Свети Јустин Ћелијски нам јасно и гласно поручује: "Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку - Господу Христу, папа је, уствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом..."(Архимандрит Јустин Поповић: Православна Црква и екуменизам, манастир Хиландар 1995. II издање, стр. 117.)

"... Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на нелу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: "свејерес"...( о. Јустин Поповић, преузето из књиге – јеромонах Сава Јањић:  Екуменизам и време апостасије, Призрен,1995. г. стр. 6.)

"... На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости папе - човека, Богочовек није заувек замењен пролазним "непогрешивим" човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од Светих Апостола, и од Светих Отаца, и од Светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске Цркве као Богочовечанског организма,папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и Његовог Богочовечанског организма - Цркве - треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам.

Не треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог чо-века у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти. Свођењем Хришћанства. са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на Његово упражњено на земљи место постављен је Његов заменик, Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и "светом" инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу Кроткога и Благога Господа Исуса!

Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила..."

 Архим. Др. Јустин Поповић, професор Универзитета (Светосавље као философија живота; Ваљево, 1993., стр. 83-85.)                 

Зато својој браћи и сестрама у Христу, Бога ради и душе ради, нудимо ЗВАНИЧНЕ РИМОКАТОЛИЧКЕ ДЕФИНИЦИЈЕ ДОГМАТА О НЕЗАБЛУДИВОСТИ ПАПЕ – да се зна коме и чему стреме екуменисти са Истока, који заборавише и презреше лице Светих Отаца наших и поклонише се архијеретику. Нека ихб Господ обрати на пут истине и спасења, а нас нека сачува на путу Своме! Амин, Боже дај!

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

+ + +

IZ KATEKIZMA KATOLIČKE CRKVE

"880 Успостављајући Дванаесторицу, Крист "их је установио као колегиј или сталан збор, којему је на чело ставио Петра, изабраног између њих". Као што по Господиновој одлуци св. Петар и други апостоли творе само један апостолски збор, исто тако су међу собом повезани Римски бискуп, Петров насљедник, и бискупи, насљедници апостолски".

881 Господин је само Шимуна, којему је дао име Петар, учинио стијеном своје Цркве. Њему је предао кључеве, њега је поставио пастиром свега стада. "Служба везивања и разрјешивања, која је дана Петру, очито је дана и збору апостола здруженом са својом главом". Та пастирска служба Петра и других апостола спада у темеље Цркве. Настављају је бискупи под папиним првенством.

882. Папа, римски бискуп и насљедник светога Петра, "трајно је и видљиво почело и темељ јединства како бискупа ткао и мноштва вјерника". "Римски првосвећеник по својој служби као намјесник Кристов и пастир цијеле Цркве има над Црквом потпуну, врховну и опћу власт, коју може увијек слободно вршити".

883 "Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно с Римским бискупом као својом главом." Као такав, бискупски је збор "такођер субјект врховне и потпуне власти над цијелом Црквом (...); та се пак власт може вршити само уз сугласност римскога бискупа".

884 "Власт опћом Црквом на свечан начин бискупски збор врши на опћем сабору". "Не може бити опћег сабора који као такав није потврдио или барем прихватио Петров насљедник".

885 "Бискупски збор, уколико је састављен од многих, изражава разноликост и опћенитост Божјега народа, а уколико је окупљен под једном главом, изражава јединство Кристова стада".

886 "Поједини су бискупи видљиво почело и темељ јединства у својим посебним Црквама". Као такви "врше своју пастирску управу над дијелом Божјег народа који је њима повјерен"; при тому им помажу свећеници и ђакони. Али, сваки од њих, као члан бискупског збора, дијели бригу за све Цркве, што понајприје показује "управљајући добро својом црквом као дијелом опће Цркве" и тако придоносећи "добру читавог Мистичног Тијела, које је такођер тијело Цркава". Та се брига напосе односи на сиромашне, на прогоњене, због вјере као и на мисионаре који дјелују по свој земљи.

887. Партикуларне Цркве, сусједне и исте културе, творе црквене покрајине или веће цјелине назване патријархатима или регијама. Бискупи тих цјелина могу се ујединити у покрајинске синоде или конциле. "Слично могу данас бискупске конференције дати многоврстан и плодан принос, да се "колегијални дух доведе до конкретне примјене".

