Пред читаоцима "Борбе за веру" налази се један од најбољих текстова написаних на тему новотарске праксе сваколитургијског и пречестог причешћивања.

Уредништво

 + + +

Пред сваким хришћанином се једном у животу поставило питање с којим се обратио свом духовнику: "Оче, колико често се треба причешћивати?" У последње време се од свештеника понекад може чути следећи одговор: "Што чешће – то боље." Колико је оправдан овакав савет?

На бојажљиве противаргументе верника да је тешко припремати се за достојно примање Светих Тајни сваке недеље, ови свештеници тврде да сву одговорност преузимају на себе. Услед тога се губе богобојажљивост и страх Божји у односу на свето Причешће својствени православним људима. Оно постаје нешто уобичајено, обично, свакодневно."

Одмах ћемо рећи да све оно што је изложено у овом чланку има за циљ да покаже нездраве последице својеврсне нове "догме" која је настала у току последњих деценија у средини либерано-обновљенческог клира – захтев да се мирјани причешћују на свакој литургији. Питање колико често мирјанин треба да приступа Светом Путиру Свето Предање Цркве решава строго инвидидуално: у зависности од степена личне побожности, од начина живота, брачног стања, здравља, година, занимања и многих других фактора. За једног човека је корисно да се причешћује четири пута годишње, а за другог знатно чешће, али је и за једног и за другог пре сваког причешћивања обавезна исповест, што представља вишевековну традицију Руске Цркве. Стога је недопустиво кад се претерано често причешћивање у некој парохији узноси као нека "догматска норма", која све обавезује да се причешћују сваке недеље или још чешће. Молимо читаоце да овај чланак схвате управо у овом аспекту.

Подстицање на пречесто причешћивање

Причешћивање Светим Христовим Тајнама је за хришћанина један од главних, најодговорнијих, најстрашнијих и истовремено празнично-свечаних тренутака у духовном животу. Господ нам је на земљи оставио Своје Тело и Своју Крв – за човека је то најдрагоценија Светиња. Зато питање колико се често треба причешћивати за хришћанина није безначајно. У вековима свог постојања Света Црква је израдила одређена правила припреме за ову велику Тајну, а такође је утврдила извесну редовност причешћивања за мирјане. Између осталог, Православни Катехизис светитеља Филарета Московског одређује да причешћивање Светим Христовим Тајнама треба да буде од четири пута годишње до једном месечно.

У Руској Цркви се по Примислу Божијем у временском периоду од преко 900 година усталила одређена црквена традиција у вези с овим питањем. На овој вишевековној традицији је васпитано мноштво светаца, укључујући и новомученик eисповеднике ХХ века. У вези с тим поставља се питање: зашто је у последње време (отприлике од почетка 60-их година, а посебно од почетка такозване перестројке) вишевековно црквено предање почело да се мења? Зар је Руска Црква 900 година грешила? И да ли исправно чине они мирјани који причешћујући се сваке недеље и практично не посте пред причешће, него присуствујући Светој литургији у најодговорнијем тренутку канона Евхаристије ишчитавају из Молитвеника Правило пред Свето Причешће? Црквено предање нам каже да човек за примање Светих Христових Тајни треба да се припрема на потпуно другачији начин (између осталог, о томе се говори у 32. глави Типика). Може се констатовати чињеница да се богобојажљив однос према Тајни Причешћа због одсуства ваљане припреме у последњим деценијама променио, нажалост, не на боље.

У наше постсовјетско време кад се Црква углавном састоји од неофита, често се из уста свештеника и мирјана могу чути изјаве о потреби за што чешћим причешћивањем Светим Христовим Тајнама, иако сам термин "често причешћивање" није прецизно дефинисан.[1]

Квантитет у духовном животу не прелази увек у квалитет. Црква је увек осуђивала сваку крајност. Преподобни Пимен Велики је говорио: "Све што је неумерено од демона је", а преподобни Исак Сирин – "И поштовање лепог ако је без мере постаје штетно."

Свештеници који позивају на пречесто причешћивање, по правилу се позивају на искуство светог праведног Јована Кронштатског, преподобног Никодима Светогорца или на протопрезвитера Америчке Православне Цркве Александра Шмемана, крајње либералног у погледима на црквени живот. Као апсолутно крајње, радикално мишљење, које најчешће потиче од савремених обновљенаца, тврди се да човек не сме да присуствује литургији ако се не причешћује Светим Тајнама (притом се позивају на 9. Апостолско правило које потупно неправилно тумаче).

На Епархијској скупштини московског клира 5. децембра 2006. године Његовој Светости Патријарху Алексију је било постављено питање: "На прошлој Епархијској скупштини сте упозоравали на опасност губитка свештеног страха у односу на Свете Тајне у случају врло честог Причешћивања, на пример, једном недељно. Иста забринутост се изражава у Православном катехизису светитеља Московског Филарета, који мирјанима препоручује да се причешћују најчешће једном месечно. Исте бојазни се могу наћи у делима светитеља Теофана Затворника и последњих Глинских стараца. Зашто се онда у московским храмовима, без обзира на Ваша упозорења, практикује причешћивање мирјана једном недељно, па чак и чешће, због чега парохијани губе страхопоштовање и страх у односу на Свету Тајну?"

Његова Светост Патријарх је одговорио: "Очигледно, они који допуштају овакву праксу нису упознати с делима светитеља Теофана Затворника и не показују жељу да се с њима упознају."

Међутим, да ли само непознавање евхаристијске традиције Руске Цркве подстиче праксу пречестог причешћивања? Покушаћемо да се разаберемо у овом сложеном питању.

 Причешћивање у раној Цркви

Морална чистота првих хришћана била је толико велика да их је волео сав народ, они су се називали светима, пребивајући умом и срцем у Богу. Заиста, у стара времена су се сви хришћани учествујући у Трпези Господњој, причешћивали Светим Тајнама. Ово се дешавало једном недељно, по најранијем сведочанству светог Јустина Философа (†166.). и ово општење је затим ушло у темељ приликом сачињавања чина литургије. У време прогона практиковано је чешће причешћивање пређеосвећеним Даровима. Међутим, ова пракса се односи на период настанка Цркве, за који су карактеристични, како прогони, тако и обилни харизматски дарови (пророчанства, исцелења, васкрсавање мртвих и т.сл.) (в.Дап. 3, 11). И наравно, то је било непосредно везано за чистоту моралног живота првих хришћана.

