Поступак,  под службеним називом  “међународно усвојење”, од стране највећег броја влада у свету кодификован је, као класична трговина.  У земљама које су водиле истрагу,  установљена је тешка злоупотреба у врху социјалних служби. Грантови којима су “даривани” високи чиновници у министарствима, крећу се до 30 000 долара по детету.

Протоколом о заштити деце од злостављања и занемаривања из 2005 год и упутствима о примени  из 2006. предвиђа се хитност поступања када постоји “сумња да је дете животно угрожено”.  Ризиком се сматра: незапосленост, “миграције”породице и услови становања, аномалије детета..Злостављање и занемаивање,  квалификује као оно које се десило, и хипотетичко, које се може догодити.. А принудна, хитна мера, зарад “најбољег интереса детета”  предвиђа  измештање од родитеља, или старатеља. 

 Шумом аката под “заштитом” у  наслову, на удару се нашла готово цела српска сиротиња.

Дете је животно угожено ако је неухрањено са “мањком поткожног масног ткива”, “неадекватно обучено”, ако кућа у којој станује “нема исправне инсталације”.  Занемарено је, ако му се “не обезбеде наочаре”, ако се “не води код лекара”, “не имунизира”, “не води код дефектолога” (када заостаје у говору). 

Несрећа никада не иде сама. А сиромаштво  често са депресијом, инвалидитетом, урођеним менталном инфериорношћу родитеља, који “ризици”  у старту ограничавају могућности пристојнијег живота. Као угрожавајући  “по живот детета”,  ради  његовог “најбољег интереса”, резултирају  “измештањем” од родитеља. 

У случају телесног кажњавања дете се одузима од родитеља, када постоји траг прута или каиша. Ако је родитељ ударио дете а не постоје  трагови повреда, сматра се да је покушао да га повреди..  Дете се измешта из породице до епилога пред судом, који ће одлучити  да ли ће таквом родитељу  потпуно или делимично ускратити родитељска права. (Опет више присутније у сиромашним породицама, где доминирају егзистенцијални страх, стрес, нервоза). 

Приручници и практикуми, дебело финасирани од међународних фондова, од 2005. године до данас, нису успели да маркирају све ситуације,  индиковане, за хитну меру одвођења детета.  Како би се, органима старатељства  оставила неограничена аутономија и произвољност за ову меру,  довољна је сумња такз. стручних радника. 

Законом о браку и породичним односима, до 2005 године,  потпуно усвојење није било могуће ако деца имају живе родитеље. Шансе да страни држављани  усвајају нашу децу, ако не  искључене, биле су  отежане, пошто је о томе требало да се питају,  републички огани управе за здравство и социјалну политику. Законом о породици из 2005. године, настају капиталне измене. Уводи се само потпуно усвојење. Могу се усвојити деца и живих родитеља!  Шансу да усвајају нашу децу  добијају и странци, а суверена права и ингеренције, код страних усвојитеља. министар у тој области. 

По својој интригантности, социјална заштита је деценијама била скрајнута, на маргини.  Док  се на другим фронтовима  ломила копља, подгревале  сензације,  у социјалној заштити, далеко од фокуса  јавности,  могли су да пролазе и каравани.  Тако је неопажано, прошао  Породични закон 2005. године  као и  2015. год.  без претходне јавне расправе, стручних трибина и сл.  Закон  омогућује   да деца и поред живих родитеља, могу бити  потпуно усвојена, и без икакве  сагласности родитеља  уколико су лишени родитељског права. Усвојењем се мењају сви подаци детета у матичној књизи рођених!  Биолошки родитељи немају право увида у матичну књигу рођених, нити постоји обавеза усвојитеља да детету кажу  истину?!   Моћ да одлучују о судбини деце,  концентрисана је у Центрима за социјални рад,  који су под капом министарства, а   по питању усвојења министу су поверена  екслузивна права: чл. 99, 101,316. Закона о породици.  Поодвојене су процедуре и надлежности, када је реч о усвојењима, наших и страних  грађана.  За усвојење страним држављанима,  права су поверена лично министру:  чл. 103 и 312 ЗОП.  С друге стане,  поступак усвојења, за наше грађане  предвиђа дуготрајно административно мрцварење, психолошко, и социјално преиспитивање, коју спроводи орган старатељства, где се могу тражити мишљења  и “других специјализованих служби”.  Чекање на том скенеру, са потпуно неизвесним исходом може да потраје и годинама. 