888 Бискупи, с презбитерима, својим сурадницима, "имају првенствену задаћу да свима навијештају Божје Еванђеље" по одредби Господњој. Они су "гласници вјере, који доводе Кристу нове ученике, и аутентични учитељи" апостолске вјере "обдарени Кристовом влашћу".

889 Да би сачувао Цркву у чистоћи вјере предане јој од апостола, Крист, који је истина, хтио је Цркви дати удјела у свој назаблудивости. Народ Божји, под водством живога црквеног Учитељства, непоколебљиво пристаје уз вјеру по наднаравном осјећају вјере.

890 Послање Учитељства везано је уз коначни значај Савеза који је Бог Кристу склопио са својим народом; треба га штитити од застрањења и слабоћа и јамчити му стварну могућност да без заблуде исповиједа праву вјеру. Пастирска је задаћа Учитељства дакле усмјерена да будно пази да народ Божји остане у истини која ослобађа. Да би испунили ту задаћу, Крист је пастире обдарио каризмом незаблудивости у питањима вјере и морала. Вршење те каризме може попримити више облика:

891 "Римски бискуп, глава бискупског збора, има незаблудивост снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала (...) Цркви обећана незаблудивост налази се такођер у бискупском збору кад врши врховну учитељску службу заједно с Петровим насљедником", особито на опћем сабору. Кад Црква, својим врховним Учитељством, нешто одређује "да треба вјеровати као од Бога објављено" и као Кристов наук, "те дефиниције треба примати с вјерском послушношћу". Та се незаблудивост протеже на сав поклад Божје објаве.

892 Божја је асистенција такођер дана насљедницима апостола, кад научавају у јединству с Петровим насљедником, те, на особит начин, Римском бискупу, пастиру цијеле Цркве, кад они – у вршењу редовитог учитељства, и кад не иду за незаблудивом дефиницијом нити се изјашњавају "на коначан начин" – предлажу наук који води бољему схваћању Објаве у питањима вјере и морала. Уз то редовито учење вјерници треба да "пристају с религиозним послухом" који, ако се и разликује од послуха вјере, ипак га продужује.“                   

IZVORNIK: Katekizam Katoličke crkve, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1994. www.svtoma.com/kkc.html?file=files/Download/.../Katekizam-Katolicke-Crkve.pdf

DRAGOŠEVIĆ: PRVI VATIKANSKI SABOR (uz stogodišnjicu) – objavljeno u časopisu „Crkva u svijetu“ 1971. godine

VJERA CRKVE   

Krist je Petru dao vrhovnu vlast u Crkvi i jamstvo neprevarljivosti, jer je Crkva Božja neprevarljiva voditeljica na putu k vječnom spasenju. To prvenstvo priznavali su Petru ostali apostoli.1 Iz Djela apostolskih znamo da je on aktivno vršio ulogu vrhovnog glavara Crkve i tako javno nastupao.2 Prvenstvo je prešlo i na njegove nasljednike. Prema tome su ne samo Petar nego i njegovi zakoniti nasljednici bili vrhovni pastiri i neprevarljivi učitelji vjere. »U čitavoj Crkvi bila je stalno priznavana i predajom držana istina da je rimska Crkva središte i počelo vjerskoga jedinstva, te da je stoga rimska stolica norma i dokaz vjerske istine« Za to imamo mnoštvo dokaza kroz čitavu povijest Crkve. Rimskim se, naime, biskupima obraćaju i pojedini biskupi i patrijarhe. Njima se na konačno odobrenje i potvrdu šalju i zaključci općih sabora. Od njih se očekuje meritorna presuda u teološkim raspravama i kontroverzama. Poznate su riječi velikog hiponskog biskupa »Roma locuta, causa finit a« Od njih žele i heretici dobiti odobrenje za svoje stavove i kriva naučavanja (Eutih, Focije, Hus, Luther i drugi), a kada ga ne dobiju, onda ustaju protiv Petrove stolice. Razumljivo je kako ie to afirmiranje vrhovne vlasti u Crkvi i neprevarljivosti Petrovih nasljednika raslo i sve više dolazilo do izražaja rastom i razvitkom Crkve. Zbog toga i nisu odluke i definicije prvog Vatikanskog sabora, čiju stogodišnjcu spominjemo, nikakva novotarija, već samo formuliranje: i službeno promulgiranje: one nauke u koju je Crkva vjerovala od svoga osnutka. Definiranje je bilo potrebno zbog prilika u kojima su Se tada nalazili i Crkva i svijet. To je bilo samo pojačano paljenje svjetla na svjetioniku istine da se pokaže pravi put čovječanstvu koje je sve više zapadalo u duhovnu dezorijentaciju i pometnju. /…/ Kako je bilo Određeno, 18. srpnja održana je IV svečana sjednica kojoj je prisustvovalo 535 otaca. Bila je primljena konstitucija »De Ecclesia Christi (Pastor Aetemus.34) za koju su glasovala__533_ saborska oca, a samo biskup Riccio sa Sicilije i Amerikanac Fitzgerald protiv (»non placet«).  Ta konstitucija u četiri poglavlja definira temelj, trajnu vrijednost i  bit primata rimskoga biskupa i nepogrešivost papina učiteljstva. Papina je vlast vrhovna i neposredna jurisdikcija nad cijelom Crkvom koliko se odnosi na vjeru, moral, disciplinu i upravu Crkve. Definira se kao vjerska istina da su papine odluke u pitanjima vjere i morala nepogrešive i neispravljive kada ih on daje »ex cathedra« kao vrhovni učitelj Crkve, za cijelu Crkvu i one su »ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae irreformabiles.« Poslije proglašenja dogme prihvatili su definicije svi biskupi i objelodanili ih u svojim biskupijama. Većina još tokom 1870. i 1871. god. Jedan je od posljednjih Strossmayer: 26. X II 1872.                                                   