Из писма светитеља Василија Великог (IV век) познат је обичај причешћивања четири пута недељно: у недељу, среду, петак и суботу. Међутим, после престанка прогона у црквену ограду је ушло много људи чији живот није у потпуности одговарао јеванђељским заповестима. Најближи ученици Апостола – епископи, саставили су правила за црквени живот, која су касније канонизована Саборима. Створена је институција покајника с различитим облицима забрана и одлучивања од причешћа. Уведена је пракса дељења и једења андитора (нафоре) ("антидор" дословно значи "уместо дара") на крају литургије уместо Светих Дарова за оне који се нису припремили да се причесте на датој литургији. Верници нису принуђивани да се причесте приликом сваког доласка у цркву, јер нису сви били спремни за причешће – или због тога што их је опомињала савест или због неких других разлога, личних или друштвених. Управо зато, да би се у складу с 9. Апостолским правилом обавезали да остану у храму до краја свете литургије и они који због ових или оних разлога не могу да се причесте, уведено је дељење нафоре која се примала из руку свештеника по завршетку литургије, како би је јели и њоме се освећивали они који се не причешћују. Управо тако 9. Апостолско правило тумачи познати канониста епископ Никодим (Милаш), а нипошто не у смислу обавезног причешћивања свих верника на литургији. Дакле, ни у раној Цркви се нису причешћивали сви верници.

Причешћивање целе заједнице на свакој литургији прекинуто је управо због пада морала. Већ у V веку хришћани су почели да се причешћују знатно ређе него у првим вековима, за време прогона. Изузетак су били само свештенослужитељи који непосредно служе литургију, који су у складу с канонима били дужни да се причешћују ради избегавања саблазни међу верницима и ради потврђивања истинитости служене литургије (8. Апостолско правило). А мирјани су почели да се причешћују у складу с тим колико су били припремљени за примање Светих Дарова, с одговарајућом припремом (односно постом, молитвом и исповедањем својих грехова). Оваква промена у литургијском животу Цркве десила се под утицајем благодати Светог Духа. Црква се и касније придржавала ове праксе у погледу причешћивања.

Типик о причешћивању

Пошто Свето Причешће може бити не само на здравље и на спасење, већ и на осуду, па чак може да доведе и до болести и смрти, о чему недвосмислено говори апостол Павле (1 Кор. 11, 27-30), духовници су овом питању увек прилазили крајње опрезно и пажљиво имајући у виду многе факторе и посебно одређено правило за припрему (говјеније) пре примања Светих Христових Тајни, што је, између осталог, забележено у Типику.

У 32. глави Типика "О причешћивању Христовим Тајнама" каже се: "Ако неко жели да се причести Светим Христовим Тајнама треба да сачува сву седмицу, да од понедељка пребива у посту и молитви, и сваком стражењу и да тада са страхом и великим страхопоштовањем прими Пречисте Тајне." Као што је Јеванђеље за нас пример моралног савршенства, према којем треба да тежимо колико год можемо, тако је и Типик известан образац за састав богослужења, а такође и правило за припрему за причешће и ка овом обрасцу такође треба да тежимо по могућностима.

Свети подвижници Руске Цркве о томе колико се често треба причешћивати

Од времена примања хришћанства у Русији све до XIV века мирјани су се причешћивали три пута годишње, а после XIV века – четири пута годишње уз обавезну исповест пре Причешћа.

 Навешћемо одговор светитеља Димитрија Ростовског (†1709).

 "Питање: Колико пута годишње треба да се причешћује православни хришћанин?

 Одговор: Света Црква је озаконила причешћивање у току сва четири поста; али неписменима – сељацима и мирјанима који раде својим рукама заповедила је под претњом смртног греха у случају непослушања и непричешћивања, да се обавезно причешћују једном годишње, око Светог Васкрса, односно за време Великог Поста" (из одговора о вери и осталом, што хришћанин треба да зна).

У току следећих векова у Руској Цркви се усталила одређена пракса о томе колико често мирјани треба да се причешћују. У XIX веку она је забележена у Православном хришћанском Катехизису светитеља Филарета (Дроздова; †1867.), који је прихватила сва пунота Православља: "Први хришћани су се причешћивали сваке недеље, али је међу данашњима мало оних који имају такву чистоту живота да су увек спремни да приступе тако великој тајни. Црква мајчинским гласом завештава да се они који ревнују за богобојажљив живот исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовом – четири пута годишње или сваког месеца, а сви обавезно једном годишње" (део 1. О вери).

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов; †1867.) је о овоме писао на следећи начин: "Човек треба да се причешћује макар у сва четири поста, четири пута годишње. Ако некоме, на жалост и на несрећу, овоземаљске бриге ни ово не дозволе, он обавезно мора да се причести једном годишње" (т. IV, стр. 370). У писму болесној сестри Јелисавети Александровној светитељ Игњатије пише: "Црквена служба храни душу, а осамљеност изванредно помаже самоиспитивање и покајање. Зато су многи свети оци и одлазили у дубоке пустиње... И теби бих саветовао да Велики пост проведеш не излазећи из куће с коришћу за душу и тело, да понекад позовеш свештеника да одслужи неке најважније службе, а припрему за пост и причешћивање Светим Тајнама одложиш до Петровског поста. Није важно да се човек често причешћује, већ да се суштински припреми за причешће и зато пожње обилну корист. Света Марија Египатска се у целом свом дугом животу у пустињи ниједном није причестила: овај живот је био припрема за причешће којег се удостојила пред крај живота" (писмо од 16. фебруара 1847.г., т. VIII, Сабрана писма, стр. 366, п. 299).

А ево како светитељ Игњатије упозорава оне који Светом причешћу приступају без дужне припреме: "Човјек нека испитује себе (Кор. 11, 28), нека провери себе, пре него што приступи Светим Тајнама и ако се заглибио у греховну прљавштину нека се уздржи од страшног причешћа да не би навршио меру и да не би запечатио своје грехове најтежим грехом: изругивањем над Светим Христовим Тајнама, изругивањем над Христом. Пре смелог уласка на брак код Сина Божијег нека се побрине за своју душевну ризу: она се пере, чисти се од греховних мрља, ма какве ове мрље биле, неизрецивом милошћу Господа уз наше покајање." Ево зашто је у Цркви обичај да  човек исповеда своје грехове пре примања Светих Тајни. Светитељ Игњатије строго упозорава мирјане да "приступајући Христовим Тајнама из смрада греховног и падајући у греховни смрад после примања Тајни, не видећи над собом брзу казну, они сматрају да никаква казна никад неће уследити. Погрешан закључак!" (т. IV, стр. 128-129). Нека ове речи светитеља Игњатија Брјанчанинова чују парохијани савремених обновљенческих заједница, који дрско приступају Светом Путиру на свакој литургији, не испитавши пре тога своју савест, не очистивши се на исповести од својих грехова, не припремивши се да приме у себе Бесмртни Источник, како то нуди Света Црква.

