ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ КАО ОСНОВА СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ

ИВАН ИЉИН О ХРИШЋАНСКОМ НАЦИОНАЛИЗМУ

Велики руски философ Иван Иљин је, у свом огледу „О хришћанском национализму“, записао:“Национализам је стога уверење и страствено осећање, истинито по својој бити и драгоцено у стваралачком смислу:

– да их је примио својим нагонским чувствилиштем и на свој начин их стваралачки преобразио;

– да је као последица тога његова снага изобилна и призвана на велика, културотворна дела у будућности;

– да зато мом народу приличи културно „самостајање“, као залог величине (Пушкин), и независност национално–државног постојања.              

И у том осећању, истинитом и дубоком, хришћанин је у праву и не подлеже осуди. То осећање обузима сву душу његову и оплодотворава његову културу.

Национално осећање је љубав према историјски-духовном облику и стваралачком акту свог народа.

Национализам је вера у богоблагодатну силу свог народа и зато – у његов призив.                

Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Духа Светога.        

Национализам сагледава свој народ пред Лицем Божијим, сагледава његову душу, његове таленте, његове недостатке, његову историјску проблематику, његове опасност и његове саблазни. Национализам је систем поступака, који проистичу из те љубави, из те вере, из те воље, из тог сагледавања.

Ето, због чега истински национализам није мрачна, антихришћанска страст, него духовни огањ, који човека узводи према жртвеном служењу, а народ духовном процвату.“                               

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ НАС УЧИ   

То смо учили и од Светог владике Николаја: “Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове.. то је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувиће голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету урадио своју цркву и био као једна породица Божија, И сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божију. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која право слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божију породицу и да весели народ као децу Божију небеским весељем. Најзад, ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве. Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај “непоменик” , коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио “ваплоћење у форми закона,” ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.”

Национална Црква, а не и национална вера, говорио је Свети владика Николај.

ЈЕДАН ЗИЗЈУЛАСОВАЦ О ХРИШЋАНСТВУ И НАЦИЈИ            

Недавно смо од једног теолога, следбеника митрополита Јован Зизјуласа, сазнали шта домаћи зизјуласовци стварно мисле о својој припадности православном Србству:“Можда би било занимљиво приупитати шта се догађа са мојом националношћу када приступим цркви. Да ли ће она остати и бити спасена или ће, пак, бити поништена? Чини ми се да би нација могла (што није исто што и требало) да остане у цркви исто колико и друге природне (плаве очи, риђа коса итд) и вештачке (одређени језик, одређена култура итд) особине, под условом да мом новом идентитету не доприноси суштински. Нација може остати, али она не би требало да има икакву суштинску улогу у мом хришћанском животу. Другим речима, нација би требало да буде превазиђена. Она може бити присутна, али као и да није ту.“ ( http://teologija.net/nacija-crkva/)            

Наводно, ако смо хришћани, нација је крајње небитна у односу на истинску вредност наше хришћанске вере.           

Ми се, наравно, са овом тезом не можемо сложити. Али, све вредности Србства дубоко су хришћанске. На Побусани понедељак се вреди тога сетити.    

УСКРС И СРБСКИ БЕСМРТНИЦИ          

У свом чувеном тексту „Ускрс и српски бесмртници“, Свети Јустин Ћелијски је указао да је васкрсење Христа, Бога Који је постао Човек и прошао кроз смрт, кључна појава светске историје, јер је њиме доказано да нико од нас није пролазни црв кога свако може газити и уништити, него бесмртно и вечно биће чија је отаџбина на небесима. Род људски је, по оцу Јустину, заједница бесмртних. Зато је и поглед Светог Саве на свет и сопствени народ био васкршњи поглед, јер је он знао да му је сваки човек бесмртни брат. Срби су своју историју доживљавали као тешку, гробну таму робовања чезнући за васкрсом слободе и правде. Из вере у васкрсење, каже отац Јустин, извирао је и наш народни морал, који је мајка Јевросима сажела у речи: “Боље ти је изгубити главу, / него своју огрешити душу“. Јер си бесмртан, и бесмртно одговоран за своје поступке.

Формулу историје Срба дао је деветнаестогодишњи Свети ђакон Авакум, кога су, са игуманом Пајсијем, Турци набили на колац после Хаџи Проданове буне 1814. Он им је, кад су му нудили да спасе живот преласком у веру окупатора, рекао:“Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“. А то, по оцу Јустину, значи:“Србин се радује смрти, јер је Христов, а Христос је победио смрт и праведницима осигурао бесмртност и живот вечни/…/Авакумовски србизам је мерило истинског, величанственог и узвишеног србизма: Србин је тиме Србин што је Христов, јер као такав осећа да је бесмртан и вечан и у овом и у оном свету“.           

КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ВАСКРСЕЊЕ

Суштина Косовског завета је у вери у васкрсење.

