Наиме,како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском истоку.

Од крсташких похода до данас евроатланска алијанса у наметању једне свјетске религије није користила такву моралистичку стратегију меке моћи. Православнима се предочава ‘неопхдност’ приближавања папизму ради спасавања хришћанства на Земљи, одбране угрожених основних норми хришћанског живота. Наиме, пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне, а хришћанска вјера нестала, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ посусталом папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника.

И у таквој трагикомичној теолошкој кавкулацији и пропаганди, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

Такву пропагандну димну завјесу пред православним свијетом папизам тактички прави због престројавања и припрема крста- шког похода на Исток. Пропаганда папизма је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатланске војновјерске алијансе. Такође и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, где је узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а усмјеравање пажње на заједничког спољашњег друговјерног непријатеља.

Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римокатолицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједности, а не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поимања природе жене? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријчи Јеванђеља о огњу очишћења као тварној ватри која прочишћује, а одакле је изведена теолошка теорија и примјењивана као ритуално спаљивање јеретика, од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језутске језиве схоласичке теорије су многобројне, и вјековима уткане у начела и основе евроамеричког културно-религиозног живота.

,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћа- нство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вјечитој) науци о моралу“.(Ф.М.Достојевски-Дневник писца 1877–1881,стр.454)

Дакле, пошто је православље очувало хришћанско Предање, првенствено захваљујући раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради очувања хришћанских вриједности уђе у заједницу са папизмом, чиме би се православље затровало римокатолчким тумачењем хришћанства.

Значи, у заједницу са секуларистичким сурогатом хришћанства и празновања хишћанских празника на начин најниже инстант културе пригодних свечаности, за које комунистичка забрана религиозности за хришћанство предстљвља прави божији благослоав. Потребно се присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвела европски антихришћански секуларизам, а од које се ужасавају сви слободоумни Европљани.

Српски синдром самопотирања

У евроатланском вавилонском пројекту значајну улогу на Балкану и словенском православном питању има српски синдром. Наиме, Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања своје српске државне и духовне суверености, одсуство смисла и сврхе за постојањем српског друштва и државе као српске у културно-историјиском смислу, што је последица стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента.

Историчарима је познат примјер српске пирове побједе у Великом рату,српске голготе која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије; првим примјером добровољног укидања властите државе од стране народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља, и свог вјерског идентитета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа, а у име универзалног ванправославног и вансрпског јединства.

Као прије сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправосалвно уједињење али на глобалном плану, изједначавање православља и римокато- лицизма, а управо после духовне побједе православља, јер како тврде православље је очувало вјеру и после 70 година комунизма, а Европљани су је напустили. Овога пута због система одбране апстрактних вриједности европског ‘хришћанског’ хуманизма, то јест атеистичког, користољубивог, путничко-потрошачког стила друштвеног и духовног живота.

Фатализам српског поравнавања православног предања са папизмом, можемо га назвати и јасеновачки синдром, се изражава и у појединим поступањима Српске православне цркве, када саопштењима апелује да се не врши прозелитизам према преосталим православним Србима на подручју Хрватске превођењем у римокатолицизам,а истовремено се залаже за остваривање одличних односа са Ватиканом.

Дакле, и у безбједоносном смислу то је за српски интерес и опстанак била и данас је погубна позиција, и у најбољем сличају најамничка. Римокатоличка стратегија према православљу од средњег вијека је непромијењена. И данас римокатоличка мисија са страте- зима евроатланског војног пакта копа ровове дуж руске границе и поставља базе будуће војвно-вјерске инвазије.Брига због угрожености ‘хришћанских’ вриједности од исламског терора и данас је повод за покретање крсташких пљачкашко-економских и прозелитских војно-вјерских похода на Исток.

Али, прозелитска политика свете алијансе данас, када према прогнозама својих аналитичара затвара круг, а пророци прогреса проричу скори крај историје то јест историјиских сукоба, и успостављање власти атланског једнополарног свијета, не тражи формалну промјену вјере друговјерних, већ је главни фронт раширила на релативизовање религиозних разлика, полажући наде у све људе добре воље, свих вјера и идеологија, атеисте и теисте, а преије свих у религиозно равнодушне.

Папско-потрошачки поредак 

Римокатолицизам данас, поред ширења страхом и силом, води мисију изграђивања лидерске позиције папе и ‘демократским’ средствима. Наиме, изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство.

Од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма, као папе новог свјетског поретка.

Религиозни релативизам и равнодушност је идеално стање друштвене свијести за изграђивање поглаварске и покровитељске позиције папств. Папе покровитељ просјека, безазлене покорне потрошачке пастве, ватиканско-вавилонски пројекат сверелигиозног мијешања на чијем челу стаји римски понтифек, безгрешни човјек – папа.

Папству је потребна потрошачка паства, а конзументима и потрошачима религија такав ‘духовнипастир, који не омета њихов либерализам и лицемјерје, који ће ихсветом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, који ће најести народ и задивити га претварањем камења у храну, а популација потрошача га слиједити из економске зависности и интереса, без труда одрицања и пожртвовања.

Али, најусавршенија демонска демагогија коју је користила папска пропаганда јесте мисионарска мантрабриге због угрожености основних хришћанских начела и норми друштвеног живота на Земљи.

Као и евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због угрожености људских права, папска политика помирења на заједничим хришћанским основама дио је истог новог евроатланског пројекта.

Заправо, представља мисију прављења маневарског простора за престројавање евроатланске војно-вјерске алијансе у походу на православни Исток, Русију и Велико копно православног и осталог варварског ваневроатланског простора.

Глобалне хришћанске интеграције представљају уствари успостављање једнополарног религиозног свијета, еквивалента евроатланском једнополарном свијету. Заправо, покушај повратка једнополарне доминације евроатланског пакта, тј. рушење обновљене равнотеже војне и религиозне моћи биполарног свијета.

Евроатланска манипулација исламом у ширењу страха од свеприсутног непријатеља наставак је старе стратегије повода покретања крсташких похода у одбрану хришћанских светиња од исламизма, а ради рушења, окупације и пљачке православног византијиског Царства, а касније руског, као јединих такмаца успстављању евроатланске једнополарне свјетске доминације.

У средњовјековни пројекат евроцентризма институција папства је постављена као основа будуће религије једнополарног свијета, духовне доктрине европског колонијализма, и први орвеловски пројекат глобалне контроле човјечанства. Папизам је и прва религија човјекоцентризма, први протестантизам, први револуционарни раскол са Црквом и царском круном у Константинопољу, а од кога се разврставају сви европски хуманизми, позитивистички и рушилачки реформаторски и револуционарни покрети и идеологије.

Принципом папоцентризма атланска алијанса данас примјењује теорију америчке изузетности, изведену из теолошке теорије папског примата, као изузетно право и примат на коришћење и потрошњу планете.

Исти пројекат садржи поглавље о придруживању православних унији папско-протестантске свете алијансе ради одбране заједничких хришћанских вриједности од исламизма и агресивног атеизма.

Заправо, ради одбране угроженог, незаштићеног, антихришћанског америчког сна, то јест најбаналнијих путничко-потрошачких прохтјева евроамеричког просјечног потрошача, који очекује коначно успостављање обећаног раја на Земљи, тј. хијелистичког религиозног сна просјечног протестанта о хиљадугодишњем царству земаљском, једнополарног система религиозног и економског екуменизма, насушног несметаног и бржег протока малог, великог и крупног капитала.

Извор: in4s.net