Папа призива све хришћане да преиспитају своју "несрећну прошлост" (тачка 2). Притом енциклика изразито подвлачи да "екуменску потрагу" треба водити из перспективе коју је назначио II Ватикански концил (тачка 3). Уз то, папа Иван Павао II је поучавао нарочито екуменско значење јубилеја који долази две хиљаде година од рођења Христовог и изражавао је молитвену наду да ће до тада јединство свих хришћана узрасти до пуноте евхаристијског општења (тачка 3).

Већ у првом поглављу енциклике "Екуменски дуг Католичке Цркве" – налази се изјава која одређује сав остали тон документа: "Скупа са свим ученицима Христовим Католичка црква на замисли Божјој заснива свој екуменски дуг да све сабере у једно" (тачка 5). То јест, од самог почетка Католичка црква себе дефинише управо као Цркву Христову у њеној пуноти. Сви остали хришћани, по мишљењу папе, треба да се сједине с њом, да се улију у њу.

Проглашавајући скупа са II Ватиканским концилом екуменски покрет благодатним и духоносним и призивајући све католике да у њему учествују енциклика у исто време и оцртава и основна начела католичког учешћа приступа екуменизму. Они, у првом реду, проистичу из догматске конституције II Ватиканског концила "LUMEN GENTIUM", која се у енциклици наводи: "Црква Христова присуствује у Цркви католичкој, којом управљају наследници апостола Петра и бискупи који се налазе у општењу с њим, и у исто време признаје да се ван њеног састава налазе многи елементи освештања и истине, који су дарови својствени Цркви Христовој, који подстичу на католичанско јединство" (тачка 10)"... Католичка Црква тврди да је у року две хиљаде година историје она остала у јединству "са свим даровима које је Бог благоизволео да дарује Својој Цркви..." (тачка 11).

Католичка црква не само да себе сматра носиоцем пуноте благодати једином Црквом Христовом, али и они елементи благодатне природе, које она признаје у другим хришћанским заједницама, она ставља у непосредну везу са својим постојањем. То '"елементи" Цркве у некатоличком свету како тврди енциклика, већ су, на неки начин, нека врста општења између Католичке и других цркава."... Елементи освештања и истине, који су присутни у другим хришћанским заједницама, /.../ чине објективну основу општења, макар и несавршеног, које постоји између њих и Католичке Цркве" (тачка 11).

Насупрот Баламандском споразуму, поистовећујући себе са Црквом Христовом у пуноти, Католичка црква као да признаје своје делимично постојање у другим хришћанским заједницама, одакле и проистиче екуменска перспектива поновно сјединење делова са целином и допуњавање елемената до пуноте путем васпостављања евхаристијског општења са Римском црквом. "У оној мери у којој ти елементи присуствују другим хришћанским заједницама једина Црква Христова има у њима дејство и присуство. Због тога II Ватикански концил говори о неком, макар и несавршеном, општењу. Конституција "Lumen gentium" подвлачи да Католичка црква из низа разлога себе сматра повезаном "с тим Заједницама неким истинским општењем у Духу Светоме" (тачка 11). Уз то, међутим, предлаже се да ово хипотетичко општење узрасте "доводећи до пуног општења истини и љубави" (тачка 14).

Развијајући екуменске принципе II Ватиканског концила, енциклика скупа с конституцијом О екуменизму" и Баламандском резолуцијом понавља тезу која изгледа нелогично с догматске тачке гледишта:

"Црква Божја се саздава и узраста савршавањем Господње Евхаристије у тим одвојеним Црквама. То признати захтев је истине" (тачка 12). У стварности дата тврдња сасвим противуречи у енциклици раније декларисаном признању потпуне пуноте Светих Тајни у Католичкој цркви. У том случају, с обзиром да је Евхаристија Тајна Цркве, нужно се закључује да је могуће неколико Евхаристија, па и неколико Цркава, што је апсолутно неспојиво са хришћанском еклисиологијом.

