Објављујући у наставку текст нашег уваженог сарадника др Зорана Чворовића на статус, старе и новонастале околности око непризнате Македонске православне цркве, даћемо, најпре, кратак осврт на једну његову тврдњу.
Наиме, господин Човоровић у свом тексту, између осталог, каже да се „деловањем прозападне пропаганде која се спроводи на старој пробугарској матрици, међу православним Македонцима... формирао стереотип да аутокефалност не могу да изборе у разговору са СПЦ и уз евентуално братско посредовање Руске цркве“, те да се „Српска и Руска црква противе аутокефалности МПЦ, јер би македонски преседан са аутокефалијом наводно био ветар у једра свим квазинацијама које покушавају да се одвоје од ових помесних цркава, пре свега тзв. црногорској и украјинској цркви“. Оно што треба знати је следеће: главни кривци, и они који истински спречавају сваки споразум Српске Православне Цркве са Македонском православном црквом – што се видело кроз досадашње сусрете и разговоре - јесу фанариоти епископ бачки Иринеј Буловић и епископ браничевски Игњатије Мидић (свакако, уз помоћ "архиепископа" Јована Вранишковског и компаније), који раде за интересе Цариградске патријаршије, а не за јединство православних Словена на Балкану. Уредништво "Борбе за веру"
+ + + Како питање статуса непризнате Македонске цркве није поменуто приликом посете руског патријарха Кирила Софији марта ове године, чинило се да је Бугарска црква озбиљно схватила упозорење пет помесних православних цркава и одустала од неканонског деловања на територији јурисдикције СПЦ православне Охридске архиепископије. Недуго затим, на Ускрс, ова претпоставка се показала неоснованом. На велики православни празник, уз благослов патријарха Неофита, званична делегација Бугарске православне цркве је, супротно канонима, предала благодатни огањ из Јерусалима делегацији самопроглашене Македонске православне цркве. Тиме је ставила до знања да не признаје постојање било каквих историјских и црквених српско-македонских веза, као и да је она једини пожељни заступник у решавању питања аутокефалности МПЦ. Шта се крије иза тежње Бугарске цркве да присвоји улогу мајке цркве у односу на непризнату МПЦ, да ли и који интерес у томе види Цариградска патријаршија, те да ли је тек искључивањем постојања СПЦ на територији Македоније могуће заокружити НАТО пројекат? АНТИИСТОРИЈСКИ И АНТИСРПСКИ Ова противканонска одлука Бугарске цркве, сматра правни историчар др Зоран Чворовић, изворно је део атлантистичког пројекта решавања свих спорних аспеката македонског питања. „Македонија треба добије нови антиисторијски melting pot идентитет и као таква буде укључена у евроатлантску заједницу. При формирању новог идентитета атлантистичке Македоније Запад је, чини се, преузео курс међуратне хрватске политике према македонском питању. Сви они су македонски идентитет обликовали као антисрпски, негирајући постојање било каквих историјских, народносних и црквених српско-македонских веза. Пошто је противан историјским чињеницама, такав идентитет је не само вештачки већ и дубоко антимакедонски. О томе најбоље сведочи проалбанска и пробугарска политика премијера Заева. Као што му не смета да Македонија у језичком смислу постане нова албанска држава, тако му није сметало да се прошле године у Софији службено поклони споменику цара Самуила, који је столовао у Охриду, док на споменику стоји да се ради о бугарском цару.“ Узурпација статуса мајке цркве од стране БПЦ има исти, закључује Чворовић, антиисторијски и антисрпски циљ, јер епархијама у Македонији мајка црква може једино да буде Српска црква, пошто су оне у њеном саставу од 1920. године, а пре 1776. биле су у саставу Пећке патријаршије. Али прича о стицању аутокефалности МПЦ се не завршава само на претензијама Бугарске цркве и Цариграда, те грубим нарушавањем канона Православне цркве и фалсификовању историјских чињеница. Далеко опасније је оно на шта нас у свом ауторском тексту Критички осврт на „Предлог Комисије за промену Устава СПЦ“ упозорава др Миодраг Петровић. Подсећајући на чињеницу да је Српска православна црква ставивши под своје окриље охридског архиепископа, који је у њој, поред архиепископа пећког као патријарха, још један архиепископ, прекршила оно што нам је од Светога Саве предато, он наглашава да је она тиме себи окачила о врат и воденички камен. А ево зашто. „Охридска архиепископија је основана скоро пуних седам векова пре оснивања Аутокефалне архиепископије српске. Основао ју је 535. године цар Јустинијан I (527–565) као папски викаријат. Под јурисдикцијом Римске цркве остала је све до 732. године. Тада ју је цар Лав III Исавријанац (717–741) ставио под јурисдикцију Цариградске патријаршије. У време великог жупана српског Стефана Немање (1166–1196) српске земље су у црквеноуправном смислу биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Оснивањем и добијањем аутокефалности Српске архиепископије, благодарећи труду и мудрости Светога Саве, укида се јурисдикција Охридске архиепископије у српским земљама. Сада је Охридска архиепископија аутономна, али у саставу Српске православне цркве на основу Томоса Светог архијерејског сабора (АС бр. 16/зап. 170 од 24/11. маја 2005. године).