Поводом 8. марта, јудео-бољшевичког дана „ослобођених, револуционарних жена“, које су тако ослобођене од божанског морала избачене из Очевог дома на Улицу овога света, наводимо мисли главног извођача Бољшевичке револуције – Лејбе (Лава) Троцког (Бронштајн).

Протерани из СССР Лејба Троцки-Бронштајн је 1936. објавио своје „разобличење“ – „Издану револуцију“, где је доказивао да је Стаљинов режим „издао све идеале Октобарске револуције“. Ту он наводи који су били циљеви социјалног инжењеринга револуције по питању породице и друштва уопште. Запањујуће је колико се његове идеје данас спроводе у „најнапреднијим“ западним друштвима. Такође је индикативно да су и Троцки и Лењин били доказани хомосексуалци (бисексуалци). Будући да је његов стриц био један од најутицајнијих банкара Америке, вреди се подсетити и његових речи да „прави револуционари седе на Вол Стриту“...

8. марта 2013. Бил Клинтон, бивши председник САД, јавно је признао погрешном своју одлуку од пре 17 година о Забрани истополних бракова. Штавише, тада је он молио Американце за опроштај и позивао тадашњег председника Барака Обаму да делује бескомпромисно у борби за права човека и либерализацију породичних односа.

Али, и без његовог савета, Барак Обама је био јако активан по том питању. Довољно је сетити се макар његовог инаугурационог говора, где је обећао да ће водити бескомпромисну борбу за права сексуалних мањина по целом свету. Тада су, као по команди из једног центра, без обзира на невиђено велике протесте, који су достигли преко пола милиона људи на улицама Париза, парламенти Француске и Енглеске, донели законе о потпуној легализацији истополних бракова, са могућношћу усвајања деце. Сада се и у федерално законодавство уноси измена да брак није само савез мушкарца и жене, већ просто два (а зашто не и три?) човека.

Истовремено, у Русији је Дума у првом читању донела закон против пропаганде хомосексуалности деци и омладини. Истог дана је то у западној штампи са гневом осудио бивши председник СССР – Михаил Горбачов, прекинувши своје ћутање тим поводом. Очигледно, да је и он добио наређење да ступи у гласни хор представника такозване ливералне јавности. Шта нам то говори? „Цивилизовани свет“ је организовано ступио на пут активне борбе са основним традиционалним општељудским вредностима, које су вековима и хиљадама године штитиле породицу и детињство. А наш „конзервативни председник“ Владимир Путин, не само да не подржава светски тренд западне цивилизације, већ најављује да ће одбацити и многе одлуке малолетничког правосуђа, које тако упорно уводе те западне земље... Другим речима, садашњи режим се у Русији све више разилази са онима, који су пре више од двадесет година крчили пут „цивилизованом путу развоја“, припремајући нашој земљи улогу сировинског додатка „златној милијарди“ планете.

... Али зато и постоји историја, да бисмо поимајући смисао борбе која се одвија, у паралелама и историјским аналогијама налазили усмерења и начине решења сложених задатака савремености. Јер ми не доживљавамо први пут борбу поводом тога каква треба да буде породица (и да ли уопште треба да је буде), и какви у њој треба да буду односи између родитеља и деце... Уосталом, око истих тих вечних вредности су се ломила копља. И тако...

1936. године, прогнани из СССР Лав (Лејба) Троцки – Бронштајн, је написао подробни и детаљни рад „Издана револуција“, у коме је доказивао да је Стаљинов режим на делу издао све идеале Октобарске револуције. Једна од емоционално најнепомирљивијих глава књиге била је „Породица, омладина, култура“. Шта је то узнемиравало Лава Давидовича? Хајде да му дамо реч, као да радимо интервју са њим, у коме ће у одговорима бити оригинални текст Троцког.

ИНТЕРВЈУ СА ТРОЦКИМ

- Како сте ви замишљали породицу, Лаве Давидовичу?

- Револуција је учинила херојски напор да разруши такозвано „породично огњиште“... Место породице, као затвореног малог предузећа, требало је, по идеји, да заузме завршени систем друштвене бриге и старања: породилишта, јаслице, вртићи, школе, мензе, праонице, амбуланте, болнице, санаторијуми, спортске организације, биоскопи, позоришта и остало. Потпуна замена домаћих функција од стране установа социјалистичког друштва, које повезује солидарношћу и узајамном бригом сва поколења, требало је да донесе жени а самим тим и њеним вољенима, потпуно ослобођење од хиљадугодишњих окова... Управо зато измена положаја породичног питања, које је уследило у СССР, најбоље карактерише праву природу совјетског друштва и еволуцију његовог владајућег слоја...