Стране држављане закон  у потпуности  ослобађа бирократске процедуре домаћих органа! За њихове жеље, лично је надлежан министар?! Овако законско решење у потпуности је инкорпорирано, са међународним споразумом Hague Convention on Protection of Children and Co-operation in the field of international adoption, који је у Србији на  снази од 01. 04. 2014 године.  Хашком конвенцијом о заштити деце и сарадњи у области  међународног усвојења, држава је широко отворила врата страним усвојитељима. Изворно је настала 1993 године, али је њен саставни део акт  под  називом   Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions, који је октобра 2000-те године потписао тадашњи амерички председник Бил Клинтон.

Према овом  акту,  једина  адреса, у Србији, за испуњење захтева страних држављана, је министар. Поступак је ефикасан, а деци се након усвојења, брише идентитет и земља порекла! Овим документом, скивеним под кровом ткз. Хашке конвенције, отвара се сарадња државе и међународних, профитабилних агенција  у трансакцији деце, што је у нашем социјалном систему потпуни новитет.  На веб страницама ових посредника, Србија се презентује  као земља  која потпада под  Хашку конвенцију, и  цели поступак пред српским властима,  кажу,  може бити завршен за “ кратко време”.

Од 2005. године, сви акти у тој области, припремани су  у складу са такз. Хашком конвенцијом.  Позивају се на “најбољи интерес детета”, који дословно  тумаче,  “као интерес детета,  не родитеља”. Као да су ти интереси, по природи ствари, аксиому, међусобно опречни,  супротстављени једни  дугима. У складу са том  конструкцијом, процену, интереса детета,  преузела је држава.

У Србији се годишње више од шест стотина  деце измешта од родитеља у установу, или другу породицу.  Укупан број деце која су  прошле године, уместо код родитеља, живела код хранитеља,  износи око 6. 500. По угледу на Скандинавске земље, Србија је преузела концепт, прислиног одузимања (измештања) деце од родитеља, без истражног поступка, доказа, експресно,  без одлуке суда. Сведочења,  која се појављују последњих месеци, тешко да остављају равнодушним:

 Горици Милојковић из Велике Иванче, Центар за соц. рад у Младеновцу, одузео је дете, од двадесет дана. Услови у којима живи са родитељима и браћом,  јесу оскудни, али је дете топло дочекано у породици. “Родила сам здравог дечака два дана пред Нову годину, из Центра за соц. рад кажу да мора да га воде, не дихтују нам позори”. На питање “где јој  воде дете”, одговорено јој “да то није њена брига”.  

Разлог за одузимање детета, до одлуке суда, који ће одлучити да ли је Горица подобна за родитељство, осим сиромаштва су  и  “смањене менталне способности”.  Није ли право на рађање,  уставна категорија? Као и заштита телесног и душевног интегритета!? Ови стручњаци, за бригу о деци, су дете отргли од мајчиног млека! 

Многи су чули за потресну причу породице Тркуља, чију је шестогодишњу девојчицу, Центар за соц. рад Звездара, одузео и сместио у установу. Родитељи описују виђење са дететом, пошто је одведено  у октобру 2017.године:  дете их грли, грчевито стеже, у сузама моли да га воде кући, каже “не може више да буде ту”! Родитељи неми, немоћни! Виђења родитеља са дететом су се наставила у одобреним терминима, а дете је, било све тише. Готово да је престало да говори, без израза лица, успорено, поспано, одсутно. Родитељи су изразили сумњу, да је дете под средствима за умирење. Током новогодишњих празника, међутим, ускраћено им је било и виђење. Избезумљени од туге,  без објашњења су враћени кући. Да би им приликом следеће посете,  било речено “да не могу видети дете, јер је у карантину”.  

Године 2012. донет је Правилник о забрањеним поступањима запослених  у социјалној заштити "Службени гласник РС", број 8 од 3. фебруара, 2012., којим се у чл. 7 Правилника, забрањује емоционално злостављање корисника. 

 “Емоционално  злостављање, је поступање запосленог које кориснику наноси емоционалну патњу ”. Емоционалним злостављањем се нарочито сматра:  изолација, односно ограничење кретања…. забрана контакта  са члановима породице, и другим  значајним особама.  У емоционално злостављање се убраја :  излагање збуњујућим или трауматским догађајима  (напр. насиљу, који угрожавају живот, здравље и развој). 

 Али  стручњаци не маре за правилнике! Дете стављају иза решетака! Према  папиру, који се појавио на интернету, отац детета пати од  “депресије” а породица “нема адекватне хигијенске услове ”.   Из Гадског центра за соц. рад,  не желе да се изјасне!  Кажу:“ штите податке о деци”! Ваљда, по  угледу на  разрадјен систем у Скандинавским земљама, где су подаци о легалној отмици деце, “службена тајна” !

