Страшни бродолом преживео је само један човек. Када се освестио, видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.

Грозничаво је почео да моли Бога да га спаси. Свакодневно је сатима и сатима гледао на морску пучину, очекујући да се појави помоћ. Уморивши се од тог ишчекивања, на крају је одлучио да од брвана који су пливали по води, сагради себи колибицу, која ће га штитити од разних непогода и у којој ће чувати оно мало своје имовине.

Једнога дана, враћајући се из уобичајене потраге за храном, он угледа своју колибицу у пламену. Чинило му се да се димни језици уздижу до неба. Најстрашније му је било то што је у пламену изгубио све што је имао. Целим његовим бићем овладали су туга и бес.

– Боже, како си ми то могао учинити! – узвикнуо је јецајући.

Пред зору га је пробудио звук брода који се приближавао обали његовог пустог острвцета. Дошли су да га спасу.

– Како сте знали да сам овде? – упитао је измучени човек своје спасиоце.

– Видели смо твоје димне сигнале – одговорише му.

Када ништа око нас није како треба, онда је веома лако пасти духом. Но, веру не смемо губити јер се за нас Сâм Бог брине и онда када патимо и страдамо. Уколико се твоја колибица поново запали и до темеља изгори, сети се да то може бити димни сигнал који призива милост Божју.