Нисмо могли да освојимо стару породицу на јуриш. Не зато што је недостајало добре воље, и не зато што се породица тако јако држала у срцу народа. Напротив, после кратког периода неповерења према држави, његовим јаслама, вртићима и сличним установама, раднице, а за њима и напредне сељанке, оцениле су неизмерне предности колективног неговања деце, као и „подруштвљавања“ целог породичног домаћинства. На жалост, друштво се показало исувише сиромашно и некултурно. Плановима и намерама КП нису одговарали реални ресурси друштва. Породицу не треба „одменити“: њу треба заменити. Право ослобођење жене није могуће на основи „колективне потребе“. Искуство је убрзо показало ту сурову истину, коју је Маркс формулисао још пре 80 година.  

Сеоска породица је повезана не само са домаћим, већ и са сеоским имањем, које је неупоредиво издржљивије и конзервативније од градског. Колективизација, како се најављивало у почетку, требало је да изведе одлучујући преврат у области породице: нису се без разлога од сељака одузимале не само краве, већ и кокошке. Али, почела су одступања. А будући да се најважније намирнице добијају изолованим напорима породице (дозволили су породици да има башту и домаћинство – прим.прир.), не може бити речи о друштвеној исхрани. У току гладних година (које су намерно изазвали Троцки, Лењин и остали да би присилили народ на послушност, прим. прев.) радници су се свугде где су могли, а делимично и њихове породице, хранили у фабричким и идругим мензама, и та чињеница се званично оцењивала као прелазак на социјалистичке форме бита... Али домаћи сто и домаће прање веша, које сада полустидљиво рекламирају оратори и новинари, означавају повратак радних жена лонцима и коритима т.ј. старом ропству. Тако мала домаћинства, стварајући нову основу за домаће огњиште, падају на жену дуплом тежином.

- Ви, вероватно, имате свој поглед на улогу жене у породици?

- Револуционарна власт је донела жени право на абортус – једно од њених најважнијих грађанских, политичких и културних права, ма шта о томе говорили евнуси и старе девојке оба пола. Ипак, и то, само по себи мрачно право жене, при фактичкој друштвеној неравноправности, превраћа се у привилегију... Забрану абортуса (која се десила под Стаљином, прим.прир.) они објашњавају тиме што у социјалистичком друштву где нема незапослених итд. жена нема права да се одриче „радости материнства“. Философија попа, који уз то има и власт жандарма... Та господа су очигледно заборавила да социјализам треба да уклони разлоге који терају жену на побачај, а не да је приморавају на „радост материнства“ уз помоћ подлог полицијског утицаја на најинтимнију ствар за сваку жену.

- У чему ви видите одступање од револуционарног идеала породице, средином тридесетих година?

- Победоносна рехабилитација породице, која се одиграва истовремено са рехабилитацијом рубље, настала је услед материјалног и културног сиромаштва државе. Вође не само да терају  да се поново састављају делови разбијене породице (овде Бронштајн признаје да им је циљ био да разбију породицу, прим.прир), већ је сматрају и свештеном ћелијом победоносног социјализма. Тешко је очима измерити размере одступања! Седма заповест (не чини прељубе, прим.прир) добија у владајућем слоју све већу популарност. (Овде Бронштајн указује на то да им је циљ био и свесно гажење Божијих заповести, прим. прир.) Совјетски моралисти само треба мало да обнове фразелогију. Покренули су рат против исувише лаких и честих развода –новчано се плаћа регистрација развода и постоји повећање наплате при следећим разводима. Брачно – породично законодавство Октобарске револуције, некада предмет њеног законитог поноса, прерађује се и сакати путем најширих позајмица из законодавних ризница буржоаских држава. Азбука комунизма је проглашена за „лева скретања“. Као да хоће издају да запечате ругањем, исте те разлоге, које су некада наводили у корист безусловне слободе развода и абортуса – „ослобођење жене“, „заштита права личности“, „чување материнства“ – понављају сада у корист њиховог ограничења или потпуне забране. 

   - Вероватно сте и узајамне односе очева и деце видели другачије?

- Најважнији мотив садашњег култа породице сигурно је потреба бирократије у стабилној јерархији односа и дисциплиновању омладине путем 40 милиона тачака ослонца ауторитета и власти. Док је још била жива нада да се васпитање нових поколења усредсреди у рукама државе, власт не само да се није бринула о подржавању ауторитета „старијих“, нарочито оца и мајке, већ је, напротив, стремила да што више одвоји децу од породице, да би их тако одвојила од традиција свакодневног живота. Још сасвим недавно, у току прве петолетке, школе и комсомол (Комунистички савез омладине, прим.прир.) су широко користили децу ради разобличења, постиђења, уопште „преваспитавања“ пијаног оца или религиозне мајке. Сада се и у тој, не маловажној области, десио велики обрт: напоредо са седмом, потпуно је установљена у правима и пета заповест (Поштуј оца свог и матер своју, прим.прир.), истина, још увек без позивања на Бога. 