Покајање је саставни део у процесу духовног и моралног препорода сваког хришћанина. Оно је нарочито потребно приликом припреме за причешћивање Светим Даровима. Чешће причешћивање може бити само последица (а не узрок) појачаног подвига покајања, сталног духовног усавршавања, а то је немогуће без свести о својој греховности, која онога ко се каје и доводи на исповест. Ако се мирјанин вештачки чешће причешћује без подвига дубљег покајања и без исповедања сагрешења то управо може да доведе до онога на шта упозорава апостол Павле (1 Кор. 11, 27-30).

Старац-затворник из Гетсиманског скита, јеросхимонах Александар (†1878.), који је духовним пријатељством био повезан с Оптинским старцем Амвросијем, учио је: "Често причешћивање без унутрашњег духовног делања не уписује се ономе ко се причешћује као врлина" (Беседе великих руских стараца. М., 2003., стр. 170).

Навешћемо речи преподобног Макарија Оптинског (†1860.): "У првим вековима хришћанства сви су приступали причешћивању Тајнама сваки пут кад се служила литургија, али је Црква одредила да је за слободне обавезно причешћивање четири пута годишње, а за заузете послом да макар једном приступе причешћивању Тајнама" (т. I, стр. 156-157).

Овде ћемо такође истаћи да се први велики Оптински старац Леонид (†1841.) причешћивао једном у три недеље, а други велики Оптински старац Макарије (†1860.) и трећи велики Оптински старац Амвросије (†1891.) су се причешћивали једном месечно.

О томе колико често треба да се причешћују мирјани такође се говори у делима светитеља Теофана Затворника (†1894.): "Треба се причешћивати у току сва четири поста. Може се и још додати, може се причешћивати за време Великог и Божићног по два пута... Може се и још додати, али не превише, да човек не би постао равнодушан" (т. I, стр. 185).

"Што се тиче "чешће" не треба учестити, зато што ово чешће одузима велики део свештеног страха према овом изузетно великом делу... под овим подразумевам припрему за причешће и причешће. Чини ми се да сам већ писао да је довољно припремати се за причешће и причестити се у току сва велика четири поста" (т. III, стр. 500).

И светитељ Теофан још пише следеће: "О честом причешћу се не може рећи ништа погрдно... Али мера од једном или два пута месечно је најодмеренија" (т. IV, стр. 7579. Ова последња препорука светитеља Теофана Затворника је скоро дословце у складу с препоруком недавно почившег духоносног старца архимандрита Јована (Крестјанкина; †2006.) који је својој духовној деци препоручивао да се причешћују једном у две недеље.

Отприлике исте поуке се садрже у заповести преподобног Серафима Саровског (†1833.) монахињама Дивејевског манастира: "...5) Све обавезно да се причешћују у току свих светих постова, а по жељи, и на свих дванаест Господњих и Богородичних празника" (из "Кратког животописа старца Серафима Саровског", 3. изд. Серафимо-Дивејевског манастира. Казањ, 1900., стр. 80-81). Али ово правило је отац Серафим дао за монахиње, а не за мирјане.

Преподобни Варнава Гетсимански (†1906.) је у својим писмима сестрама Иверске Вискунске обитељи саветовао: "да се причешћују у току свих светих постова, као и ако се деси нека болест, што је могуће чешће". Као што видимо, чешће причешћивање старац Варнава је повезивао само с болешћу.

Оптински старац преподобни Варсануфије (†1913.) је писао: "У првом веку су се следбеници Христа Спаситеља причешћивали сваког дана, али су и живот водили равноангелски, били су спремни да сваког тренутка стану пред лице Божије. Ниједан хришћанин није био безбедан. Често се дешавало да се хришћанин ујутру причести, а увече га ухвате и одведу у колосеум. Налазећи се у сталној опасности хришћани су будно пратили свој духовни свет и проводили су живот у чистоти и светости.

Међутим, први векови су прошли, прогони од стране неверника су престали, минула је стална опасност. Тада су уместо свакодневног причешћивања почели да се причешћују једном недељно, затим једном месечно, а сад чак једном годишње.

У нашем скиту се придржавамо устава Атонске горе, који су саставили свети старци и који нам је предат на поуку. Сви монаси се причешћују шест пута годишње, али по благослову понекад и чешће. Толико су навикли на то, да чешће причешћивање привлачи свеопшту пажњу...

"Зашто се о.Јероним данас причешћује?"

"Старац му је дозволио."

"Али зашто?"

  "Ђаво му се јавио у видљивом обличју и потпуно је изнемогао."

"А... Онда је јасно."

Уосталом, човек може да се исповеда увек, чак и сваког дана, и код нас се браћа исповедају врло често" (Из беседе 12. априла 1911.г.).

Велики пад морала и духовности био је уочљив у Русији у време пре револуције, што је захтевало да се својевремено уведе чак и државна контрола о обавезном причешћивању православаца од минимум једном годишње. Свети праведни Јован Кронштатски (†1908.) је у то време позивао народ да се врати изворима своје духовности, црквеном животу, поштовању постова, отачкој вери и као последицу тога, чешћем причешћивању (чешће од једном годишње). Отац Јован Сергијев је истовремено упозоравао: "После недостојног причешћивања Светим Тајнама дешава се да сатана уђе у људе." "Онима који недостојно приступају Светим Тајнама Господ то неће опростити, већ ће тражити одговор и тражиће га строго."

Епископ Антоније (Флоренсов; †1918.) који је од 1898. године био у пензији у Донском манастиру сматрао је да је недостојан да се причешћује чешће од једног пута у току сваког поста.

Навешћемо веома значајну поуку познатог глинског старца из ХХ века схиархимандрита Андроника (Лукаша; †1974.) коју треба да запамте сви православни хришћани: "Људи који се причешћују сваког дана су у прелести. То није потребно, то је од лукавог. Треба се причешћивати само једном месечно. За Причешће се треба припремати, одсецати самовољу, да би Причешће било на спасење, а не на осуду. Сваког дана може да се причешћује схимник, болестан монах, свештеник који служи те седмице..." (Из књиге схиархимандрита Јована (Маслова) "Глинска пустиња". М., 1994., стр. 467).

