Одговор браће Војловчана попу Милићу Драговићу

и осталим мисирским бабама

Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка' он теби

                                                                                          Његош

Од братије с војловачког скупа

поп Милићу отпоздрав на писмо.

Поп Милићу, од славног Ужица,

учениче Мидић Игњатија,

када си се на „Вијенац“ позвао,

тада си нас за срце ујео.

 Зар не знадеш, не знали те јади,

да је Његош „Вијенац“ написао

да покаже шта Србину бива

кад за јоту од вјере одступи?

Црногорски Данило владика

Потурице стаде да сјетује,

да се вјери прађедовској врате,

ал' се они ругати почеше,

па Србима овако збораху:

„Крст је ријеч једна сухопарна.

Милош баца у несвијест људе,

ал' у пјанство неко прећерано!“

И Мустај их кадија наружи,

и нахвали бијелога Стамбола,

подсјети их да су шака јада

што без наде умире и страда.

Указа им на свемоћ ислама,

и на корист својега Курана.

Преговори тако пропадоше,

и у крв им вјере запливаше.

Потурице вјеру издадоше

за вечеру душу продадоше.

Ко издаје вјеру међу нама

тај се хвали, без имало срама.

Литургију како препорађа,

туђинским нас идејама гађа.

Ватиканском науком нас трује,

и саборске све одлуке пљује.

Што помињеш ту бабу из „Вијенца“

Црногорце што је завађала,

па поменом њеним људе вређаш,

честитога владику банатског

и на скупу на избор јунаке-

Николаја, црноречког оца,

Симеона, старца рукумијског,

Петровића, доктор Миодрага,

и јунака Которанин Жељка,

и Протића доктор Љубомира

и остале на избор јунаке-

поп  Милићу, Богу омилио

и Господ ти разум просветлио-

како си се на то усудио

да увредиш Србе православне,

који своју чисту веру бране

и одлуке српскијех владика?

Седам пута Сабор је зборио

како има Богу да се служи:

од онога шесет осмог љета

у страшноме дваестоме вјеку

до године две хиљаде осме:

Седам пута Сабор је зборио

да би Богу нашем угодио,

и Светоме Сави омилио,

Василију, свецу са Острога

Николају Жичком и Свесрпском

који Свету Службу сви појаху

по Типику и по Служебнику,

не по својој вољи и памети,

по „правилу од баба Смиљане“

по ком' служе Милић и дружина,

а на челу с Мидић Игњатијем,

и са Тасом, бабом од Мисира,

која смутњу свуд по Цркви сеје

па завађа и мило и драго,

са народом свађајућ' владике,

и попове, а и калуђере.

Кад већ неку бабу ти помињеш,

та је баба твој премудри Таса,

ком се давно испразнила Ћаса,

па сад свуда иде и лупета

срамоти се у обадва света.

Има јоште баба међу вама,

све те бабе пазнате су нама:

једна баба из Новога Сада,

што за папом уздише и страда,

папа ћосав, њему дуга брада,

унији се бабетина нада.

Друга баба са Цетиња риче,

на владику Артемија виче,

титуле је себи присвојио

да би туђег трона освојио.

Трећу бабу полиција чува

од народа, да га не одува,

плашљива је та мисирска баба,

што нам углед Свете Жиче хаба.

А четврта баба – тровачница

душа младих српских богослова,

учењем их змијским баба трује,

на бесмртност душе она пљује.

Такве бабе Србе завађају

и на зло их свако навађају,

од паписта њима паре стижу,

с Ватиканом све се више лижу,

због њих многа српска душа плаче,

праведнике прогоне све јаче,

ко год служи како Сабор тражи,

подвргнут је насиљу и лажи.

Зато народ до Баната пође,

да Сабору једну књигу шиље.

Мисле бабе да је народ шала,

ал' народу Господ Христос глава.

С благословом храброг Никанора:

„Сабор“, вели, „слушати се мора,

Литургија како да се служи

што нам углед Свети Сава пружи“.

Стиже народ баш са свију страна,

без пушака и без јатагана,

са молитвом Богу и свецима:

знајте, бабе, колико нас има!

Хиљаду и петсто Срба беше

што не желе да душу огреше,

сви су дошли од слободне воље,

да би Српској Цркви било боље.

Нико Србе није наћерао,

него их је све Господ позвао

на Истину и на Љубав праву,

Службу бране, бране крсну славу.

Из стонога стижу Београда,

из Баната, Срема, Новог Сада,

па из Чачка, па из Милановца,

о свом трошку, без папскога новца,

па из Босне, српске и поносне,

из Ужица, Крагујевца, Ниша –

паде народ цркви као киша.

Како паде, он се Богу моли,

да нам Српство ђаволу одоли

том сејачу лажи и неслоге,

у лажи су, зна се, кратке ноге,

али ових хиљаду и петсто

многима су сачували место,

свако од њих још стотину има-

исто мисле сви с Војловчанима.

Ој Милићу, Таси Драговићу,

Игњатију стара удворицо,

не клевећи народа Божјега,

не ругај се, тако теби свега!

Тешка рука Немањића Саве,

тешка рука, а жезал још тежи,

кога клепне, тај у рупу бежи.

Бегаће и баба са Требиња,

што лекције чита увек свима,

бегаће и аустралска баба –

ал' бегање свима биће џаба,

ако нема правог покајања,

Свети Сава наставља да гања

кршитеље црквеног поретка,

тако биће с њима до пошљетка.

Војловчани тебе поздрављају,

вином слоге теби наздрављају,

Службу свету кад си нагрдио,

иконостас из цркве склонио,

Западу се папском поклонио:

да се кајеш, служиш напослено,

иначе ти Ватикана ено-

с њима шуруј, њима памет продај,

па се обриј и за папом ходај.

„Папа“, „баба“ – све то слично звучи,

ко реформом Српску Цркву мучи.

Шта се оно чује из даљине,

да ли знадеш, Игњатијев сине?

То певају Срби Богу своме,

на сабрању банатском светоме,

пропевала сиротиња раја

све у славу Светог Николаја,

што робија баш у Војловици

с патријархом – оба мученици:

Гаврило је тамо робовао,

од Хитлера много пострадао,

Николај је тамо сузе лио,

да би Србин данас Србом био.

Пева народ у Тројици Богу,

и моли се за ту свету слогу,

слуша народ шта му Сабор каже,

а не Тасу који стално лаже,

нити Тасу, ни све друге бабе

којима су слатке речи слабе-

не могу ни себе да убеде

када кажу да ће да победе.

Победиће Христос Свеистина

и ко слуша Божијега Сина.

На ту страну, поп Милићу, приђи,

многа чуда од Господа виђи,

а не лажи ни себе, ни друге,

већ од лажи бежи к'о од куге.

Тако теби Војловчани веле,

свако добро од Господа желе.