Брига о ауторитету старијих довела је већ, уосталом, до промене политике по питању религије. Одрицање Бога, Његових помоћника и чудеса, био је најоштрији клин од свих, које је револуционарна власт забијала између очева и деце. Сада је јуриш на небо, као и јуриш на породицу заустављен. На пример, нови програм комсомола, усвојен у априлу 1936.год. – каже: „На основу стварног јединства људи и жена, настаје нова породица, о чијем се процветању брине совјетска држава. Наша омладина при избору животног друга – жене или мужа, зна само за један мотив, једну побуду - љубав“. („Правда“, 4 апр. 1936 г.)

Термидорско (контрареволуционарно, прим.прир.) одступа пред буржоаским обрасцима, прикривајући одступање лажљивим речима о светости „нове породице“. По питању религије, постепено се установљује режим ироничног неутралитета. Али то је само прва фаза. Али не би било тешко предсказати и трећу и четврту ако би ход догађаја зависио само од властодржаца.

Једну од најдраматичнијих глава у великој совјетској књизи биће повест о дисхармонији и распаду оних совјетских породица где је муж, партијац, професионалац, војни командир или администратор – растао, развијао се и изграђивао нове укусе у животу, а жена потиснута породицом остала је на старом нивоу. Пут два поколења совјетске бирократије засејан је трагедијама заосталих и одбачених жена. Та појава се уочава и у новом поколењу. Највише грубости и суровости може се срести, на жалост, на врховима бирократије, где велики проценат чине малокултурне новајлије, које сматрају да им је све дозвољено. Архиви и мемоари ће открити једног дана права кривична дела према супругама и уопште женама од стране недодирљивих од стране власти, проповедника породичног морала и принудних „радости материнства“. Не, совјетска жена још није слободна. Пуна равноправност је дала до сада неупоредиво више угодности женама виших слојева, представницама бирократског, техничког, педагошког, уопште умног рада, него радницама и, нарочито, сељанкама. Док друштво не буде способно да преузме на себе материјалну бригу о породици, жена-мајка може успешно да испуњава друштвену функцију само уколико има белу робињу: дадиљу, слушкињу, куварицу...

У ствари, социјалистичка породица, са које ће друштво скинути свакодневни терет неиздрживих и понижавајућих брига, неће потребовати никакве прописе и само поимање законодавства о абортусима или разводу ће за њу звучати не много боље него сећање на јавне куће или људска жртвоприношења. Октобарско законодавство је учинило смели корак у страну такве породице.   

Како је мушкарац поробљавао жену; како је експлоататор потчињавао себи обоје, како су се радници покушали слободити ропства и само сменили једне ланце за друге – о свему томе историја може много да каже; у суштини она ништа друго неће ни рећи. Али, како заиста ослободити дете, жену, човека, за то готових, позитивних примера још нема. Сав прошли историјски опит, потпуно негативни, захтева од радника пре свега непомирљиво неповерење према привилегованим и неконтролисаним туторима!

Омладина има три могућности: да се прикључи бирократији и прави каријеру, да се ћутке потчини угњетавању и, на крају, да се спусти у подземље да би учила и калила за будућност. Најнетрпељивији, најврелији, нејнеуравнотеженији, повређених интереса или осећања, окрећу своје мисли ка терористичкој освети. Стаљинов режим може да плати не мање него режим, који је возглављивао Николај II.

- Јасно, држава иде својим путем. Како ви видите СССР?

- Совјетски савез представља огромни лонац у коме се преплиће карактер десетина народности. Мистика „словенске душе“ одлази као шљака (при топљењу метала, прим.прев.). На земљи нема ничег неизмењивог, и друштво се обликује од пластичнх материјала.

ЗАКЉУЧАК

- Када сам недавно прочитао овај текст једној публици, намерно изоставивиши име аутора и неке детаље, једногласно су ми рекли да читам нечији фашистички трактат...

Идеје Троцког нису нестале заједно са њиховим носиоцем 1940.год. Оне су ушле, после Другог светског рата, са једне стране, у основу центара совјетологије и кремљинологије на Западу, пре свега у САД. Са друге стране, њихови носиоци су постали интелектуалци са америчких универзитета, који су деценијама разрађивали теоретске и практичне основе савремене толерантности и борбе за права човека. Борба за свеопшту једнакост, која је почела још у 18. веку, изродила се у савремену толерантност, коју избегава и сво традиционално друштво на том истом Западу.

У прерађеном и новим материјалом допуњеном виду, теоретско наслеђе Троцког нам се вратило са Запада средином 80-тих година и помогло да се, као овном, сруши совјетски строј и систем традиционалних вредности, који је формиран код нас још средином тридесетих година... Оно што је најчудније је што после десетина година, заступници либерално-западних вредности у Русији критикују и стаљинизам и данашњу власт у Русији буквално по троцкистичким основама.

Александр Андрејевич Горбатов, шеф-уредник информбиро „Восток-Центр“

Извор: http://www.peremeny.ru/books/osminog/7361#more-7361 

http://levoradikal.ru/archives/10475      

Превод: „Православна породица“, март 2018.