Како заволети ближњега? У првом реду потребно је иза спољашњег човековог изгледа увидети његову унутрашњу, дубоку суштину.

Једна старија жена ми је пришла у цркви и рекла: «Оче! Не могу више да трпим мужа! Пре би умрла и отишла у рај само да њега више не гледам». А ја јој кажем: «Драга моја! Једина ваша могућност да доспете у рај – то је заједно с мужем. Без мужа можете да рачунате само на ад». Она је тада рекла: «Не желим с њим у рај. Било где само даље од њега!».

Људи често мисле да се може ући у рај и притом избавити од других људи, да може бити с Богом и притом заборавити на ближњега. Многи се према цркви односе као према месту где се може сакрити, осамити у неком углу тако да их нико не примети. Али разлика измедју Цркве и света се управо огледа у томе да су људи у Цркви окренути лицем једни према другима, да су отворени једни према другима, онда када у свету могу да буду непријатељи, да се медјусобно мрзе или просто игноришу. И разлика измедју раја и ада је управо у томе што се у рају сви налазе заједно обједињени љубављу према Богу и једних према другима, тада када је у аду свако одвојен од Бога и од других људи, мучећи се у изолованости, самоћи и остављености. Како заволети ближњега? У првом реду потребно је иза спољашњег човековог изгледа увидети његову унутрашњу, дубоку суштину. Треба покушати продрети тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Ми често видимо само спољашњег човека исквареног грехом, утопљеног у страстима, и не примећујемо тај лик Божији, који је скривен испод спољашњих слојева.

А управо њега треба да увидимо и њему да се поклонимо у сваком од наших ближњих. Веома је распрострањена грешка која представља корен многих конфликата медју људима, и која се састоји у томе да не прихватамо човека таквим какав јесте, већ желимо да га видимо као другачијег: с наше тачке гледишта њему нешто недостаје, он би у нечему могао да постане бољи. Тако стварамо вештачки калуп и желимо да се човек уклопи у њега, а пошто се то не дешава онда живимо у непрекидном конфликту измедју наших представа о томе какав он треба да буде и реалности. Када бисмо научили да прихватимо оно што нам је дато у сваком човеку, а не оно што желимо у њему да видимо, наш однос према људима би се кардинално променио. Треба запамтити да Бог воли сваког човека управо онаквим какав јесте. Да, Бог чека да се грешник покаје, исправи, обрати к Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог страда од човековог несавршенства, од његових грехова, од тога што Га човек оставља и заборавља. Али све то не смета Богу да воли човека још и пре него се човек обрати, покаје и исправи.

Према учењу преподобног Исаака Сирина, љубав Бога према човеку се не умањује чак ни онда када не наилази на одговор. Сетимо се оца из приче о блудном сину: чак и када је син, оставивши га, отишао у «далеку земљу», отац наставља да га воли и чека. Често чланови једне породице живе у непрекидном конфликту због тога што један окривљује другог због недостатка љубави. Например, мужу почиње да се чини да га жена недовољно воли: он је због тога непријатан према њој и долази до спорова. И његова љубав слаби због тога јер како му се чини не бива узвраћена ...Али конфликт може да настане и због «вишка» љубави: када љубав постане страсна, слепа, егоистична, када човек почиње да се односи према другоме као према својој својини. Одатле се радја ревност, настају неоправдана подозрења, незаслужени укори. Породице се распадају како због недостатка тако и због «вишка» љубави.

Често родитељи бивају незадовољни својом децом, смтрајући да се деца не баве тиме што треба, да не слушају нити показују довољно пажње и бриге. Да, деца треба да слушају родитеље и да се брину о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајевима су обавезни да се умешају да би помогли, да би са својим већим искуством указали деци на то што она по својој незрелости не виде. Али родитељи не смеју да забораве да је њихово дете – слободна личност, која има право да самостално бира свој пут, одредјује своја интересовања, круг пријатеља. Често мајка држи дете у строгости,лишавајући га забаве, контролишући круг његових комуникација, забрањујући му да се дружи са овим или оним пријатељем.

