Својим усмерењем ка Небеским вредностима Немањићи су поставили узлазну путању вредности целом српском народу. Сталним одрицањем од блага овог света, скромним живљењем - побожним, уздржљивошћу, дељењем сиротињи, примањем монашког пострига и завета сиромаштва - они су на овој Земљи себе лишавали онога за чиме „синови овога света“ жуде.

Свети краљ Милутин, а и његов син, Св.краљ Стефан Дечански, облачили су се као просјаци, и ноћу обилазили сиромашне, делили им милостињу, скривајући при том ко су, и не желећи људске похвале, већ радећи то у славу Божију и Светог Имена Његовог.

Могли су они да се оките златним ланцима, да једу из сребрних тањира и сл., али су они схватили Вечну Истину да је све то прах и пепео, и да то са собом у гроб неће однети, и они су, ИСТИНСКИ ВЕРОВАВШИ У ВЕЧНИ ЖИВОТ, сматрали све то за „трице и кучине“ само да Христа задобију, те су већину својих богатстава давали за градњу цркава и манастира, болница и путева, поклањајући метохе манастирима за њихово издржавање, помажући невољнима и сл. А жудили су да и саму душу своју предају Христу, па су се многи од њих, или у младости, или пред крај живота, замонашили: Свети Симеон Мироточиви, Св. Анастасија Српска, Св.Сава, Св. Симон монах, Св.краљ Урош I, Св. Јелена Анжујска, Св. Краљ Драгутин-Теоктист, Св. Преп. Давид, Св. Урошица - кажу да је живео девствено у браку, Св. Сава II итд... Највећих почасти и власти су се одрицали само да би целовито били у Богу, и целим бићем Њему послужили. Управо је ЊИХОВА ВЕЛИЧИНА У ТОМЕ ШТО СУ СХВАТИЛИ ДА СУ ОНИ ПРАХ И ПЕПЕО, дошли су до стања дубоког смирења и самоспознаје, где човек види и зна да је ништа без Бога, и до огромне љубави према Богу, до вапаја за Њим. Испунили су оно Свето-Јовановско: „Да се ја смањујем, а Господ у мени расте...“ И, управо таквим сиромаштвом - материјалним и духовним - одрицањем од придавања важности себи и свом положају и својој земаљској власти, они су испунили оно Јеванђелско блаженство: „Блажени сиромашни духом, јер је таквих Царство Небеско.“ И таквим сиромаштвом они су постали НЕБЕСКИ БОГАТАШИ, пунећи се силом Божијом, Вечном, Непролазном, Свепобедном, Неуништивом, која је и њихова трулежна тела учинила нетрулежним , јер су и својим животом и својом смрћу прослављали Бога.

Они су се још за живота испунили том силом, и сијали су њоме, и радовали свој народ, и надахњивали и њих на побожност и врлински живот у подвигу. Зрачили су Истином, владали Божијом Правдом, жртвовали се Небеском Љубављу. Чинили су чуда још на Земљи, а и сада, и до данас, и у векове, чине чуда том силом коју им је Сам Бог дао, јер су Му истински послужили, у смирењу и кротости, какав је и Он Сам, и угледавши се на Њега, остварили на Земљи свој призив, и своје назначење, да буду „синови Божији.“ На Небу, они су сада Вечни Богаташи, радујући се око Престола Божијега, у Незалазној Светлости, на челу са Светим Савом, који је свима први показао пут којим треба ићи, упутивши и своје родитеље, и браћу, и синовце и унуке, и унуке својих унука, Истинском Богатству.

На Небу, они се радују Христу у Небеским дворцима, у Небеској Србији, која нема граница, и која је - по Правди Божијоj - много већа него данашња Србија. Њих молимо да сачувају све Србе на Косову и Метохији, и да поврате слободу Свим Српским Земљама.

На дан Св.Краља Милутина и Преп. Теоктиста, Св.Јелене Анжујске, Св. Вл. Варнаве Хвостанског (Метохијског), 30.10./12.11. 2011.

духовни потомак Немањића