Ава Силуан је био један од оних Стараца око којих се скупљало много света, како калуђера тако и обичних лаика. Бескрајна љубав коју је показивао према свима, али и његово дубоко теолошко знање, учинили су га изузетним. Ако би се неко нашао у његовој близини, није желео ништа друго до да га слуша. За све проблеме и тешкоће имао је да каже утешну реч и да пружи савет.

Мноштво света је долазило само да чује његове благословене речи, али није било мало ни оних који су често одлазили код Аве да се исповеде и да затраже помоћ у духовној борби.

Један од таквих бејаше и Ђорђе, благочестиви домаћин који је обрађивао своје имање на Истоку. Често је одлазио код Старца, а овај би га саветовао о свему што би га занимало.

У последње време, међутим, већ дуго није био код Аве. Имао је проблема са једним суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дође крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га казни. Међутим, сам није могао да му науди. Стога је сматрао бољим решењем да га преда суду.

Но, за једну такву одлуку требало је да пита Старца из пустиње. И заиста упути се у скит Аве Силуана. Када стиже, Ава га прими са радошћу и одмах одоше у Црквицу скита. Приликом исповести Ђорђе откри Старцу своје догодовштине са тврдокорним суседом, али и своју одлуку да га преда суду.

– Не иде друкчије, мој Аво, рече Ђорђе. Трудио сам се колико сам могао. Молио сам се из све снаге. Али и ја сам човек. Не могу више. Видите, у почетку је само био непријатељски расположен према мени. Потом преварама успе да ми узме пола имања. Ја и тада бејах трпељив. Оговараше ме свуда. Изгубих и пријатеље и познанике. Ширио је различите оптужбе о мени и свет преста да говори са мном. Али, најгоре од свега, Аво, је то што је пре неколико дана покушао да ме отрује. 0 томе се ради. Обузе ме огорченост и одлучих да га казним због свега што ми је учинио. Али, Старче, немам ни снаге ни храбрости. Стога ћу га предати суду, те ће га тако стићи заслужена казна, а ја ћу добити своју правицу.

Ово изговори Ђорђе, а Ава Силуан, ћутљив и смирен, одговори му:

– Чини како желиш, дете моје.

– Зар не мислиш, Старче, да ће бити још праведније, ако га казне строго? Имам познанике судије који ће се побринути за то, рече Ђорђе.

– Чини оно што ти пружа утеху, одговори Ава незаинтересовано.

– Било би то боље и за његову душу, је ли Аво? упита Ђорђе. али Старац не одговори.

– Е, па, да идем ја полако, рече Ђорђе, да не досађујем више твојој љубави. Идем право судији.

– Стани мало, дете моје. Не жури толико, рече Ава. Хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.

Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, Ава поче да говори:

„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим“.

На ове последње речи Аве Силуана, Ђорђе повика:

– Али Старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?

– Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња, рече Ава строгим гласом. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.

Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Авине речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана:

– „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“