Као што видимо, сва ова казивања светаца и подвижника побожности упозоравају на равнодушно причешћивање Светим Христовим Тајнама, без страха Божијег. Познати подвижник из ХХ века схиархимандрит Јован (Маслов; †1991.) пише: "Ако се човек не буде односио према исповести с дужном пажњом, приступиће Телу и Крви Христовој недовољно припремљен... Утајени грех повлачи за собом смрт душе и страдање тела, јер, по речима Оптинског стараца Амвросија "човек не бива толико кажњен због грехова, већ више због недостојног причешћивања Светим Тајнама"" (Из књиге "Преподобни Амвросије – богоносни старац Оптински". Виницка епархија, 2002., стр. 88).

Исповедник ХХ века преподобни Севастијан Карагандински (†1966.), који је био келејник великих Оптинских стараца Јосифа и Нектарија и који је после затварања Оптине пустиње шест година провео у прогонствима и логорима често је говорио: "Прићи Путиру са Светим тајнама није исто што и прићи столу с тањиром супе или шољом чаја."

Оптински старац преподобни Никон (†1931.) пише: "Шта је боље: ретко или често се причешћивати Светим Христовим Тајнама тешко је рећи. Закхеј је с радошћу примио у својој кући драгог Госта – Господа, и добро је поступио. А капетан, због смирења, свестан своје недостојности, није се одлучио да Га прими и такође је добро поступио. Премда су њихови поступци опречни, побуде су исте. И они су пред Господом били подједнако достојни. Суштина је да се човек достојно припрема за велику Тајну" ("Кладенац мудрости". М., 2005., стр. 93).

Кршење евхаристијске дисциплине у Руској Цркви

Све горе наведене поуке, без обзира на своје извесне разлике представљају истинску и живу православну праксу причешћивања за мирјане и у наше доба; оне се у потпуности уклапају у традицију Православне Цркве. Да ли се хришћанин причешћује једном у две недеље или четири пута годишње – то у сваком конкретном случају треба да одреди духовник, али у случају било ког од ових временских периода између примања Светих Дарова не крши се вишевековна црквена традиција, која се усталила у Руској Цркви: увек остаје време за припрему за причешће, за пост пред причешће, за одговарајућу молитвену припрему, која садржи традиционална молитвена правила пред причешће, за одлазак у храм уочи причешћивања (дневни богослужбени круг), и што је главно – за исповедање својих грехова пред причешће да би човек примању Светих Тајни приступио душе омивене од грехова.

А у случају чешћег причешћивања – на свакој литургији, што данас практикују обновљенци, ништа од горе наведене традиционалне припреме за причешће практично није могуће испунити: савремени парохијани обновљенческих заједница због пречестог причешћивања не посте пред примање Светих Тајни, припремне молитве, а да не говоримо о три канона пред причешће или су скраћене до недоличног минимума, или у обновљенческој пракси у потпуности одсуствују: они тврде да је сама литургија са својим песмама и текстовима који се читају најбоља припрема за причешће: исповест пред причешће или носи формални карактер (а у суштини се укида – ставља се епитрахиљ без икаквог исповедања грехова које свештеник ни не слуша) или у потпуности одсуствује. У својим "Дневницима" амерички протопрезвитер, који је ауторитет за све обновљенце, отворено тако и пише: "Лично бих потпуно укинуо појединачну исповест" (стр. 35).

Циљ модернистичке праксе пречестог причешћивања (у храму свештеника-обновљенца В.Лапшина, као и почетком 1990-их година код свештеника Г.Кочеткова, практикује се причешћивање мирјана неколико пута недељно, а тајна Покајања, по речима о.В.Лапшина треба да се деси само једном-два пута у животу!) уопште није повратак раноапостолској црквеној пракси, већ је просто укидање тајне исповести пред Причешће, укидање традиционалне дисциплине постова и молитвене припреме за ову велику тајну, тј. у суштини – приближавање католичкој пракси причешћивања.[2]

Није нам случајно старац ахримандрит Јован (Крестјанкин), који је одлично познавао разорну суштину обновљенчества, које негира нужност тајне исповести пре причешћивања Светим Христовим Тајнама, оставио на поуку и спасење изванредну књигу – "Искуство грађења исповести", која ће несумњиво ући у ризницу православног аскетског наслеђа.

Либерални свештеници и публицисти (прот. А.Мењ, прот. А.Шмеман, свештеници В.Лапшин и Г.Кочетков, монахиња Марија Скобцова и др.) у постојању саме књиге Типик с његовим прописима о богослужењима и постовима виде малтене највећу опасност по савремено Православље, јер Типик омета "богослужбено стваралаштво" реформатора. "Наступи против превођења богослужења на руски језик, наступи против свих литургијских реформи, наступи против екуменизма," по речима свештеника Владимира Лапшина, "представљају испољавање религиозног, духовног фашизма" и зато прогресивни московски свештеник позива људе преко радија "Софија" да се по сваку цену "супротставе фаштистичким тенденцијама у религиозном и духовном животу" (20.11.1996.).[3] Неће бити чудо ако наши црквени реформатори у блиској будућности Типик као књигу "која распаљује нездрави екстремизам" и представља "претњу по основе демократије" ставе у исти ред с "Мајн кампф".

Својеврсну "догму" савремених обновљенаца представља учење протопрезвитера Николаја Афанасјева (†1966.) по којем сви мирјани не просто да учествују или се моле на литургији, већ служе литургију заједно са свештенством, на протестантски начин тумачећи речи апостола "Ви сте царско свештенство" (1 Петр. 2, 9). Како пише свештеник Георгије Кочетков у свом "Катехизису за катихете", "истински свештеници у хришћанству су... сви пуноправни чланови Цркве, односно сви верници, који и служе као цареви и свештеници на литургији верних" (стр. 360). Истаћи ћемо да скоро све обновљенческе идеје свештеника Г.Кочеткова проистичу из модернистичких радова прот.Н.Афанасјева.

Протопрезвитер Николај Афанасјев, који је живео у Француској, разрадио је нову модернистичку еклесиологију, по којој се негира подела у Цркви на клир и мирјане (у којој наводно постоји "испољавање клерикализма", по речима његовог ученика свештеника Кочеткова). Мирјани као "царско свештенство" (1 Петр. 2, 9). испуњавају у Цркви свеопште служење, које се најпотпуније открива у служењу Евхаристије. По учењу прот.Н.Афанасјева, које је касније до протестанске крајности развио свештеник Кочетков, предстојатељу у олтару не саслужује само клир, већ и сви верници (односно мирјани, "пуноправни" чланови Цркве свештеника Кочеткова). Из тога следи и недопустивост било каквих "тајних" за мирјане – "свештеничких" молитава и необавезност исповести пред причешће и непотребност иконостаса, који недемократски одваја једно свештенство, које је пред престолом у олтару од другог "свештенства" које није пред олтаром: свуда треба да се сачува равноправност, уз коју је постојање хијерархије, иконостаса, "тајних" молитава и др. у Цркви недопустиво, јер није демократски!