IZVORNIK OVOG TEKSTA : https://hrcak.srce.hr/file/136110

ODLUKE PRVOG VATIKANSKOG KONCILA

4. sjednica, 18. srpnja 1870.: Prva dogmatska konstitucija "Pastor aeternus", o Kristovoj crkvi

Saborskim je očima predočen sveobuhvatni nacrt o Crkvi "Supremi Pastoris" od 15 poglavlja i 21 kanona (MaC 51,539-553 / CollLac 7,567-578), koji je sadržavao učenje o primatu (pogl. 11.), ali ne i o papinoj nezabludivosti. Pijo IX. je na mnogostruke želje 7. ožujka 1870. stavio na dnevni red temu o nazabludivosti. Dan prije toga priređeno je dodatno poglavlje o papinoj nezabludivosti (MaC 51,701D-702A / CollLac 7,64 lab). Tijekom rasprava napravljena je zasebna konstitucija o papi, podijeljena u 4 poglavlja. Nakon toga je izrađen novi nacrt koji je 9. svibnja 1870. bio podnesen na općoj sjednici povjerenstva (MaC 52,4-7 / CollLac 7,1640-1643 [br. 558]). 13. srpnja je saboru predočen popravljena verzija. Definicija je uslijedila na 4. javnoj sjednici, 18. srpnja./…/ U raspravi o papinoj nezabludivosti mnogi su saborski oci izrazili suzdržanost: jer da takva defincija širom otvora vrata zloporabi crkvenog učiteljstva; da (njome) nije dovoljno osigurana vezanost pape na Pismo i predaju; da povijesne činjenice govore u prilog razlikovanja između pape kao nezabludivog općeg učitelja, i pape kao zabludivog privatnog učitelja /…/. Značajan dio saborskih otaca se protivio definiciji zbog tih poteškoća, ali je većina nadvladala. Nakon što je propao posljednji pokušaj manjine da Pija IX. skloni na odustajanje, mnogi su saborski oci napustili odlučujuću sjednicu sabora (18. srpnja). U javnosti je papina nezabludivost više puta bila odbijena zbog toga, jer su takozvani ultra-montanisti o tome širili pretjerane predodžbe./…/