Дешава се да верујући родитељи забрањују деци из моралних разлога да гледају телевизор, да иду у биоскоп, шетају улицом. Притом често не могу да објасне у чему је смисао таквог уздржања, и због чега не дају деци да позитивно испуне живот, већ им само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може да постане стожер духовног живота. И дете до неког тренутка то трпи, а потом одједном (са шеснаест, дванаест или чак и раније) збацује тај јарам са себе, а заједно с тим губи и веру. Понекад хришћанин живећи у породици у којој не деле сви његова религиозна уверења, отежава живот других чланова породице,спречавајући их да се баве тиме што је с његове тачке гледишта нехришћански.

Например, у породици је мајка дубоко верујућа, отац је неверујући, и деца која иако и иду у цркву заједно са мајком, медјутим не деле толико њена интересовања да би се у потпуности одрекли од игре. Приближава се Нова година: муж и деца желе да славе. Али мајка сматрајући тај празник «паганским» забрањује деци да се веселе, храни их посном храном (Нова година пада у току Божићног поста). Можда би било боље да се у том случају жртвује и организује мужу и деци прави празник, а потом још један празник – на Божић. И тако све редом док се цео породични живот не претвори у свакодневни празник. Јер се хришћанство управо састоји у томе, у томе се пројављује узвишена љубав према ближњему – заборавивши на себе, да се жртвује и живи за друге, трудећи се да им причини радост.

Често љубав родитеља према деци постаје јарам, од кога деца не могу да се ослободе током целог свог живота. Љубав не треба да прерасте у насиље над личношћу. Сећам се страшног, трагичног случаја, који се десио са тринаестогодишњом девојчицом. Мајка је од ње захтевала апсолутну искреност, сматрајући да она с ћерком има «посебне» односе и да ћерка нема право да ништа сакрије од ње. Медјутим девојчица је добила двојку али се уплашила да то каже мајци. Мајка је на неки начин све сазнала и дошла је у школу да би разјаснила однос са ћерком и учитељима.

Девојчица која се бојала да ће бити разобличена, угледала је са прозора мајку која је долазила у школу. Сачекавши да мајка удје у зграду, девојчица је истрчалаи на очи друге деце бацила се под точкове првог аутомобила. Умрла је кроз неколико сати у болници. Пробудвши се пред смрт, девојчица је рекла да није уопште хтела да оконча свој живот, већ само да «уплаши» мајку и одвуче њену пажњу. Није увек и није сваки човек способан за апсолутне медјусобне односе, апсолутну верност и апсолутну честитост. И не треба тражити од човека то штоон не можеда пружи, чак и ако је то ваш син или ћерка, брат или сестра, муж или жена, пријатељ или пријатељица. Нека нам се сваки човек отвори у мери у којој жели и може. Не може се улазити у човекову душу јер је она – светиња светих, и у њу се може ући само ако вам отворе и позову унутра. Понекад се може стајати поред врата икуцати, као што Христос куца у душама људи, али тихо и ненаметљиво. Ако се врата не отворе боље је отићи.

Љубав према ближњему треба да буде мудра. Она треба да буде жртвена као Христова љубав, Који нас је заволео таквим какви јесмо. Она треба да доноси радост ближњима, а да за њих буде «неудобно бреме». Она треба да буде апсолутна, али не треба да захтева адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да се претвара у ревност, да доводи до свадја и увреда, да стешњава слободу ближњих, не треба да буде егоистична нити да се смањује ако није узвраћена. Апостол Павле каже: «Љубав дуго трпи, милосрдна је, не завиди... љубав... не траћи своје... све покрива, свему верује, свему се нада, све подноси.

Љубав никада не престаје...» (1 Кор. 13, 4-8).

Превод са руског: Др Радмила Максимовић

Преузето са: манастир Лепавина