Последицу оваквог јеретичког тумачења посланице апостола Петра представља учење: без служења мирјана – "пуноправних чланова Цркве" свештеника Кочеткова, литургија не може бити пуновредна. Отуда следи причешћивање мирјана на свакој литургији, равноправно с клиром, читање од стране мирјана наглас тајних свештеничких молитава, укључујући и евхаристијске молитве, на руском језику, "целив мира" свих мирјана ван отлара, ретка исповест и т.сл.

По објашњењу парохијана о.Г.Кочеткова, "ми можемо (!) да поверимо свештенству да служи литургију и тада мирјани просто стоје и моле се. Али ако не поверимо (!) свештенству да служи, ми служимо литургију заједно са свештеницима". Одавде следи и читање свих тајносавршитељних евхаристијских молитава од стране мирјана-саслужитеља заједнице свештеника Георгија Кочеткова.

Можда су и у раној Цркви верни на литургији понављали речи свештенослужитеља (епископа), али данас, после толико векова то изгледа просто као пародија и профанација литургије.

Свештеник Георгије Кочетков сматра да се "од хришћанина увек захтевало причешћивање на свакој литургији" (Православна заједница. 1991. бр. 2, стр. 28). По његовом учењу, нико "нема права у Цркви да одлучује себе од причешћа: то значи одлучивање од Цркве", зато сви они који се не причешћују треба да буду истерани из храма пре литургије верних ("Братство у Православљу". Зборник материјала годишњег сусрета Преображенског братства. Стр. 42).

Али, ево шта о томе пише светитељ Теофан Затворник: "Буди, што год можеш чешће на овој жртви [Светој Евхаристији] и општење с њом држи, ако не окушањем од ње, онда скрушеношћу и плачем" (Писма разним лицима о различитим предметима вере и живота. М., 1892., стр. 238). А такође: "Не причешћују се увек и сви на Литургији, али се жртва приноси од свих и за све. Сви зато и треба да учествују у њој... Само живо созерцање ове тајне јако оживљава и подстиче дух" (Пут ка спасењу. Део III. М., 1899., стр. 263).

Члан "породице-заједнице" о.Г.Кочеткова "може да добије благослов за редовно причешћивање без исповести на свакој Литургији..." ("Православна заједница". 1992., бр. 2, стр. 33).

Слична пракса представља радикално одступање од духовне традиције Руске Православне Цркве. У молитви пред Свето Причешће коју су сачинили свети Оци, каже се: "Кад желиш да једеш, човече, Тело Владике, са страхом приступи, да не будеш опаљен, јер је огањ." И апостол Павле нас упозорава: "Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој... Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире" (1 Кор. 11, 27, 29-30).

Свештеник В.Лапшин преко радија "Софија" поучава своју радио-паству како православци треба да се причешћују: "Ако се човек причешћује једном недељно, он пола недеље пред причешће жуди за причешћем, спрема се за причешће, а после причешћа пола недеље живи овим причешћем, односно доживљавањем Евхаристије. И на тај начин сав човеков живот треба да буде евхаристичан, цео живот треба да буде прожет овом Евхаристијом. Ако се овакав живот не остварује приликом причешћивања једном недељно, значи, треба се причешћивати два пута недељно, три пута недељно... Западни хришћани данас то веома добро разумеју. Ето, знам да се људи у Пољској у многим градовима, у многим парохијама причешћују сваког дана: тамо миса почиње у 7 ујутру и људи једноставно сваког дана устају рано и пре посла одлазе на мису, причешћују се светим Христовим Тајнама, а после тога иду на посао, после тога живе овом Евхаристијом и у току овог дана и припремајући се већ за Евхаристију наредног дана" (14.1.2007.).

Овде православни свештеник пропагира праву латинску духовну прелест, на коју су нас строго упозоравали свети Оци. И још православцима као пример наводи то како пољски католици без икаквог свештеног страха једу хостију на путу до посла. Бојмо се овако чудне "побожности"!

Савременим проповедницима повратка литургијској пракси ране Цркве и московским свештеницима-неообновљенцима Владимиру Лапшину и Георгију Кочеткову преостаје само да се подсете да је повратак древној литургијској пракси био прва новотарија "Савеза црквеног препорода" обновљенческог епископа Атнонина (Грановског) 1923. године. По признању самог Антонина, "поповство је непријатељски дочекало" ову новотарију (друга новотарија Антонина је био прелазак богослужења на руски језик. "Поповство се држи за словенски језик као за средство робовласничког командовања умовима верника" речено је у резолуцији "Савеза црквеног препорода" из 1924. године. Престо је на литургији Антонина био изнет из олтара на средину храма и сав народ је наглас читао евхаристијске молитве).[4]

Зашто савремени неообновљенци нису доследни у својој тежњи ка "повратку" литургијској пракси ране Цркве и зашто не иду до краја: на пример, да на литургији дају Свето Тело Христово својој духовној деци право у руке, а не уз помоћ лжице у уста, као што је то у праксу Цркве прилично касно увео свети Јован Златоуст у IV веку (Антонин Грановски је мирјанима Свето Христово Тело делио машицама за шећер право у руке, притом је Антонин овакав "повратак древној литургијској пракси" аргументовао "хигијенским разлозима"). Подсетимо, такође, да је један од основних захтева у области реформи традиционалног православног богослужења код обновљенаца револуционарне епохе било укидање исповести пред Причешће, као неспојиве с наступањем "светле епохе невиђених политичких и религиозних слобода", као "средњовековног насиља над човековом савешћу". И уоште, први хришћани су проповедали у синагогама, можда ни свештеник Владимир Лапшин не треба толико да занемарује древну апостолску праксу, тим пре што се недалеко од његовог храма налази хасидска синагога (у Бољшој Броној)? Тамо ће можда с огромном радошћу дочекати прогресивног баћушку и срдачно прихватити његову ватрену проповед о хришћанској љубави и о слободи у Христу!