Predgovor o uspostavljanju i temelju Crkve                                                          

Vječni pastir i biskup naših duša [usp. 1 Pt 2,25], kako bi trajnim učinio djelo svoga otkupljenja, odlučio je sagraditi Svetu crkvu, u kojoj bi svi vjernici kao u kući živoga Boga bili povezani vezom jedne vjere i ljubavi. Zbog toga je, prije nego će se proslaviti, molio Oca ne samo za apostole, nego i za one koji će na njihovu riječ povjerovati u njega, kao bi svi bili jedno, kao što su jedno sam Sin i Otac [usp. Iv 17,20sf]. On je dakle na isti način poslao apostole, koje sije izabrao od svijeta [usp. Iv 20,21], kao stoje sam bio poslan od Oca [usp. Iv 20,21]; tako je želio da u njegovoj Crkvi budu pastiri i učitelji "sve do kraja svijeta" [Mt 28,20]. /…/Da bi pak sam episkopat bio jedan i nepodijeljen, i kako bi se preko s njim tijesno povezanog svećenstva, svekoliko mnoštvo vjernika sačuvalo u jedinstvu vjere i zajedništva, drugim je apostolima pretpostavio blaženog Petra, te je u njemu ustanovio vječno počelo i vidljiv temelj obaju jedinstava, na čijoj će čvrstoći sagraditi vječ­ ni hram, i u čvrstoći te vjere će se uzdići uzvišenost Crkve koja seže do neba . /…/ I budući da se vrata paklena iz dana u dan sa sve većom mržnjom odasvud podižu da sruše Crkvu, kad bi to bilo moguće, i protiv njezinog od Boga postavljenog temelja, mi smo uz pristanak svetog sabora procijenili da bi za zaštitu, održanje i napredak katoličkog stada bilo potrebno iznijeti nauk o ustanovljenju, vječnosti i naravi svetog apostolskog prvenstva, u kojem se nalazi snaga i čvrstoća čitave Crkve, koji svi vjernici trebaju vjerovati i držati, prema drevnoj i trajnoj vjeri čitave Crkve, te zabraniti i osuditi suprotne zablude tako škodljive stadu Gospodnjem. /…/

Poglavlje 1. O ustanovljenu apostolskog primata u blaženom Petru Naučavamo dakle i izjavljujemo da je, prema svjedočanstvu Evanđelja, Krist Gospodin neposredno i izravno obećao i dodijelio blaženom apostolu Petru prvenstvo nadležnosti nad čitavom Božjom crkvom. Jednom se naime Simonu, komu je već ranije kazao: "Zvat ćeš se Kefa (Stijena)" [Iv 1,42], nakon stoje ovaj izrazio svoju ispovijest, govoreći: "Ti se Krist-Pomazanik, Sin Boga života", Gospodin obratio ovim svečanim riječima: "Blago tebi, Šimune, sine Jonin, jer ti to ne objavi tijelo i krv, nego Otac moj, koji je na nebesima. A ja tebi kažem: Ti si Petar-Stijena i na toj stijeni sagradit ću Crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati. Tebi ću dati ključeve kraljevstva nebeskoga, pa što god svežeš na zemlji bit će svezano i na nebu; a što god odriješiš na zemlji, bit će odriješeno i na nebesima" [Mt 16,16-19]. A Isus je poslije svoga uskrsnuća jedino Šimunu Petru dao nadležnost vrhovnog pastira i upravitelja nad čitavim svojim ovčinjakom, govoreći: "Pasi jaganjce moje", "Pasi ovce moje" [Iv 21,15-17]. Tom se tako očitom nauku svetog Pisma, kako ga je Katolička crkva uvijek shvaćala, otvoreno suprotstavljaju kriva mišljenja onih koji izokrećući niječu oblik vlasti koji je Krist Gospodin ustanovio u svojoj Crkvi, tj. daje samo Petar, prije ostalih apostola, bilo svakog pojedinog, bilo svih zajedno, dobio istinitu i pravu nadležnost prvenstva; ili koji tvrde da to prvenstvo nije bilo dano neposredno i izravno blaženom Petru, nego Crkvi, a po njoj njemu kao službeniku iste Crkve. [Kanon] Dakle, tko kaže da Krist Gospodin nije blaženog apostola Petra po-  stavio za prvaka svih apostola i za vidljivu glavu čitave vojujuće Crkve; ili, da je on od Gospodina našega Isusa Krista izravno i neposredno primio samo prvenstvo časti, a ne istinito i pravo prvenstvo nadležnosti: neka bude kažnjen anatemom.   