Енциклика тврди: "Стремљење сваке хришћанске заједнице ка јединству једнако је њеној верности Еванђељу" (тачка 15). Ипак, после излагања основних поставки екуменизма у католичком тумачењу постоје очита унијатско–прозелистичка схема, коју Рим опет предлаже као средство сједињења цркава упркос свему реченом у Баламанду.

Пошто Католичка црква себе не везује канонским правилима која се тичу недопустивости молитвеног општења са јеретицима и инославцима, што је правило Православне Цркве, у енциклики папа сматра да је могуће изјавити следеће: "...Љубав свој најраширенији израз налази у молитви када се браћа, која још нису у пуноти општења, сједињују ради заједничке молитве. II Ватикански концил њихову молитву одређује као душу целокупног екуменског покрета. Она је "најбоље средство да се испроси благодат јединства, као и истински израз оних са којима су католици и до сада сједињени са одељеном својом браћом". Чак и кад се молитва не узноси формално за јединство хришћана, него из других разлога рецимо, за мир, сама молитва ипак постаје израз и потврда јединства" (тачка 21). Оваква позиција Католичке Цркве дубоко противуречи Предању јер је Црква увек сматрала да је молитвено и, као кулминација, евхаристијско општење могуће само са онима који припадају Јединој Цркви, који су једнодушни у свом исповедању вере и који на савести немају ништа против оних са којима се скупа моле. Позиција, исказана у енциклики, још више је лишена логике јер, макар кад је Православље у питању, реч је о следећем: Православна Црква је, у лицу цариградског патријарха, и свих других Помесних Православних Цркава, била анатемисана Римом 1054. године. Тај моменат је био кључни за потоње разилажење Католичке и Православне Цркве. Каснији сабори, који Католичка црква поштује као "Васеленске" анатемисали су оне који не признају догматска новачења католицизма. Сада се у тексту енциклике предлаже молитвено општење, па чак и општење светотајинско, и то тада када су разлике између православља и римокатолицизма неупоредиво дубље него у XI веку.

Енциклика прилично неодређено дефинише појам "екуменског дијалога". "Ако је молитва "душа" екуменског саобраћаја и стремљења ка јединству, ако се на њој заснива и у њој налази подршку све оно што Концил дефинише као "дијалог". Та дефиниција, наравно, није без везе са савременом персоналистичком мишљу. То је понашање које се назива "дијалогом" (тачка 28). "Дијалог је неопходни прелаз на путу човековог самоостварења, како у случају појединца, тако и у случају било које људске заједнице" (тачка 28).

Спој молитве и дијалога који се нуди у енциклики такође је неприхватив из перспективе Православља: заједничка молитва се у њеном тексту посматра као примарна, а успех дијалога се ставља у зависност од ње. Без обзира на раније јасно означену католичку еклисиологију, која је темељ» екуменске делатности, изјављује се: "По схватањима Концила екуменски дијалог има карактер заједничке потраге за истином, нарочито за истином о Цркви. У самој ствари, истина обликује свест и усмерава њено деловање у корист јединства. У исто време она захтева да свест хришћана, узајамно раздвојене браће, и њихова делатност буде потчињена Христовој молитви о јединству. Постоји синергија између молитве и дијалога. Дубља и свеснија молитва дијалог чини плодоноснијим. Али, ако је с једне стране молитва услов дијалога, с друге она у све зрелијој форми постаје његов плод" (тачка 33).

Из свега што је речено у папској енциклики кад је дијалог у питању, кад се то упореди са стварним резултатима таквих подухвата, какав је Баламандски споразум, испоставља се да је за католичку страну није толико важан резултат дијалога у виду одређених договора колико само присуство дијалога као чиниоца екуменске делатности. То јест вредност дијалога као некаквог продубљеног општења, укљученог у општу екуменску перспективу, превазилази значај њиме достигнутих споразума који касније, као што се види на примеру Баламанда, од стране Ватикана могу бити лако одбачени.