Косовски бој, као опредељење за Царство Небеско, заувек је обележио србску историју. „Пођимо, браћо и чеда", обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу“. Патријарх Данило Трећи овако излаже Лазареве речи уочи Косовског боја. Позивајући своје велможе да не забораве доброчинства Божја, он им поручује: “Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот.“   

Андрић је као суштину Његошеве косовске мисли препознао стих: “Нека буде што бити не може“,  о коме србски мислилац Матеј Арсенијевић каже: “Не може бити, не може бити, а бива - и то је цела србска историја, србска идеја историје, идеја Христовог Србства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб Христов. Срб је свој живот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста - "смрћу смрт уништивши" - отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу. Јер: нека буде што бити не може: то, пре свега значи - Васкрс, јер управо Васкрс јесте оно основно Немогуће, она Новина у историји.“      

СРБСКИ СВЕШТЕНИЦИ СУ СВЕДОЦИ ВАСКРСЕЊА

Србски свештеници су, увек и свагда, били сведоци силе васкрсења, и зато су могли тако херојски да страдају за Христа и отаџбину. Зато што су носили барјак Христа и Светог Саве као барјак слободе, наши свештеници су били живи спаљивани (игуман Николај Вукомановић, у 15. веку са својим калуђерима  на острву Врањини, јер није хтео да се преда Турцима; свештеник Илија Тинтор, парох у Српским Јасеницима, кога после тешког мучења, усташе полише бензином и сажегоше); вешани (патријарх пећки Јован,1613. обешен у Цариграду; патријарх Гаврило Рајић, 1639. обешен у Бруси; свештеник коренички Видак Парежанин, кога Аустријанци вешају у Требињу 1914, и који пред смрт узвикује: „Са нама су Бог и правда. Победа ће бити наша. Живео краљ Петар! Живела Србија!“; свештеник сибнички Александар Јанићијевић, обешен, 1916, у Београду, пред својом женом и децом); живи черечени (свештеник Цветко Димитријевић, коме је бугарска комитаџијска банда одсекла једну ногу, тражећи да се одрекне Србства, а затим и руку, да би му, пошто је узвикнуо:“Србин сам и за Србство умирем“, одсекли и главу); живи драни (као Свети владика Теодор Вршачки, благословитељ устанка Срба у Банату 1594, кога Турци „одраше на мех“); тровани  (као архимандрит троношки Стефан Јовановић, вођа Срба у Подрињу, отрован по наредби зворничког паше; или као игуман косијеревски, Теодор Мишковић, кога отрова Дервиш – паша у Мостару 1863); дављени (као јеромонах Никодим из косовског манастира Соколице, кога су Арнаути удавили крајем 19. века); бацани живи у бунар (као свештеник поречки Риста Андрејевић, старац од седамдесет година, кога су Бугари, после вишедневног мучења, 1915. бацили у бунар и камењем затрпали); сечени јатаганима (свештенику Кости Поповићу из Мијаковића Шиптари 1878. године одсекоше главу и набише је на колац на вучитрнској пијаци, да застраше рају); бацани са звоника (парох Никола Загорац из Личког Петровог Села кога су усташе бациле на тле, урличући: “Неста крста од три прста!“); кастрирани (као свештеник Душан Поповић из села Велућа у Жупи, кога су 1944. Титови усрећитељи кастрирали и убили); живи закопавани (као свештеник чачански Милан Туцовић, жив закопан на Велику Суботу 1945, пошто је неколико пута ударен будаком у главу); убијани копањем очију (као свештеник Ново Делић, кога су безбожници убили 3. априла 1942. године и бацили у бунар на Беришиној Луци код Шавника); убијани ћускијама (као игуман Ђурђевих Ступова код Берана, Јанићије, кога тако Турци убише 1878); живи бацани у јаме (као јереј Дамјан Штрбац, одран од усташа и бачен у јаму Јадовно, јуна 1941); убијани гвозденим полугама (као јеромонах Кипријан Релић из Вуковара, који је бодрио народ да се не католичи, и кога су усташе новембра 1941. убили полугама и бацили у пећ у Јасеновцу); стрељани ( као свештеник из Бачевца, Анта, који је 1914. одбио да виче „Живео Фрања Јосиф“, узвикнуо „Живео краљ Петар“, због чега је, са својим сељанима, стрељан на Преображење ); убијани у цркви, за време службе (као поп Павле, ликвидиран на прагу своје куће у Грачацу 1858); убијани са породицама (као свештеник из Кулен Вакуфа, Родољуб Самарџић, пред којим су усташе заклале жену му и децу, а затим дотукле њега); бацани у тамнице (свештеник Анђелко Нешић, из Косовске Митровице, кога су Аустријанци 1916. осудили на двадесет година робије у оковима, а целу породицу му интернирали у логор Нежидер).  Ко зна колико их је бачено у реке: од Лаба, Ситнице и Ибра, преко Мораве и Нишаве, до Саве, Уне и Дунава. Били су то људи који су, као поп Ристо Ћатић, кад су га усташе стрељале над јамом код Ливна 7. јула 1941. године, спремни да узвикну: “Радите шта хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин смрти не боји!“          