Весна Миљковић, из Ћићевца је била хранитељка. Дете је узела на чување када је имало 20 дана. Касније се установило да дете има благе сметње у развоју, али је за Весну, како каже, “она била анђео”. Тражила је литературу на интеренту како би јој помогла у  развоју, обилазила лекаре, уписала у вртић.  По оцени оних који су је надгледали, била беспрекорна, са девојчицом, 

Желела је, да је усвоји.  Центар за социјални рад у Чичевцу, међутим прелази у надлежност Центра за социјални рад и хранитељство у Крагујевцу.  За њу настаје тортура. За  девојчицу хорор.

-Дете су пар пута водили у центар одакле се она враћала скроз смушена, нерасположена, гурала би ми се у крило и само ћутала. Када је питамо шта се дешава, тужно нам је одговарала “да је то тајна”! Помутили су јој разум скроз. Страшно ми је када  причам и поново проживљавам све то”. 

Напомиње да је дете било веома везано за њу и њеног супруга, за своју собу, кревет,  двориште, вртић.

Молила сам, немојте људи, пореметићемо све што смо постигли, уназадићете дете.! Ништа није вредело, дословно су,  извукли дете из кревета. Она излази, а осмех јој залеђен, очи огромне, страх.. Молила сам Бога само да не пати много да јој да снаге да преброди то што јој се десило и питам се, зар је морало то да јој догоди !? Не само што је остављена од биолошких родитеља, него су још дошли да је отму од нас који смо је волели и који ћемо је увек волети, који смо гинули да је научимо нечему и подигнемо како треба!

Упад у кућу и одвођење готово у пиџами, примењује се  у случају најозлоглашенијих  кривичних дела. Притворени добија право на контакт са родбином и адвокатом. Деци коју одводе, одузимају све. Деца се отржу  од најближих које имају и  јединог кутка у животу који су осетили својим,  свог крвета, играчака, средине у којој су осетили топлину, и која је део њих.

Девојчица од 8 година, у  породици професорке др. Миле Алечковић,  је имала оптималне услове, исхране, неге, образовања. лепу одећу, поклоне.  Ово дете, сироче са Косова, Мила је узела пре две године и спасила из стања у коме се налазило у установи где је било смештено.  Без здравствене књижице, са кварним зубима, вашкама,.. ексцемом. Уз психолошку и емотивну подршку детету и нови квалитет живота,  дете је почело да стиче свест о себи,  осећај припадности, самопоуздања. Дошли су једног јутра, и  готово у папучама је одвели. Шта је са “најбољим интересима детета”?  Психолошки слом! Шок! Траума! 

-- Мој интегритет не могу да уруше. Њу су емотивно убили. Ни гестаповци нису тако одводили децу, рекла је проф. Алечковић,  и изразила  бојазан, да девојчицу желе да продају странцима.

 --Девојчица је  негована, васпитана, здрава,  паметна. Намирисали су добар плен! Постоји матрица, модус операнди с којом наступају “социјални центри”. Упадне њих неколлико! Дете отржу, уз асистенцију полиције! Измештају у једну,  другу, трећу хранитељску породицу, док му не избришу сву меморију. Кад га психички сломе, продају га  као биљку!  

 Према сведочењењима  родитеља и старатеља,  “социјала” је  постала поприште моћи и страха. А сходно правилима и процедури  из такз. Хашке конвенције  и  мека  за уносан бизнис. Поступак усвојења  одвија се преко посредничких агенција,  према пратећем акту Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions  из 2000-те. Заинтересованим појединцима и паровима са Запада, независно од  родног и сексуалног опредељења, посредници обећавају дете у “кратком року”, у складу са нарученим пропозицијама и ценовником. Неке од посредничких фирми, су партнери ресорног министарства ВС. Потпис на  трансакције, за децу из Србије, даје  министар. (Сада Зоран Ђорђевић, ротацијом са Александром  Вулином после афере сумњивог порекла новца, док је био на челу социјалне заштите). 

