|
У интервјуу за београдски „Недељник” (бр. 327, 19. април, стр. 30-37), митирополит црногорско-приморски СПЦ Амфилохије Радовић, на питање да ли је, током своје младости, „осећао притисак УДБЕ”, тврди да је сматран „опозицијом од 1953”, тј. још од кад је као 15-огодишњак почео школовање у Богословији „Свети Сава” у Београду.
Након што је завршио Богословију, те дипломирао на Теолошкоме факултету у Београду, отишао је 1963. на магистарске студије у Швајцарску (Берн), па у Италију (Рим). У Грчкој, ђе постаје монах и свештеник, борави од 1967. до 1975. – током којих је већим дијелом тамо на власти пучистичка и профашистичка „ХУНТА ПУКОВНИКА” (Χούντα των Συνταγματαρχών) – а двије наредне године Амфилохије је у Француској (Париз). Према неспорним подацима, добијање југословенскога пасоша до половине 1960-их у Југославији је изузетак, привилегија, а не право. Тајне службе, са централама у Београду, УДБА (Управа државне безбједности), те војна КОС (Контраобавјештајна служба), над подносиоцима захтјева за добијање пасоша по правилу спроводе детаљне „провјере”, укључујући „информативне разговоре” и процјену оправданости врбовања за сарадњу у циљу обавјештанога рада у иностранству. Имају „дискретна овлашћења” да пасош (не)одобре. 
Тема – добијање пасоша и контакти са југословенским службама безбједности, интересовала је и „Недељник”, па је Амфилохије понудио објашњење. Како смо писали на Порталу „Антена М” – безмало још прије двије године, такође и неколико дана уназад – Амфилохију је, „на неки начин”, пошло је за руком да добије пасош, иако нема јавно доступних података да је, на примјер, као регрут, претходно служио војни рок у ЈНА, обавезан за све физички и ментално здраве пунољетне мушкарце. Добити пасош, а не служити војни рок – почетком 1960-их, прије пада Александра Ранковића, те либерализације процедуре добијања пасоша првенствено у циљу економске миграције југословенских државјана на Запад, могуће је било само као преседан. Амфилохије је сада за „Недељник” пунудио верзију у којој не пориче да је 1963. у иностранство отишао уз помоћ особа из УДБЕ. Казао је: „Имао сам много невоља. Био сам сматран опозицијом од 1953. године. Због тога сам морао да идем у иностранство. А са муком сам ишао. Прво ми нису давали пасош. Једва сам успео, и то преко неких УДБАША, мојих рођака, који су ми то омогућили, да одем у Швајцарску, па у Рим, Грчку… Једном сам бацио пасош. Био сам десет, дванаест година лассе пассе, што се каже. Био сам без пасоша. Био сам тако у Грчкој, после у Француској. После сам тражио да се вратим и вратио сам се”. Одговарајући на питање шта мисли о надимку „ПУКОВНИК” – који се, без конкретних доказа, користи ради асоцијације на наводно његово кодно име заведено у регистрима неке од југословенских тајних служби – Амфилохије је рекао: „То су тамо (мисли на Србију – прим.а) они измислили, то су подржавали и ови Монтенегрини овде. Не знам, не знам на основу чега. То је, у ствари, управо на основу ове приче да је мене Милошевић послао овде. Нема Милошевић везе са мојим доласком у Црну Гору. Ја сам дошао 1990-те, али они су рекли да сам је његов ПУКОВНИК и да сам упућен овде против Црне Горе. И сад та група Монтенегрина мене назива окупатором. Из Мораче рођен, овде сви моји преци одрасли, уградили своје кости у Црну Гору”. Амфилохије је 1. фебруара 2013. у Љеворечким Тузима говорио на сахрани Борислава Милошевића, брата Слободанова. Казао је тада да је С. Милошевић „себе уписао неизбрисивим словима у књигу вјечнога живота", да му је „живот и дјело у духу великомученика косовског Лазара"; Слободан га је звао за свједока на Хашки суд, али су му из СПЦ казали да то „за мене као митрополита не би било добро". „Боли ме што ми нијесу дали да свједочим", казао је Амфилохије. Извор: "Антена М" |