Дотичући се савремене обновљенческе праксе пречестог причешћивања Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Алексиje II је на годишњој епархијској скупштини града Москве 5. децембра 2006. године изразио озбиљну забринутост поводом ових литургијских новотарија: "Нажалост, мора се признати да се данашње црквене заједнице јако разликују од древног идеала, чак и оне од њих које искрено теже ка томе. Не видећи истински узрок савремених распри, неки пастири и њихова паства сматрају да се све може исправити спољашњим, формалним променама поретка црквеног живота. На пример, да се богослужење врши на руском језику, да се цела парохија обавезно причешћује сваке недеље или на свакој Литургији, да се укине традиционална у нашој Цркви обавезна исповест пред Причешће итд."

Ове изванредне речи Поглавара наше Цркве најтачније и најкраће формулишу основну идеју која је уткана у овај чланак. Могли бисмо чак да се ограничимо овим мудрим и крајње актуелним речима Свјатејшег. Међутим, савремени литургијски модернизам је пустио толико дубоко корење у Руској Цркви да ћемо морати да се задржимо и на неким његовим другим манифестацијама.

   Протопрезвитер Александар Шмеман

 Велики допринос модернистичкој свести пречестог причешћивања Светим Тајнама од стране мирјана поред дела прот.Н.Афанасјева, дала су дела протопрезвитера Александра Шмемана (†1983.), посебно његове књиге "Евхаристија. Тајна Царства" и "Увод у литургијско богословље" у којима се о.А.Шмеман залаже за повратак литургијској једноставности апостолског века, позивајући на приступање Светом Путиру без икакве припреме: за то није потребан никакав труд на очишћењу душе.

Замислите: угледни професор-презвитер седи за радним столом с цигаретом која се дими у његовим устима и пише главу за своју књигу о потреби да се сви причешћују без икаквих ограничења на свакој литургији! Може ли се имати поверења у ову књигу у коју се увукао дувански дим, а која је посвећена најсветијој Тајни Евхаристије? У вези с овим цитираћемо неке карактеристичне мисли о.Александра Шмемана из његових недавно издатих "Дневника. 1973-1983." (М., 2005.)

Код прот.А.Шмемана је био потпуно атрофиран осећај за црквено, и он чак није крио свој презир према Православној Цркви којој је на несрећу имао част да припада: "Не волим, не могу да волим Православну Цркву... и бапску побожност... Сви ови дани – наслађивање зимским Олимпијским играма у Инзбруку преко телевизије" (Дневници, стр. 248-249). А ево других цитата из његових дневника: "лаж, фалш, неукус овог самозадовољног, тупог, сентименталног "руског Православља"... Како сам бесконачно уморан од свег овог "православизма", од свег тог замајавања с Византијом, Русијом, свакодневицом, духовношћу, Црквом, црквеношћу, побожношћу..." (стр. 331). "Све... мање и мање волим Византију, стару Русију, Атон, односно све оно што је за све синоним Православља... Само самом себи могу да признам да је моје занимање за Православље супротно пропорционално ономе што занима – и тако страсно! – православце." (стр. 237). "Како сам уморан од свог занимања... Тако је стално осећање неискрености", осећање да играм неку улогу и да не могу да изађем из ове улоге" (стр. 17). Није ли у том случају прот.А.Шмеман требало да у своје време промени "занимање" пошто га је толико гушило?

Ево још неколико нетрадиционалних изјава протопрезвитера уморног од свог "занимања", којег толико обожавају савремени либерали Православља: "Осећам отуђеност у односу на сву типично руску "удобност" храма, на руску побожност, у којој ми се увек чини да постоји неко тупо задовољство собом..." (стр. 215). ""Духовност", "црквеност" – како су то двосмислени и зато опасни појмови" (стр. 73). "Разговори.. о овој "црквености" према којој све јаче осећам праву алергију... Болесна религиозност. И сва ова бекства – неко у Византију, неко у "Добротољубље", неко на острво Патмос, неко у иконе" (стр. 48). И још један цитат: "Све ово празно замајавање "духовношћу", "умним делањем", "православљем", "паламизмом", све играње религије, почевши од самог богословља – наступа тренутак кад све то просто гуши чамотињом" (стр. 218).

Нападајући стално Типикон, на који се по мишљењу пропротестантког протопрезвитера Шмемана, и своди сва "духовност" Православне Цркве, о.Александар у својим "Дневницима" показује вапијуће непознавање богослужбеног Устава. У "Дневницима" читамо: "Среда, 27. фебруар 1974. (Прва седмица Великог поста. – Прим. аут.) Јуче је у цркви на јутрењу певан цео други део канона Андреја Критског. И још једном ме је запањио контраст између ове божански-грандиозне поезије... и убацивања  у њу византијских тропара с њиховом платоничком усредсређеношћу на "душе моја", с потпуним одсуством смисла за историју као Божанско "позориште"" (стр. 79). Потпуно је незамисливо у то време, за било ког православног свештеника у Совјетском Савезу, да не разликује јутрење од великог повечерја за време којег се у првој седмици Великог поста чита покајнички канон Андреја Критског. А и сам канон Андреја Критског прот.А.Шмеману изгледа као "потпуно реторско дело" (с. 80), које је прожето "застарелим византинизмом" (стр. 257), "туђим савременом човеку" (стр. 616).

Из "Дневника" је очигледно да пост (без обзира да ли је Велики или Божићни) за оца Александра не значи апсолутно никакав лични аскетизам: стални ручкови у различитим ресторанима "најпријатније вечере" с још једним у низу "руских" емериграната трећег таласа, који су пристигли у Америку. Још један цитат из "Дневника". "Петак, 29. новамбар 1974. (Божићни пост – Прим. аут.) ...Диван дан! Прво тиха, "лака" литургија... Увече – ћурка... Непомућена срећа, пунота живота..." (стр. 132). Стална разобличавања православне духовности која се срећу на скоро свакој страници "Дневника" налазе у дневничким записима о.Александра веома јасно и поштено објашњење: "Ја се скоро уопште не молим, мој "духовни живот" у смислу "подвига", "правила" и некаквог тамо "умног делања", свега онога о чему све време причају људи око мене је нула" (стр. 629). Ето, показује се у чему је разлог љутње о.протопрезвитера на православну духовност. Очигледно, он је желео да Православље удеси по угледу на свој светски начин живота, који је био апсолутно лишен било каквог духовног делања, односно без молитве и поста. А пошто он сам није улагао ни најминималнији напор у духовни живот, аскетизам и црквеност других људи су неизбежно изазивали љутњу и гунђање, и о.Александар их проглашава за "шизофренију" Православља. Све ово гунђање против Православне Цркве доводи до потпуног губитка пастирске одговорности за судбину своје духовне деце и Цркве у целини.