Имали смо ми, Срби, и попа Богдана Лалевића, војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“                 

НАШИ ЈУНАЦИ И ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ

И наши јунаци су јунаци васкршње вере. Иако је јула 1813. пружио херојски отпор, Хајдук-Вељко није имао довољно силе да се супротстави турској ордији од 15 хиљада до зуба наоружаних џихадлија: “Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негђе Турци чинили јуриш, метао најпосле и талијере“, каже Вук Караџић.  У одбрани Крајине је и пао, пресечен топовским ђулетом преко пола. Последње речи су му биле:“Држ!“ – хтео је да довикне саборцима да не напуштају линије одбране. Сахрањен је код цркве Рођења Богородичиног у Неготину. Најлепшу химну спевао му је Сима Милутиновић Сарајлија, и сам устаник:“Српски јунак Вељко Петровићу,/Карађорђев преславни војвода/ И господар неготинска круга,/Смрт на мејдан изазвао саму,-/ Најпосле се и  ш њом огледао.//Смрт га иста побједит не могша,/ Загрлила, ш њим се побратила,/ Пак с лаврима и под оружијем/ Кроз гроб сами у вјечност спровела!“ Такав је био и Танаско Рајић, који је, у Боју на Љубићу 1815, сам остао крај србских топова, пуцајући и секући Турке, док није погинуо. Такав је био и мајор Драгутин Гавриловић, који је, 1915, са својим бесмртним пуком обелео образ Белог Града на ушћу Саве у Дунав.  

Али, било је и у наше дане оних који су знали „како треба с бесмртношћу зборит“. Такав је, у рату 1999. године, био Милош Ћирковић из Белог Поља у Метохији.      

О њему је митрополит Амфилохије, у својим косовским дневницима, оставио запис:“Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе к нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!...Идите, ја остајем!““ И остаје, да оде у Небеску Србију. 

СРБСКЕ МАЈКЕ И ВЕРА У БЕСМРТНОСТ         

Верујући у бесмртност и васкрсење, Јована Томова, над одром свог сина и владике Петра II Петровића Његоша, говори: "Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка... А за ваистину Божију, ја, твоја мајка, за тобом нећу заплакати... Требају да плачу мајке које рађају издајнике и поган људску... Слава Богу који ми те је таквога лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати шта да види". А Ћетна Јововић која је, после битке на Граховцу и победе над Турцима, повела коло поред кнеза Данила на Цетињу, кад је чула да јој је син погинуо, рекла је: "Зар због тога весеље да прекидамо? Не ломи се турска сабља без погибије. Дођи, господаре и заиграј са мном! Кад може њи'ова мајка да се весели, онда мож' и ти!" Стана Орман - пошто су јој у бици на Ускоцима, узимајући један од другога заставу, пред очима погинула три сина, Душан, Мирко и Иван - и сама улетела  у бој, узела заставу од мртвог трећег сина и подигла је, викнувши: "Турци, не грабите што није ваше! Напријед, браћо!", и погинула са заставом у руци.

Те су мајке биле нове Мајке Југовића.   

МОЋИ НЕМОГУЋЕ                                

Већ поменути Матеј Арсенијевић каже: “Нека буде што бити не може: то србско "моћи Немогуће" јесте лудост и саблазан за "цивилизовани свет", за Запад и његов разум, за његову рационалну духовно-политичку метафизику, а то је извор србске онтологије, стваралаштва и државотворности. То није анархија, већ крајњи аскетско-херојски поредак. То није месијанизам, то је Косовски Завет. И хвала Богу да Срби никада у историји нису имали, ни наметали другима никакву месијанску идеју, већ су увек и само имали и имају отаџбинску идеју: идеју праведне одбране, праведног ослобађања и праведног уједињења Отаџбине.         

То србско послушање Немогућег јесте Божији дар Србима - бити у исти мах и непокоран и послушан: непокоран овом свету, а послушан Богу и унутарњем жубору Видовдана који сваког Срба у костима зове ка хришћанској Слободи: "Јер ви сте, браћо, на Слободу позвани" (Гал. 3,13). Одрицати се у исти мах царства земаљског потпуно ради Царства небеског, али до краја борећи се за царство земаљско, са свешћу да већ сада и овде у њему почиње Царство Небеско. Дај, Боже, те златне чежње у наше кости више него дисања, више него воде и хлеба.“    

Христос воскресе, Србадијо!    

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ   

Шира верзија текста објављеног у васкршњем броју „Печата“ 2018.