Poglavlje 2. O vječnosti prvenstva blaženoga Petra u rimskim prvosvećenicima     

Što je pak Prvak pastira i veliki Pastir ovaca, Gospodin naš Isus Krist, u blaženom apostolu Petru ustanovio za vječno spasenje i vječno dobro Crkve, to po istom ustanovitelju mora sigurno trajati u Crkvi, koja je utemeljena na stijeni i koja će čvrsto stajati do kraja vjekova. Uistinu "nitko ne sumnja, štoviše, svim je vjekovima poznato, da je preblaženi Petar, prvak i glava apostola, te stup vjere i temelj Katoličke crkve, od Gospodina našega Isusa Krista, Spasitelja i Otkupitelja ljudskoga roda, primio ključeve kraljevstva nebeskoga; on do ovih vremena trajno živi i vrši sudačku vlast u svojim nasljednicima" , biskupima svete Rimske stolice, koju je on osnovao i posvetio svojom krvlju. /…/ Zbog toga, tkogod naslijedio tu Petrovu stolicu, on prema ustanovi samoga Krista, dobiva Petrovo prvenstvo nad čitavom Crkvom. "Ostaje dakle uredba istine, i blaženi Petar, ustrajući u primljenoj čvrstoći stijene, koji ne napušta primljeno kormilo Crkve". Zbog tog je razloga bilo uvijek "potrebno, da se zbog jačeg prvenstva" oko Rimske crkve "okupe sve Crkve, to jest odasvud svi koji su vjernici", kako bi se u toj Stolici iz koje za sve proizlaze "prava časnog zajedništva" , (svi) spojili kao što su udovi s glavom udruženi u jednu cjelinu tijela.  [Kanon] Tko dakle kaže, da nije po ustanovi samoga Gospodina Krista, ili po Božjem pravu, da blaženi Petar u prvenstvu nad čitavom Crkvom ima trajne nasljednike; ili da rimski prvosvećenik nije nasljednik blaženog Petra u istom prvenstvu: neka bude kažnjen anatemom.          

Poglavlje 3. O snazi i razlozima prvenstva rimskog prvosvećenika /…/ Zbog toga, oslonjeni na jasna svjedočanstva svetog Pisma, i slažući se s jasnim i očitim dekretima kako naših predšasnika, rimskih prvosvećenika, tako i općih sabora, obnavljamo definiciju općeg Firentinskog sabora, prema kojoj svi Kristovi vjernici moraju vjerovati "da sveta Apostolska stolica, i rimski prvosvećenik, imaju prvenstvo na čitavom svijetu, te daje isti rimski prvosvećenik nasljednik blaženog Petra, prvaka apstola, i pravi Kristov zamjenik, glava čitave Crkve te otac i učitelj svih kršćana; te daje Gospodin naš Isus Krist, istom blaženom Petru predao puninu vlasti da pase, vodi i upravlja čitavu Crkvu, kao što se to uostalom nalazi u dokumentima općih sabora i u svetim kanonima". Naučavamo dakle i izjavljujemo daje po odluci Gospodnjoj Rimska crkva dobila prvenstvo redovite vlasti nad svim drugim (Crkvama), i da je ta vlast nadležnosti rimskog prvosvećenika, koja je uistinu biskupska, neposredna; prema kojoj su obvezatni svi pastiri i vjernici bilo kojeg obreda i dostojanstva, kako zasebno pojedinci tako i svi zajedno, na