header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Архимандрит др Никодим (Богосављевић): Предлог Устава СПЦ против интереса РПЦ
Архимандрит др Никодим (Богосављевић): Предлог Устава СПЦ против интереса РПЦ Штампај Е-пошта
петак, 30 март 2018

 Читав 20. век Цариградска патријаршија је искористила за ширање либерално-модернистичког богословља, стављеног у службу остваривања њених неопапистичких амбиција, на плану спољашње и унутрање мисије, ка тзв. инославним хришћанима, а заправо јеретичким религиозним заједницама на Западу, и према осталим Помесним Црквама. За спољашњу мисију коришћена је свејерес екуменизма, а унутрашња се спроводила помоћу јереси литургијског богословља и обнове, есхатолошког богословља и нарочито борбе против тзв. јереси етнофилетизма, која је, на другој страни, откривала крајњи циљ Цариградске патријаршије: присвајање себи статуса центра Православља, као тзв. и самозване Васељенске патријаршије, односно и коначно, стављања читаве дијаспоре под њену власт.

Ради остваривања наведених циљева, Цариградска патријаршија је у духу новог богословља школовала не само своје, већ и кадрове других Помесних Цркава. У овоме нигде није постигла тако добре успехе као у нашој, Србској Цркви. Она је у том духу најпре васпитала и школовала бројне епископе, свештенике и лаике, већину професора Београдског Православног факултета.

Спроводећи дословно и доследно „ангажовано богословље“ митр. Јована (Зизијуласа), В. Фидаса и П. Василијадиса, наведени наши епископи су се руководили са два комплекса: ниже и више вредности: према фанариотима нижим, а према „сиротињи раји“ комплексом више вредности, градећи га на учености и месијанском самосазнању (=самоумишљености) спаситеља Србске Цркве од разних ропстава и заробљеништава, конзерватизма, кварења, заосталости, национализма,  нездаравог зилотизма… Плод њихове вишедеценијске такве активности је катастрофалан: раскол бившег еп. Артемија (Радосављевића) и његових следбеника, богослужбени раскол према присталицима традиционалног богослужења, побожности и родољубља, отуђеност епископа и верника, криза монаштва, окупација србских земаља, у најави потписивање предаје Косова и Метохије…

Финале овог вишедеценијског процеса кварења и растакања СПЦ јесте предлог новог Устава. Њиме се ово хуманистичко-екуменистичко, либерално-модернистичко богословље узиђује у темеље основног законског акта наше Помесне Цркве, њиме се оно кодификује, озакоњује. У њега је уметнуто космополитско-уранополитско а(нти)национално богословље Цариградске патријаршије, која негира народне називе словенских Цркава (са Румунском и Грузијском), проглашавајући врлину родољубља за јерес етнофилетизма. Уместо Господњих речи: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28, 19), користе се речи Св. Ап. Павла из Гал. 3, 28, па се у тексту предлога каже: „Као таква, Црква представља Заједницу која превазилази природне, националне, културне и друштевене разлике, а у Христу нема више Јудејина ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкога ни женскога, јер су сви један (човек) у Христу Исусу (Гал. 3, 28)“. „Превазилази“ и преображава, али их не укида: и даље у Цркви постоје и мушко и женско, (ропство је, слава Богу, захваљујући хришћанству укинуто), и даље постоје крштени, православни народи: Грци, Руси, Срби, Бугари…, а тако ће бити и у Царству небеском. Реч је буквалном схватању Апостолових речи од стране следбеника ангажованог цариградског богословља, ради очувања канонско-еклисиолошког наслеђа ране Пентархије, као да се Црква након првих неколико векова окаменила, и не развија се и не мења се више, нарочито од момента мисије крштавања Словена од Св. Фотија Великог, Св. Кирила и Св. Методија. Крајњи циљ овакве еклисиологије Цариградске патријаршије јесте потпуно потчињавање дијаспоре под њену власт.

Св. Јустин Поповић је давно упозоравао: „Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих. Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара или патријарха, или било ког моћника овога света, чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством, од којих су многе у наше дане и крвљу запечатиле своје апостолско прејемство и своју верност Јагњету. На хоризонту се већ појавило и рађање нових живих ‘Помесних Цркава’, као на пример: Јапанске, Афричке, Американске, које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (ср. 8 канон Св. III Васељенског Сабора), јер би то био атак на саму суштину Цркве. Без свих њих је незамисливо решавање било ког озбиљног и од васељенског значаја црквеног проблема, а поготову питања која се тичу њих самих, тј.питања Дијаспоре“ (Саборност Цркве у савременом светлу, Поводом сазива „Великог Сабора Православне Цркве“).

Својим неправославним богословљем, овај је предлог Устава против интереса најпре наше, а затим, логично, свих осталих Цркава. Он је, међутим, на првом месту против интереса РПЦ. Наиме, читавог 20. века највећа Помесна Црква, предвођена проф. С. Тројицким, борила се против погрешног и пристрасног тумачења 28. канона Четвртог Васељенског Сабора, по коме све земље, као вараварске, ван (тадашњег) Ромејског Царства, а ван садашњих матичних земаља Помесних Цркава, припадају Цариградском трону. Постепено укидајући народне називе (додавањем постојећем називу СПЦ још и Пећка патријаршија, а Патријарха србског проглашавајући Патријархом српских и поморских земаља, што је, већ виђени, метод поступног, од делимичног до коначног његовог укидања), предлог новог Устава еуфемизмима и демагогијом поново од Срба чини безимени, варварски народ, и иде на руку неопапистичкој еклисиологији Цариграда по питању дијаспоре.

Сматрамо да предлог новог Устава СПЦ, будући да директно подржава неопапистичке интересе Цариграда и глобалистичке денацификујуће циљеве Новог светског поретка, посредно угрожава интересе РПЦ у вези дијаспоре и политике Запада према Светој Русији – Трећем Риму. Поново смо, дакле, у ситуацији као пре Критског сабора. Верујемо да би благовремена интервенција РПЦ могла помоћи одбацивању овог антинационалног и фанариотског предлога новог Устава СПЦ, односно помогла спречавању понављања критског бродолома наше Цркве.

 

Извор: anfor.org

Последњи пут ажурирано ( петак, 30 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 ВАНРЕДНА ВЕСТ:

ПОЖАР У КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКОЈ ЛАВРИ

Још једна мучна вест са мученичког тла Украјине - избио је пожар у Кијево - Печерској Лаври, једној од највећих светиња Православља (овде:). После свих догађања око давања аутокефалије расколничким структурама и перманентног насртаја на светиње Московске патријаршије, основано је сумњати да је пожар подметнут. Ватра је, срећом, угашена.

У тренуцима кад непријатељи ратују против канонске Цркве, предвођени новим Јудом, цариградским јеретиком Вартоломејем, сви смо дужни да се молимо Богу за нашу драгу браћу и сестре у Кијеву и свуда где страдају.

 

 

 

 

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.