Поводом изјаве патријарха српског господина Иринеја да још није вријеме да папа посјети Србију

УПОТРЕБА  ЈАСЕНОВАЧКОГ  ГЕНОЦИДА

Перверзија папског прозелитизам према православним Србима се потпуно показала управо у пропаганди папске посјете. У религиозним и разумним народима жртве геноцида су посебно поштоване, а ако су жртве вјерског про -гона уписане су у канонизовани поменик мученика за вјеру. Али, код великог броја Срба, обезбожених и људски деградираних у времену атеистичког комунистичког режима, јасеновачки геноцид, незапамћен у историји по морбидности злочина и логорима за дјецу, политички се употребљава као повод по- зивања папе у посјету држави Србији; а у програму евроатланских интеграција.

Светиња највећег поштовања користи се као предмет кампање позивања у посјету римо – католичког понтифека, под чијим знамењем и благословом је почињен јасе -новачки геноцид. Заправо, три геноцидна погрома над православним Србима у 20.вијеку, у Првом и Другом свјетском рату, а крајем вијека коначним прогоном српског народа са просторе Крајине и Далмацје тј.данашње Хрватске.

– Ако, папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се тамо поклони. Тако резонује просјечни религиозно равнодушни, историјиски и вјерски необразовани Србин. Као да је разлог ратовања Римокатолички отоврени војно-вјерски походи на православне Србе уследили су непосредно после ословађања српског народа од отоманске окупације, али, римокатоличка унијатска мисија према православном српском народу активно се спроводи од срдењег вијека. Хрвата против Срба племенски престиж и национални неспоразум. Хрватски геноцидни погром српског народа од почетка 20. вијека један је процес и подухват државне и догматске доктрина римокатолицизма према православним народима, религиозни рат програмског прогона право -славних Срба и православља са Балкана и од јадранског тј. средоземног мора.

Предлог да папа прво пође у Јасеновац, ако хоће да посјети Србију, програмски је дио демагошке доктрине `унутрашњег дијалога` у процесу европских инте -грација, као и у преговорима о признавању државности самопроглашене државе Косово. Политичка представа колонијалног конструисања компромиса пред српским народом за анулирање милион жртава геноцида, а ради правље -ња пролаза папиној посјети држави Србији и српском народу у програму прихватања папског политичко-пастирског покровитељства као колонијалног континуитета духовне и државне десуверенизације државе Србије и Српске цркве. Поред релативизовања религиозних разлика и истина вјере такав предлог представља промоцију папског `покајања` – примарне популарне популистичке папистичке пастирске праксе после Другог свјетског рата. Каква је сметња римокатолицизму и папи поклоњење сваком геноциду на планети почињеном у име папизма? Напротив, представља пролаз папском прозелити – зму, програму `поклоњења`, могућност мисије мапом геноцидних стратишта међу друговјерним народима. Шта значи за планетарни папизам, на путу ка источном фронту и заокружењу папистичког планетарног поглава – рства, балканска хибридна хрватска поданичка нација – крвавих руку и прошлости у име римокатоличанства, пред могућношћу мисије превођења православних и других друговјерних народа у унију европског екумениизма.

РИМОКАТОЛИЧКА  ЗАШТИТА  ОД  ИСЛАМИЗМА   И  АТЕИЗМА 

Покровитељско право папских посјета у римокатоличком колонијалном континуитету компатибилано је са исламским окупаторским правом `посјете` домова друговјерне раје и `прве брачне ноћи`. Вјерске визите римокатоличког понтифека под пастирско-политичко покровитељство подводе и исламски свијет, као иновјерне поданике, као римоактоличку исламску инквизицију на Истоку. Повјесна римокатоличка мисија милосрђа`меке моћи`је ‘забринутост због угрожености хришћанског свијета од радикалног ислама’; због чега се и данас препоручује неопходно приближавање православља папизму. Таква медијска мисија се користи у НАТО кампањи у Србији и Црној Гори, а у Црној Гори додатно, као у Украјини, НАТО пропаганда подстиче страх од наводних освајачких планова Русије, од којих ће их штитити НАТО, а римокатолицизам од ‘великодржавног православља’. Од средњовјековних крижарских похода, до формирања ИСИЛ-а, евроатланска алијанса манипулише муслиманским факт – ором. Европска освајања свијета почињу позивом на одбрану од исламског `освајача`, кога је евроатланска алијанса измислила и инструментализовала. Од латинског освајања Константинопоља 1204. године, а потом поступног османског освајања византијиског царства и коначно Константинoпоља 1453. године, чија окупације траје до данас, европска `света алијанса` исламским војним притиском условљава православне народе на признавање папског примата, а ради војне помоћи у одбрану од `османских освајача` тј. `заштите`која значи војно-вјерску окупацију.   