Постоје сведочанства да је о.Александар, којем је богослужење очигледно тешко падало, излазио за време шестопсалмија у порту да попуши цигарету (по његовом сопственом признању пушио је по две кутије цигарета дневно – стр. 422). Стално читање, чак и у току Страсне седмице безбожних светских, најчешће француских писаца и ниједне православне књиге у току свих дневничких записа од 1973. до 1983. године! Истина, пар пута се срећу следећи записи: "Субота, 14. мај 1977. Касно увече, већ у кревету читао сам, тачније, прелиставао валаамски зборник о Исусовој молитви. Чудно осећање, као да читам о некој другој религији... Сећам се, ово сам осећао читајући књигу о о.А.Мечову" (стр. 374). Или: "Среда, 30. септембар 1981... Јуче сам читао, прегледао, књигу епископа Игњатија Брјанчанинова о смрти. Како је могуће писати такве књиге? Како човек може у све то да верује?" (стр. 587). Заиста, то су дневници америчког протестанта у православној раси!

Желели бисмо да позовемо православце: браћо и сестре! Читајте Богом надахнуте светитеље Игњатија и Теофана, а не новојављеног "учитеља" Цркве – ултралибералног пастира емиграната-дисидената прот.А.Шмемана, који у својим делима, која се данас продају у неким храмовима призива не само на причешћивање на свакој литургији, већ и на борбу против "све веће православне шизофреније" (стр. 208), који је васпитан у традицији туђој руској православној побожности.

Одговори запиткивачима

Задржимо се сада на томе због чега савремени обновљенци сматрају немогућим припрему и пост пред причешће: самим тим се наводно крши 64. Апостолско правило и 18. правило Гангрског Сабора, које забрањују да се пости у суботу и недељу. Што се тиче тумачења канонских правила савремени обновљенци поступају исто као и протестанти приликом тумачења Светог Писма. Апсолутно се не интересујући за то како су ова правила тумачили угледни канонисти (на пр. Теодор Валсамон, Никодим (Милаш) и др.) они сами почињу да их тумаче, чупајући одређене реченице, не гледајући на општи контекст, историзам и основни циљ овог или оног канонског правила. С таквим приступом тумачењу канона може се доказати или демантовати свака суманута идеја, која се може искористити у реформаторске сврхе. Заиста, 64. Апостолско правило и 18. правило Гангрског Сабора укидају пост у суботу и недељу (осим Велике Суботе). Међутим, појам "пост" је у стара времена имао мало другачије значење него данас. У првим вековима хришћанства се под речју "пост" подразумевало потпуно уздржавање од сваке хране. Древни монаси-отшелници су да не би кршили правило Цркве у вези с овим питањем суботом и недељом јели по мало урми, како ови дани не би остали посни. Исто тако Типикон у 48. глави (за 25. децембар, 2. "зри" ("види")) указује на укидање поста на Бадњи дан ако он пада у суботу или недељу. Ипак дозвољава само мало хлеба и вина да опет ови дани (субота и недеља) не би били посни. Само, то нипошто не означава дозволу да се једе месо и млеко како неки нетачно тумаче ова правила. А у савременом схватању реч "пост" означава уздржање од мрсне хране (месо, млеко, понекад и риба), али не потпуно уздржавање од хране, као што је то било у стара времена. На овом поређењу се види колико се у аскетском смислу савремени хришћани разликују од древних.

Савремени обновљенци такође, желећи да оправдају своју праксу причешћивања мирјана на свакој литургији у потпуности изврћу смисао 80. правила VI Васељенског Сабора (Трулског), у којем се говори о одстрањивању од црквеног општења мирјанина који без оправданог разлога три седмице ("три недеље") не дође на црквено сабрање. Исто се каже и у 11. правилу Сардикијског Сабора: ко "три недеље у току три седмице не дође на сабрање нека буде одстрањен од црквеног општења". О причешћивању се у овим правилима не говори ни реч! Исто тако ова правила тумачи и познати канониста епископ Никодим (Милаш): о недоласку у току три недеље у цркву без оправданог разлога, а не о непричешћивању.

 Понекад се од савремених обновљенаца, "познавалаца" канонског права може чути питање: а где је у светим канонима наведено да се не сме причешћивати чешће од једном недељно? На то ћемо одговорити унакрсним питањем: а где је у канонима прописана забрана да се човек причешћује чешће од једном дневно или чак неколико пута дневно? Канони се не смеју одвајати од живота Цркве и доводити до апсурда.

Многи неофити постављају питање: "Зашто свештенослужитељи који служе могу да се причешћују на свакој литургији и да се не исповедају пред свако причешће, а мирјани не смеју?" За разлику од клира мирјани немају исцељујућу благодат свештенства, која се даје приликом рукополагања од стране епископа. Оно што улази у службене обавезе епископа, свештеника и ђакона нема апсолутно никакве везе с мирјанима и обичним монасима. У тајни хиротоније свештенослужитељи, као што смо управо навели, добијају посебан дар благодати да служе Жртвенику Господњем. И зато оно што је дозвољено свештенослужитељу може бити крајње опасно, како у духовном, тако и у физичком смислу за обичног мирјанина, који није заштићен свештеничком благодаћу. На пример, мирјанину који се налази у отлару, строго је забрањено да дотиче свети Престо, Свети Путир (изузев целивања његове доње ивице за време причешћа), и зато, између осталог, сматрамо да је крајње штетно по душу да мирјани читају тајносавршитељне молитве из Служебника за време Канона Евхаристије, што се практикује у обновљенческим заједницама свештеника Г.Кочеткова и В.Лапшина у Москви.

Дакле, брисање граница између свештенства и мирјана представља чист протестантизам.

Одвајање свештенства (клирика) од мирјана (лаика) постојало је и у Старом Завету и у Новом. И као потврда за то служи постојање самог посвећења за свештенослужитеља (у хришћанској Цркви – тајна хиротоније). А кад су мирјани незаконито покушали да приграбе права свештенства то се завршавало веома жалосно.

Подсетимо како је у Старом Завету Господ посрамио и казнио Кореја и његове дрске истомишљенике који су се усудили да се побуне против Мојсија и Арона говорећи: "Доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим? Кад то чу Мојсије, паде ничице. Потом рече Кореју и свој дружини његовој говорећи: сјутра ће показати Господ ко је Његов, и ко је свет"; и Господ је посрамио све мушкарце који су се усудили да незаконито приграбе старозаветно свештенство страшно их казнивши (в.: 4 Мојс. 16, 1-40). Ево очигледног примера "старозаветне кочетковштине".