službu hijerarhijske podložnosti i prave poslušnosti, ne samo u stvarima koje se odnose na vjeru i ćudoređe, nego i u onima koje se odnose na stegu i upravu Crkve razasute po čitavom svijetu; tako da sačuvavši kako zajedništvo s rimskim prvosvećenikom tako i jedinstvo u ispovijedanju vjere, Kristova crkva bude jedno stado pod jednim vrhovnim pastirom [usp. Iv 10,16]. To je učenje katoličke istine od koje nitko ne može odstupiti, a da sačuva vjeru i spasenje. /…/ Isto tako bilo daleko (mišljenje) daje ova vlast vrhovnog prvosvećenika ovisna 3061 od one redovne i neposredne vlasti biskupske nadležnosti, koju imaju biskupi, postavljeni od Duha Svetoga [usp. Dj 20,28] na mjesto apostolskih nashednika, da kao pravi pastiri pasu i vode njima označeno pojedino stado, kako bi ono bilo utvrđeno, ojačano i zaštićeno od vrhovnog i sveopćeg pastira, prema onoj (riječi) svetog Grgura Velikog: "Moja je čast, čast opće Crkve. Moja čast je čvrsta snaga moje braće. Ja ću onda biti uistinu počašćen kada se pojedincima neće uskraćivati njima dužna čast" . Nadalje, iz te vrhovne vlasti rimskog prvosvećenika da upravlja čitavom Crkvom, slijedi da ona ima pravo da u izvršavanju te svoje zadaće može slobodno općiti s pastirima i stadom čitave Crkve, kako bi ih na putu spasenja mogao poučavati i voditi. Zbog toga osuđujemo i odbacujemo mišljenje onih koji kažu, da se zakonito može spriječiti ta veza vrhovne glave s pastirima i stadom, ili je čine ovisnom od svjetovne vlasti, tako da tvrde, da ono što Apostolska stolica, ili (drugi) s njezinim autoritetom, odrede za upravljanje Crkvom, ima snagu i valjanost samo ako bude odobreno od svjetovne vlasti. I budući da je po božanskom pravu apostolskog prvenstva rimski prvosvećenik  na čelu čitave Crkve, naučavamo i izjavljujemo, daje on vrhovni sudac vjernika, te da se u svim sporovima koji spadaju na crkvenu provjeru, može uteći njegovom sudu/…/; presudu pak Apostolske stolice, od čijeg autoriteta nema većeg, ne može nitko poništiti, niti itko smije suditi o njezinoj presudi/…/. Zbog toga, skreću s pravog puta istine oni koji tvrde, daje dozvoljeno od sudaca rimskog prvosvećenika prizvati na opći sabor kao na autoritet viši od rimskog prvosvećenika. [Kanon] Zbog toga, tko kaže da rimski prvosvećenik ima samo službu nadgledanja ili upravljanja, a ne punu i vrhovnu vlast nadležnosti nad čitavom Crkvom, (i to) ne samo u stvarima koje spadaju na vjeru i ćudoređe, nego i u onima koje spadaju na stegu i upravu Crkve raširene po čitavom svijetu; ili da on ima samo veći dio, a ne svu puninu te vrhovne vlasti; ili da ta njegova vlast nije redovita i neposredna, bilo nad svim i pojedinim crkvama, bilo nad svim i pojedinim pastirima i vjernicima, neka bude kažnjen anatemom.