Најперфиднији и најновији мисионарски метод папске про- паганде јесте заговарање заједни- штва римокатолицизма и право – славља због угрожених хришћан – ских вриједности на Земљи -`заје – дничке забринутости` и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секула-  ристичком свијету. Наиме,`како би се дао ефикаснији одговор на основне про – блеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`Од крсташких похода евроатла – нска алијанса није користила такву моралистичку стратегију у мисији `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Западу и Земљи, ради одбране основних норми хришћанског живота. Пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне и хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је помоћи `посусталом` папизму и протестант- изму са православним вјерницима. У таквој трагикомичној `теолошкој` теорији транзиције, коју пропагирају и ‘православне’ присталице папизма, препознајемо злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

ПАПСКО ПРАВО ПОСЈЕТA ПЛАНЕТАРНОГ ПАТЕРНАЛИЗМА

Да ли се неко запитао, какав је то “хришћански“ великодостојник кога не занима шта у православним наро- дима провоцира најава његовог дола- ска, а какве последице је имао и иза – зива његов долазак? Какав је то хри – шћанска вриједност која оправдава сва средства, страдања и жртве ради папског похођења православних наро – да? Нико није поставио то питање. Зашто. Зато што је у питању ‘света` самовоља стратегије евроатланског екуменизма-папско право пастирско – политичког покровитељског похо – ђење планете. Од десетог вијека пап – ство се издвојило у засебну поли – тичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. После одвајања од матичне Ист- очне Цркве у ХI вијеку римски патријарх (папа) се самокрунише првосвеште -ничком круном.Затим се самопрогласио сувереном војне и вјерске власти, и тиме прогласио право на прозелитизам и `свети рат`. `Непогрешив’ у вјери и вршењу политичке власти, папа се прогласио и првим у области науке, што знамо и из историје ломача. Папско самопрокламовано право на контролу духовног, државног и друштвеног живота, контролу свијести и савјести, мисли и осјећања, у име божије воље свеприсутности, прва је орвеловска религиозно догматизована друштвена доктрина, глобална геополитичка пастирска присмотра ‘великог брата’.

Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну геполитичку религиозну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека, као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставвити однос толеранције и равноправних религиозних односа и права, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Ватикан алегорија идеје једне светске државе. Стога су сусрети православног свештенства са папом, као и политичких представника православних и нехришћанских народа, осим на нивоу бирократског уређивања међудржавних односа, увијек знак признавања пастирско-политичког поглаварства институције папства. Папске посјете имају димензију духовне дипломатије, обавезујуће према римокатоличком тумачењу духовних и државних унијатских уговора, а не према доживљају државе домаћин. Зато је одлазак у Ватикан или домаћинско-дипломатско дочекивање папе увијек поклоњење, признавање вјерског и политичког ауторитета Ватикана, а одрицање хришћанског Светог Предања.

Данас на свијету не постоје владари са таквим политичким прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу амерички предсједник, који је духовно-политичка последица папизма, римокатоличке идеологије чија су крајност и реакција блудни синови папизма – протестанти. Заправо, примије- њени папизам, папска ‘света самовоља’ на приватном персоналном плану сваког просјечног протестанта. Европска идеологија индивидуализма као установа `светиње` личне слободне воље у односу на опште и Свето, у којој се сваки европљанин поставио према свијету као мали папа, непогреши европља- нин на путу планетарног папско- протестантског прогреса. Пројекат папизма генерализује се протестантском теолошком теоријом предестинације – предодређења судбине свијета, људи и народа у евроцентричном екуменизму

Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници папизма, као што историји није позната тачка на земаљској кугли на којој римокатолички мисионари нису посијали сјеме раздо – ра и рата. Савременици смо украјинског унијатизма, злочина украјинских унијата над властитим народом, као крајем прошлога вијека хрватских унијата усташа у Српској Крајини. У одређеним околностима потписивање НАТО споразума би се могло оправдати попуштањем пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај, али потписивање пакта са Ватиканом и учлањење у унију народа и држава папског `пастирског` похођења представља одрицање државне и духовне суверености, признавањe ауторитета папства као персонификује евроатланског патернализма, политичког и етичког права `католичком` колонијализму и евроатланском војно-вјерском интервенционизму.

Дозивање Ватикана је дозивање несреће, сукоба и ратова. Нема земље и наро- да у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и кравопролића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао бич римокатоличке “просвјете“, али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатоли – чки мисионари су на бродовима освајачких евроатлантских`сила`стизали у најудаљеније колоније и крајеве свијета. Одлучни народи успјевали су уз бо- жију помоћ да се одбране од најезде папских мисионара, али су ријетки прим- јери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокато- личко присуство у својој земљи и потписивања споразума о дугорочној држав- ној и духовној сарадњи,као што раде партије на власти у Србији и Црној Гори.

Извор: Блог Огњена Војводића