Највећа мана серије „Немањићи” није ни улични жаргон у говору средњевековних личности, ни питање костима глумаца, ни идеолошка оријентација редитеља, ни избор локација за снимање.Највећа мана ове серије, која може имати ужасне последице по политичку будућност Србије и верски идентитет Срба, јесте оно што нас тек чека у епизодама које следе. А то је екранизација наводне круне коју је папа послао 1217. године Стефану Немањићу из Рима, односно наводне церемоније крунисања у којој папски кардинал излази из православног олтара (!) и ставља Стефану круну на главу, уз тзв. присуство рашког епископа. Тек онда ће уследити сцене тзв. каснијег или новог крунисања у Жичи од стране светог Саве.

Свети Стефан Провенчани није био крунисан папином круном

Серија тако жели да пошаље двојаку поруку. С једне стране, народу се шаље порука да је титоистичко несврставање и намигивање и Западу и Истоку нешто нормално, јер ако су наши стари могли да намигују чаршији на све четири стране (стратешки и вредносно, не просто технички и економски, што је нормално) онда то можемо и ми. С друге стране, чинодејствовање папског јеретика и секташа у православном олтару нико неће схватити као бајање, већ као допуну службама православних свештеника – јој каква милина, екуменизам и папизам су нешто најлепше што нас данас може задесити, хипи мир и љубав по сваку цену. И ако се све ово запати као визеулна слика у народу, то ће бити крај Србије и српства, ексер у сандук свих наших лутања након доласка Доситеја и Вука у Србију, тих пионира антисрпства и другосрбијанства, толико бесловесно кованих у звезде од стране Броза и његових кадровика у образовању.

Брат Милан Бојић и ја смо се стога потрудили да добро ишчитамо све примарне и секундарне изворе на латинском, српском и енглеском језику (неки су до сада били и непознати нашој јавности), како бисмо научно и аргументовано оборили бесмислицу о „папској круни” на глави првог српског краља, којој су нас учили још и комунистички уџбеници у основним и средњим школама, дакле не само ова серија као ушминкана визуелна верзија школских комунистичких курикулума. Обарање ове фантазмагорије смо изложили у чланку часописа “Свети кнез Лазар“ Епархије рашко-призренске у Егзилу Српске Православне Цркве (број 1/2018).

Основне тезе чланка:

1) Једини примарни извор о крунисању је писмо на латинском св. Стефана Првовеначног папи из марта 1220. из којег се јасно види да му се Стефан обраћа као већ крунисани краљ вољом Божијом. Стефан ипак тражи благослов и признање за круну и земљу од папе након што се крунисао, али му папа ништа није одговорио, јер је убрзо након писма папа сазнао да су Стефан и св. Сава проклели латинску јерес и секту на Жичком Сабору (мај исте године) – писмо је било последњи трзај Стефана у дипломатском кокетирању са папом које је трајало неких 15 година, али је на овом Светом Сабору оно коначно прекинуто под утицајем његовог брата св. Саве који је одлучно пресекао сваки покушај даљег контакта са Римом. И то заувек пресекао, како се касније и до дан данас испоставило.

Иначе, када се упореди ово писмо са писмом бугарског краља Калојана папи након његовог крунисања, види се додатно, и без граматичке анализе на латинском коју смо предузели у Стефановом писму, да св. Стефан Провенчани није био крунисан папином круном. Јер, у Калојановом писму се помиње захвалност папи што му је послао круну, тог и тог папског легата који је ту и ту извршио крунисање и спровео црквену унију, каже се да је Калојан краљ не само вољом Божијом као Стефан, већ и папином (!) – а ништа од овога немамо у Стефановом писму.

2) Код осталих секундарних извора постоји несагласје око тога како је протекло крунисање. Један западни папистички извор на латинском, до сада непознат нашој научној јавности (Кјењ), и српски извор Теодосије кажу да је било крунисање од стране св. Саве, а Андреа Дандоло, Тома „архиђакон” – да је било крунисање од папског кардинала, док Доментијан каже да је папа послао круну, а св. Сава ставио круну на главу брату Стефану. Али, осим што су ово све извори деценијама и вековима удаљени од примарног Стефановог писма, они морају пасти у воду у оној мери колико нису сагласни са примарним извором – писмом папи на латинском из марта 1220. Дакле, само Кјењ и Теодосије могу бити узети као валидни примарни извор, а не Доментијан, Тома или Андреа. Наши историчари, задојени брозистичким магијским обожавањем ватиканске мочваре, узели су Доментијана и филопапистичке изворе Томе и Андрее као нешто апсолутно тачно (а аутори серије их мало комбиновали и додатно искарикирали, како би у народне душе свесно или несвесно посејали паклени отров) а не примарни извор о самом догађају и секундарне изворе који су у складу са примарним. Осим тога, Андреа и Тома не кажу ни када је тачно било крунисање, ни где ни који папски кардинал је наводно крунисао Стефана – а то су све подаци који у историографији постоје када су у питању други владари крунисани од стране папе у XIII веку када и Стефан. Такође, у Ватикану нема ниједног извора на латинском који би сведочио о крунисању Стефана – папска архива је потпуно нема када је овај догађај у питању. Андреа и Тома нису били папски архиватори, већ „слободни стрелци”, што је такође незапамћено када је у питању крунисање других владара којима је папа даровао круну.

3) За титулу краља није било неопходно да папа шаље круну, како кажу серија и брозистичка историографија. Грузија је на ниво краљевине дигнута независним крунисањем својих владара са титулом краља (мепе – на грузијском) још пар векова пре Немањића. Нико Грузинима није слао круну – ни папа, ни наравно Византинци. Па тако ни Србима краљевску нико није слао, слава Богу.

За више, купите часопис и погледајте детаљно о овој теми, кључној за наш верски и политички идентитет.

_______________

Пише: Марко Пејковић*

* Aутор је мастер дипл. политиколог, истраживач – сарадник Института за политичке студије у Београду, професор санскрита

Извор: „Фејсбук репортер“