Poglavlje 4. O nezabludivom učiteljstvu rimskog prvosvećenika /…/

Ova Sveta Stolica je uvijek držala, trajna praksa Crkve potvrđuje, a sami su opći sabori, posebno oni koji su na Istoku i na Zapadu zadržali jedinstvo vjere i ljubavi, izjavili, da se u samom apostolskom prvenstvu, koje je rimski prvosvećenik kao nasljednik Petra, prvaka apostola, dobio nad čitavom Crkvom, nalazi i vrhovna učiteljska vlast.  Naime oci 4. carigradskog sabora, slijedeći tragove predšasnika, objavili su ovu svečanu ispovijest: "Početak je spasenja, čuvati pravilo ispravne vjere [...]. I jer se ne može mimoići riječ Gospodina našega Isusa Krista, koji je kazao: 'Ti si Petar-Stijena, i na toj stijeni sagradit ću Crkvu svoju' [Mt 16,18], pa se to stoje rečeno dokazuje stvarnim učincima, budući da se kod Apostolske stolice katolička religija sačuvala uvijek neokrnjena, i sveto se učenje poštovalo. Ne želeći se nikako odvojiti od te vjere i nauka [...], nadamo se, da ćemo zaslužiti biti u tom zajedništvu koje propovijeda Apostolska stolica, u kojem se nalazi čitava i prava čvrstoća kršćanske religije"/…/ Uz odobrenje pak drugog lvonskog sabora Grci su ispovijedili: "Sveta Rimska crkva istinito i ponizno priznaje da je od samog Gospodina u blaženom Petru, prvaku i glavi apostola, čiji je nasljednik rimski prvosvećenik, s puninom vlasti dobila vrhovno i puno prvenstvo i vrhovništvo nad čitavom katoličkom Crkvom. I kao stoje ona više od ostalih obvezna braniti vjersku istinu, isto se tako, ako se pojave neka pitanja o vjeri, ona moraju riješiti prema njezinom sudu"/…/ Firentinski sabor je naime definirao: "da je Rimski prvosvećenik [...] pravi Kristov zamjenik, glava čitave Crkve, te otac i učitelj svih kršćana; te da je Gospodin naš Isus Krist, istom blaženom Petru predao puninu vlasti da pase, vodi i upravlja čitavu Crkvu"/…/. Kako bi udovoljili toj pastirskoj zadaći, naši su predšasnici uvijek neumorno nastojali, da se spasonosni Kristov nauk proširi među sve narode na zemlji, i jednakom su brigom bdjeli da se on sačuva ispravan i čist, kao što je i primljen. Zbog toga su biskupi čitavog svijeta, bilo pojedinačno, bilo okupljeni na saborima, slijedeći dugotrajni običaj Crkava i oblik drevnog pravila, iznosili pred ovu Apostolsku Stolicu posebno one opasnosti koje su se pojavljivale u pitanjima vjere, kao bi se ponajviše nadoknadile štete za vjeru tamo gdje vjera ne može imati nedostatak. Rimski pak prvosvećenici, kako su im to savjetovali uvjeti vremena i stvari, bilo sazvavši opće sabore, ili istražujući mišljenje Crkve razasute po svijetu, bilo na partikularnim sinodama, ili pak primijenivši drugu pomoć koju im je na raspolaganje stavljala Božja providnost, definirali su da treba držati ono što su uz Božju pomoć spoznali daje u skladu sa svetim Pismom i apostolskom predajom. /…/ A Petrovim nasljednicima nije naime obećan Duh Sveti kako bi uz njegovu objavu naviještali novi nauk, nego da uz njegovu pomoć sveto čuvaju i vjerno iznose objavu, ili poklad vjere, primljen od apostola. A taj pak apostolski nauk prihvatili su svi časni oci, a sveti i pravovjerni učitelji su ga poštovali i slijedili; oni su najpotpunije znali da je ta Petrova stolica ostala uvijek netaknuta od svake zablude, prema božanskom obećanju Gospodina i Spasitelja našega, koje je dao prvaku svojih učenika: "Ali ja sam molio za tebe da ne malakše tvoja vjera. Pa kad k sebi dođeš, učvrsti svoju braću" [Lk 22,32]. Dakle, taj posebni dar da u istini i vjeri nikada ne zataji, dana je od Boga Petru i njegovim nasljednicima na toj Stolici, kako bi svojom uzvišenom službom služili spasenju sviju, kako bi čitavo Kristovo stado po njima bilo sačuvano od otrovne hrane zabluda i hranilo se hranom nebeskog nauka, kako bi se nakon uklanjanja prilika za raskol čitava Crkva sačuvala jedna, i oslonjena na svoj temelj ostala čvrsta protiv vratiju pakla. Budući pak da u ovo vrijeme, kada se ponajviše traži učinkovitost apostolske službe, nema malo onih koji se suprotstavljaju tom autoritetu, mislimo da je apsolutno potrebno svečano potvrditi svojstvo, koje se jedinorođeni Božji Sin udostojao spojiti s vrhovnom pastirskom službom. I tako mi, vjerno se držeći predaje katoličke vjere prihvaćene od početka, na  slavu Boga našega Spasitelja, na uzvišenje katoličke religije i na spas kršćanskih naroda, uz suglasnost svetog sabora, naučavamo i definiramo da je od Boga objavljena dogma: da se rimski prvosvećenik, kada govori sa Stolice (ex cathedra), to jest, kada vrši službu pastira i učitelja svih kršćana, i kada svojim vrhovnim apostolskim autoritetom definira učenje o vjeri i ćudoređu koje treba držati čitava Crkva, odlikuje onom nezabludivošću, koja mu je obećana u blaženom Petru, i kojom je božanski Otkupitelj želio da bude opremljena njegova Crkva kod definiranja učenja o vjeri i ćudoređu; zbog toga su takve definicije rimskog prvosvećenika nepromjenjive po sebi, a ne po suglasnosti Crkve. [Kanon] Ako bi se pak netko usudio proturiječiti ovoj našoj definiciji, čega 3075 neka nas Bog oslobodi, neka bude kažnjen anatemom.        

IZVORNIK: H. Denzinger - P. Hunermann ZBIRKA SAŽETAKA VJEROVANJA DEFINICIJA I IZJAVA O VJERI I ĆUDOREĐU ĐAKOVO, 2002. https://jumbo.iskon.hr/dl/89e8dc5f-1f8c-4d48-9660-b1ad237a9382