Енциклика такође отвара широко поље за компромисе у области догматике. Па ипак, у стварности принципи богословског дијалога изгледају пре као програм нивелације постојећих разногласја, него као конструктивни приступ изради решења која задовољавају обе стране. Енциклика каже: "За време дијалога неизбежно се јавља проблем различитих формулација догматског учења у разним Црквама и црквеним Заједницама, и та чињеница има не једну последицу у екуменској делатности. Пре свега, пред догматским формулацијама које се разликују од оних усвојених у датој заједници треба проверити да ли се под различитим речима не подразумева један и исти садржај, како је то, на пример, било установљено у недавним узајамним изјавама, које су подписали моји Претходници и ја, скупа са Патријарсима Цркава, с којима је у току векова постојала христолошка противречја" (тачка 38).

Очито је да је сличним разлозима условљена и друга чињеница која се нешто раније наводи у енциклики. Реч је о посети Риму цариградског патријарха Димитрија 6 децембра 1987. Иван Павао II се тога сећа: "Тада смо пред олтарем Исповедања ми скупа исповедали Никео–Цариградски символ вере, у складу са првобитним грчким текстом" (тачка 24). Вероватно је у току дијалога Рима и Цариграда дошло до става да уношење додатка ''filioque" у Символ вере у њему ништа суштински није променило, и да је Римско "Credo" истоветно Никео–Цариградском символу. Испада да су се православни вековима узалуд борили против "filioque", јер, енциклика тврди да истина може бити тако "многолика".

Подвлачећи све ово што смо рекли, можемо констатовати да је данас однос Католичке цркве према екуменизму није претрпео суштинску промену у поређењу са позицијом која је заузета на II Ватиканском концилу. Ватикан као и пре настојава на начелу римокатоличке еклисиологије која посматра Римску цркву као Цркву Христову у њеној пуноти. Делимична благодатност других хришћанских заједница признаје се само због оног што им је заједничко са Католичком црквом по њиховом пореклу и вероучењу. Католичка црква свој екуменски дуг види у присаједињењу других хришћанских конфесија, које самим тим налазе црквену пуноту. Заједничку молитву, па чак и делимично општење у Тајнама са некатоличким заједницама, Ватикан признаје само као допустиву форму икономије на путу поновног сједињења истих са Католичком црквом. Притом се допушта да те конфесије сачувају не само обредну, канонску, него и догматске разлике у односу на Римокатоличку цркву. Практично, једини услов васпостављања односа са Римом је признање папског примата у Цркви, то јест католичке еклисиологије. Према томе, може се констатовати да је метод који Ватикан предлаже кад је екуменизам у питању и даље унија, мада у много мекшој спољашњој форми, него што је била у прошлости. Споразум постигнут у Баламандује, према томе, само параван. А еклисиологија "сестринских Цркава" треба да у заблуду доведе православни свет, прикривајући за католицизам непоколебиве догме папски примат и представу о Римокатоличкој цркви као Васељенској цркви у њеној пуноти. У контексту папске енциклике "Да сви једно буду" Баламандска резолуција није ништа друго него тактички потез Ватикана чији је циљ да увуче Помесне Православне Цркве у нове унионистичке авантуре Римског престола. Нарочито зато што сам Ватикан није склон да тумачи Баламандски документ као званични документ који има јуридичку силу, и не придаје му никакав догматски значај. И што пре православни свет постане свестан тога, успешније ће моћи да се супротстави непрекидној прозелитистичкој активности католицизма.

 

Извори:

1. Конституција екуменизму", у зборнику: "II Ватикански концил, Конституције, Декарти, Декларације, Брисел, 1992, стр. 119–140.

2. "Резолуција Седме пленарне седнице Заједничке међународне комисије за питања богословског дијалога између Римокатоличке и Православне Цркве", према књизи проф др Игора Мончака: "Самоуправна кијевска црква", Љвов, Свичадо, 1994, страна 158–164 (на украјинском)

3. Окружна посланица "Да сви једно буду" ("Ut unum sint") најсветијег оца папа Ивана Павла II. // Информативни билтен АПИ (Украјинска гркокатоличка црква), бр. 28/1995.

Са руског Владимир Димитријевић

(Из књиге "Ватикан: продор на Исток" Москва, Одигитрија, 1998.)

Последњи пут ажурирано ( недеља, 11 фебруар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.