 Од априла 2014. год,  како су нам одговорили:  “ министарство оперативно сарађује са агенцијом Adoptionscentrum из Шведске, агенцијом Atidhaieled из Израела,  Creixserjunts из Шпаније,  и америчким агенцијом  HOPSCOTCH ADOPTIONS  INC”,  (која усваја децу  из  Јермена, Украјине, Бугарске, Гане, Гуане, Марока). Посредници  који су такодје, на свом порталу означили Србију као свог партнера су:  Opening Door i Hope International ( усваја децу из Бангладеша, Либерије, Хаитија, Украјине). У ткз. нон профит галиматијасу, како би се приближили плену, неке се представљају искључиво “хуманитарне”,  некомерцијалне,  попут америчке  COCI, која осим Србије, сарадјује са Кенијом, Хаитијем, Украјином, Босном (од рата).  Према  званичним подацима које је доставило Министарство за запошљавање, рад и социјалну политику, страним  држављанима од 2014.  дато је  90-торо деце.  Укупно 185, од 2006 године, од када је у примени измењен Породични закон. Највише у Шведску  (85),  САД (57), Канаду (10), Шпанију (8)…  

 Од  2000-тих година до данас на Западу је створена индустрија трговине децом. Да би све било “по закону”,  национална законодавства држава потписника, од 2000-те су прилагођавана  такз. Хашкој конвенцији као кровном закону.  Своју легислативу по питању усвојења,  међу првима су прилагодиле: Шведска, Норвешка и Финска. Да би легализовале усвојење  деце  од стране истополних парова, ове земље су у периоду 2001-2003 године донеле Закон о регистрацији хомосексуалних заједница.  Овим су у погледу права на усвојење  изједначени са хетеросексуалним заједницама.  Парови, или појединци,  ангажују  посредничку агенцију,  која ће им за новац, услишити захтеве по питању пропозиције детета.  Посредник се обраћа директно “Централ аутхоритy”-тију, земље с којом  је успоставио сарадњу,  у Србији  ресорном министру. За децу, коју било где у свету усвајају  грађани УС,  трошкове скривене и јавне, делом покрива држава.  Из фондова формираних у те сврхе, усвојитељима се покривају трошкови  агената, пута ..и “други трошкови”. Добијају  бонусе, они са дебљим новчаником, и значајне пореске олакшице. Систем је доведен до савршенства. Законски, све покривено. Сиромашне деце пуно. Од краја деведесетих, бизнис цвета.

 У тексту” Сексуална оријентација посвојитеља и најбољи интерес дјетета”, хрватска ауторка која је анализирала промену националног законодавства унутар земаља чланица ЕУ,  у светлу ( у мраку),  права на усвајање деце истополних парова, како би били изједначени са правима  хетеросексуалних заједница,  закључује:

Кристално је јасно, да је тиме  занемарена сврха и смисао најбољег интереса детета. Таквим поступком најбољи интерес детета изгубио је битку с надмоћнијим интересом,  одраслих.   То што чинимо није добро за децу, већина света то не одобрава. Али од заглушујуће тишине дечијих вапаја, и бласфемичних поклика (појединих) одраслих који допиру далеко, напросто више никога и ништа не чујемо! Или не желимо чути?! Не  разазнајемо  добро од лошег, будућност од пропасти.

Флоскула о“најбољем  интересу детета”  у службеној употреби  у свету и код нас,  инструмент је принуде, и злочина у најави.  За невладине и владине службе, које се по вокативу баве заштитом деце, извор је уносне зараде и корупције. Систем је затворен. Једна адреса у држави “Central authoity”, сарађује са профитабилним ланцима, иста суверено влада базом података о деци за усвојење,  прописује правила вођења базе података (који је службена тајна) , иста успоставља низ других писаних и неписаних правила,  подзаконским актима конституише права на рад, индоктринира кадрове, решава по жалбама родитеља и старатеља, и надгледа егзекуције коју спроводе “стручнајци” у оквиру  система. Оваква концентрација моћи у једној инстанци-министру, сходно закону, лишена је сваке контроле институција споља,  под будним оком само невладиног сектора,  креатора овог система, у систему. Тамо где су деца, ту је и новац. Али  у тој област, у Србији, као и на Западу,  не важе европске тековине о узбуњивачима и транспарентности.  У земљи страховладе,  убијена је  свака  критичка мисао и право на раскринкавање  хипокризије. Стотине је прича широм Србије, које  никада неће угледати светло. На  ментално и емотивно убиство деце, струка завренички ћути.  

Хрватска ауторка, која је 2006. год, урадила анализу измена националног законодавства појединих земаља чланица ЕУ, у сусрет правима истополних парова,  инсинуира у закључку, “на пропаст у будућности”. То не важи, за Србију! 

Власт је већ  започела  кампању! Из комерцијалних разлога, подиже се свест о рађању!  Могуће да ће дати и коју цркавицу  у те сврхе?!  Ако ништа, мецене са Запада одрешиће кесу.  Будући нараштаји већ су безецовани! Нема сумње, влада је препознала „извозну шансу“.   

Извор: "НСПМ"