“ ОПАСНИ МОДЕЛИ Ситуацију додатно компликује понуђени Предлог Устава СПЦ по коме су „Архијереји Православне Охридске Архиепископије чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије без права гласа“ (чл. 36, ст. 2). Међутим, напомиње Миодраг Петровић, иако су ти архијереји лишени права гласа при заседању Светог архијерејског сабора, с друге стране, дато им је веће право – да могу бити чланови Изборног сабора при избору „Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српских и поморских земаља“ (чл. 30, ст. 2). „И више од тога. Наиме, епископима Охридске архиепископије дато је право да могу бити бирани за патријарха Српске православне цркве (чл. 29). Али у избору ’Архиепископа охридског и Митрополита скопског’, кога бира ’Свети Синод Православне Охридске Архиепископије’, није предвиђено да ико од архијереја Српске православне цркве суделује, изузев што ’његов избор потврђује Патријарх српских и поморских земаља’ (чл. 11, ст. 3). Ништа се не каже шта бива у случају да патријарх српски не потврди његов избор. Прописано је да се Охридска архиепископија ’управља својим Уставом, који потврђује Свети Архијерејски сабор Српске Православне Цркве – Пећке патријаршије’ (чл. 11, ст. 2), али се ни ту ништа не каже шта бива ако Архијерејски сабор то не потврди. Нимало случајно не постављам та питања, јер имам у виду да је у историји Цркве Христове сујета појединаца умела пркосно да изазива расколе, којих није било мало. Шта сутра неког славољубивог епископа Охридске архиепископије, који је изабран за патријарха Српске православне цркве (чл. 29) може да спречи у намери да се у име оног ’да сви једно буду’, уз то имајући у виду и веома значајну историјску прошлост Охридске архиепископије, приклони римском папи, под чијом је јурисдикцијом била два века као викаријат; или цариградском патријарху који под собом мали број пастве има? Постоји и трећа евентуалност, а то је – да Охридска архиепископија у име старине и јурисдикције коју је у древна времена имала над Србијом истакне захтев да Српску православну цркву стави под своју јурисдикцију, за шта би подршку могла да има, колико са стране Цариграда, толико и са стране Рима.“ Очито да је македонско црквено питање далеко сложеније него што изгледа на први поглед. У његовом решавању учествује много играча. Чињеница на коју треба обратити пажњу је да се нигде чак ни не назиру македонски и српски интереси. ИЗМЕЂУ БУГАРСКЕ ЦРКВЕ И ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Деловањем прозападне пропаганде која се спроводи на старој пробугарској матрици, међу православним Македонцима, наводи др Зоран Чворовић, формирао се стереотип да аутокефалност не могу да изборе у разговору са СПЦ и уз евентуално братско посредовање Руске цркве. Српска и Руска црква се противе аутокефалности МПЦ, јер би македонски преседан са аутокефалијом наводно био ветар у једра свим квазинацијама које покушавају да се одвоје од ових помесних цркава, пре свега тзв. црногорској и украјинској цркви. „Сходно таквом стереотипу, тзв. МПЦ се као једини пожељни заступници у питању аутокефалности намећу Бугарска црква и Цариградска патријаршија, од којих је засад изабрана прва. Тако су се Српска и Руска црква нашле на Прокрустовој постељи осуде тзв. етнофилетизма и то по свему судећи захваљујући видљивим и невидљивим утицајима из Цариградске патријаршије и из анационалних екуменистичко-модернистичких кругова. Тиме Српска и Руска црква не само да себе трајно дефанзивно позиционирају у међуправославној црквеној дипломатији већ борбом против тзв. етнофилетизма доводе у питање и своју аутокефалност која је изборена захваљујући етничком аргументу. Српска црква мора јасно да раздвоји свој однос према реалном македонском црквеном питању и македонском националном идентитету, од лажног националног и црквеног питања Монтенегрина у Црној Гори. Страх о истоветности македонског и тзв. црногорског питање најбољи је доказ колико је српска црквена и национална политика постала дефанзивна.“ Наташа Јовановић Извор: „Печат“ |