Црква има пуни историјски разлог да се изјасни. Када то не би учинила, огромна већина у народу осетила би се напуштеном не само од државних институција него и од Цркве

Уочи овогодишњег заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве може се уочити ванредно велико интересовање јавности Србије. Повод томе није најављена измена Устава СПЦ, нити став Цркве о екуменском питању, нити избор нових владика. Јавна пажња усмерена је на ставове Сабора о питању Косова и Метохије.

Разуме се, наша Црква никада се није колебала када је у питању Косово и Метохија. Њен начелан став и практичан однос према овом најтежем националном питању опште су познати и опште прихваћени. Сада, међутим, имамо проблем у коме се Црква као целина није најбоље снашла. Реч је о спремности свемоћног председника државе да се са представницима Албанаца потпише споразум о признању независности Косова. Иако добар део владика тачно разуме да је управо о признању реч поводом тзв. правно обавезујућег споразума Србије и Косова о свеобухватној нормализацији односа, Црква се о том питању није званично огласила, ни верницима – у Ускршњој посланици, ни целокупној јавности.

Али, изгледа да је Александар Вучић упао у толики цајтнот са обављањем ове обавезе, да су његове изјаве тим поводом све отвореније. До те мере, да оне више никоме, па ни највишим црквеним великодостојницима, не омогућавају скепсу која ублажава стрепњу. У најновијој изјави, дату енглеском Гардијану, Вучић каже да ће се поменути споразум потписати за шест месеци до годину дана „под условом да се Србији понуди нешто заузврат“ (цит. према извештају РТС од 26. априла). То јадно „нешто“ није ништа друго до оснивање заједнице српских општина под албанским законима на Косову. То је „добитак“ за који ће српски званичници потписати правну предају Косова и Метохије – ништа за све!

Ствари тако стоје и Сабор сада нема другог питања до како се изјаснити поводом овог документа. Све велике и часне речи о Косову и Метохији данас се сажимају у одговору на ово питање: потписати или не потписати „споразум“ о признању-предаји. Избегавање изричитог постављања и јасног одговора на ово питање граничило би се са преузимањем историјске саодговорности наше Цркве за државно одрицање од Косова и Метохије. То би било горе од изричитог позитивног одговора на питање потписати или не потписати, јер би мук имао ефекат лажне речите ћутње, сакривања иза невешто прикривеног страха да се уђе у сукоб са властима. Црква данас не сме да калкулише, јер би таква нечасна калкулација већ значила њену дневну политизацију.

Начелност јасног става Сабора поводом питања о споразуму важна је за Цркву, али исто толико и за српску јавност. Ми данас живимо историјски парадокс да је огромна већина јавног мњења за очување јужне покрајине, а да такав већински став нема израз у представничким и владиним институцијама земље. Тај парадокс, наравно, има своје објашњење (те уистину није парадокс), али о томе други пут. Ако је реч о болним чињеницама наше политичке стварности, с једне, и о историјском питању државе и народа, с друге стране, онда Црква има пуни историјски разлог да се у најмању руку изјасни. Када то не би учинила, огромна већина у народу осетила би се напуштеном не само од државних институција него и од Цркве. Тако нешто није се никада догодило у историји српског народа, рачунајућу не само триста педесет година живота обездржављеног народа под турском владавином него и периоде када је држава деловала против верске мисије СПЦ – у време Конкордата или у време комунистичке власти. Зато би неизјашњавање Сабора о питању споразума о признању и предаји било преседан у вековном деловању СПЦ.

Можда се Црква помирила са капитулацијом државе и можде се стога она припрема за живот у покрајини под окупацијом, као и толико пута и толико дуго у нашој националној историји. И из овог угла гледано, Сабор не би смео да ћути. Данас је ситуација специфична, додуше као и свака ситуација, али ова на специфичан данашњи начин. Није исто живети и деловати у окупираном или у признатом Косову. Ово важи подједнако и за Цркву и за српски народ у покрајини. Најпре, да се разумемо: ово је једина реална алтернатива и, самим тим, избор између мањег и већег зла.

Звучи тегобно, али унутар ове алтернативе окупација, а не признање, јесте једини начин да народ и Црква опстану. Окупације могу бити кратке, дуге и трајне, а признање је трајно. Ако искључимо последњу временску могућност окупације (трајну), која је најмање предвидљива, она се може довршити на више начина. Живот под окупацијом је тежак живот са надом, а живот на одбаченом Косову за Србе и њихову Цркву је тежак и без наде. Док у првом случају Србија има на располагању све начине да помогне и народ и Цркву, у другом би на располагању имала само албански законски начин, а видели смо шта то значи. Надаље, после признања, овај албански законски начин био би гори од досад примењиваног, јер више ништа не би стајало на путу још ефикаснијег протеривања Срба и још подмуклијег односа Албанаца према СПЦ и српском верском и културном наслеђу у покрајини.

Данашње власти у Србији својом спремношћу да потпишу споразум о признању праве се невеште према албанском варварском пустошењу верског и културног идентитета Косова и Метохије. То су чинили у присуству међународних мисија УН. После погрома у марту 2004 године, Албанци су променили тактику и од тада делују у правцу преузимања српског верског и културног наслеђа у своје руке, као културног наслеђа „Косова“. Ако се потпише споразум о признању, борба државе у Унеско-у против чланства тзв. Косова, више неће имати реалну убедљивост и снагу. Косово ће постати члан и као држава ће бити одговорно за „очување“ овог историјског блага. Сада се јасно види, неће га разарати, већ ће га преузети и много лакше тумачити, не више као косовско, већ као албанско културно добро.

Албанци то раде већ дуго, али после признања биће им отворена врата за безочно фалсификовање историје. Као народ без верског идентитета, самим тим ни историјског, они немају проблем преузимања туђих историјских вредности на основу пројекције садашњости у прошлост, као пројекције бројног присуства у културу. То им је свакако лакше од колективне нелагоде свакодневног сусретања са артефактима српске културе на „вечно њиховом“ Косову.

Ово су данашње прилике у којима треба очувати народ и Цркву у покрајини и Сабор мора зрело да се суочи са њима. У таквим приликама, признање Косова значи извесно одумирање и народа и Цркве на Косову и Метохији. То је реална прогноза и поред најјаче воље за одржањем и очекивања да Црква може да делује као Српска православна црква на независном Косову.

Насупрот томе, стоји велика потенцијална снага саборског изричитог одбијања и одговарајућег упозорења поводом споразума о признању. Најшира јавност Србије, која већ деценијама изражава највеће поверење Српској православној цркви, биће начисто у погледу правих последица потписивања. Такав амалгам воље – народ и његова Црква – једини могу стати на пут државопобигељним намерама власти.

 Извор: „Србија и свет“