Подсетићемо такође на жалостан пример Озије, у којем се погордило срце на погибељ његову (2 Пар. 26, 16). Једном је Озија ушао у храм како би сам запалио Господу тамјан на олтару за кађење. Свештеник Азарија и још 80 свештеника Господњих с њим нису то дозвољавали Озији објашњавајући му да је кађење Господу посао свештеника, који су посвећени за кађење и молили су га да изађе из светилишта. Озија се разгневио на свештенике и није уступио кадионицу. Због овог непослушања у истом тренутку је кажњен губом на челу пред лицем свештеника. И губа га није напуштала до саме смрти.

Подсетићемо још на судбину Озе (2 Цар. 6, 6-7) који је дотакао Ковчег завета да би га придржао да не падне и за ову дрскост га је Бог казнио тренутном смрћу.

Коливади и њихови следбеници

Ревнитељи пречестог причешћивања на свакој литургији воле да се ради оправдања својих обновљенческих тенденција позивају на књигу св.Никодима Светогорца (†1809.) "Невидљива борба", као и на књигу "О сталном (честом) причешћивању Божанским Тајнама". Овим ревнитељима ћемо одговорити да је св.Никодим Светогорац с књигом "Невидљива борба" само индиректно везан, односно, он није био њен непосредни аутор. На заглавном листу књиге читамо: НЕВИДЉИВА БОРБА. Блаженом сећању на старца Никодима Светогорца. Са следеће странице сазнајемо: "У оригиналу ове књиге, у њеном заглављу написано је да је књигу сачинило друго лице, неки мудар човек, а старац Никодим ју је само прегледао, исправио, допунио и обогатио напоменама и изводима из светих отаца, подвижника. Зато она старцу Никодиму више припада по духу, него дословно..." У основу књиге је у ствари ушао трактат католичког монаха ордена театинаца Лоренца Скуполе (1530-1610.). Управо из његовог трактата "Combattimento Spirituale" потичу главе о честом причешћивању у књизи "Невидљива борба". А што се тиче књиге "О сталном причешћивању..." коју је св.Никодим Светогорац написао заједно са св.Макаријем Коринтским (†1795.), идеје које су ушле у основу ове књиге такође припадају католичком аутору Мигелу де Молину (1640-1696.). Уопште, св.Никодим Светогорац се веома благонаклоно односио према римокатоличким ауторима: још једна књига св.Никодима – "Духовне вежбе" представљала је обраду књиге "Esercizi Spirituale" језуите Ђованија П.Пинамонтија (1632-1703.). Тако да говорећи о књигама "Невидљива борба" и "О сталном причешћивању...", увек треба имати у виду католички потекст ових дела. А ни сам св.Никодим то није крио, указујући у поднасловима да је користио друге ауторе.

Св.Никодим Светогорац је био један од вођа такозваног коливадског покрета, који је настао на Светој Гори Атон у другој половини XVIII века. Горе поменута књига "О сталном причешћивању..." коју су написали св.Никодим и св.Макарије имала је огроман утицај на покрет коливада.

Дакле, покрет коливада, који се залагао за често причешћивање, ослањао се са своје стране на дела св.Никодима, који је у питањима честог причешћивања користио  католичке изворе.

У то време је, не само на Атону, већ и на целом православном Истоку било уобичајено причешћивање неколико пута годишње (2-3 пута). И ево, у другој половини XVIII века на Светој Гори распламсао се жесток спор о томе колико често се треба причешћивати Светим Христовим Тајнама. Једни су сматрали да Свето Причешће треба примати на свакој литургији, док су се други придржавали мишљења да се треба причешћивати само неколико пута годишње. Коливади су у својој већини били присталице честог причешћивања. 1775. године Васељенски патријарх Теодосије је покушао да помири сукобљене стране. Он је написао монасима на Атон да су се први хришћани причешћивали сваке недеље, касније су се хришћани причешћивали сваких 40 дана и саветовао је сваком да поступа по својој савести и у складу са својом припремљеношћу. Међутим, ова посланица није прекинула спор који је трајао до почетка XIX века. 1819. године Васељенски патријарх Григорије V написао је атонским монасима да причешће не треба да следи у одређеним временским интервалима, већ у тренутку кад човек осећа да је спреман, после исповести и неопходних припрема.

На крају су коливади били одстрањени с Атона и настанили су се по целој Грчкој, где су због њихове проповеди, као и због књига св.Никодима Светогорца и св.Макарија Коринтског идеје коливада почеле јако да се шире и пракса причешћивања мирјана Светим Тајнама се нагло променила у правцу све чешћег причешћивања. Док су крајем XVIII века у Грчкој људи причешћу приступали 2-4 пута годишње, већ средином XIX века, како сведочи светитељ Теофан Затворник, који је провео неколико година у Константинопољу, "на Истоку се хришћани често причешћују, не само у току великих постова, већ и у друго време".

Кад се данас присталице пречестог причешћивања позивају на коливадски покрет из XVIII века заборављајући да је недопустиво механичко преношење чисто монашке праксе на савремени парохијски живот и захтевање од данашњих мирјана исто толико аскетског и созерцатељног живота као исихаста-коливада на Атону. Подсетићемо још једном, да је и на Атону у то време било противника (и таквих је било много) праксе пречестог причешћивања. Ни у ком случају не осуђујући евхаристијску праксу атонских коливада (она је била чисто монашка) ипак треба истаћи да је у питању тако важном за човеков духовни живот као што је колико се често треба причешћивати Светим Христовим Тајнама неопходан строго индивидуалан приступ, јер оно што је корисно и спасоносно за једног, може да нашкоди другом, и зато не може да постане обавезно правило за све.

Истаћи ћемо још да је светитељ Теофан Затворник, чије је мишљење о томе колико често мирјани треба да се причешћују раније наведено био изузетно добро упознат с покретом коливада на Атону и да је превео на руски језик, како "Добротољубље", тако и "Невидљиву борбу" Никодима Светогорца – једног од главних инспиратора коливадског покрета.

* * *

Још један апологета пречестог причешћивања, неоколивад јеромонах Николај (Генералов), савремени сабрат Свето-Пантелејмоновог манастира на Светој Гори Атон тврди следеће: "Први хришћани су били истински хришћани зато што су се често причешћивали." Овде је о.Николај у свом неоколивадском мудравању потпуно сличан неообновљенческим мудровањима свештеника Г.Кочеткова, који све крштене хришћане дели на "потпуне" и "непотпуне" чланове Цркве. Само што се испоставља да је подела крштених хришћана код о.Николаја на "истинске" и "неистинске". У последње он сврстава велике стубове Руског Православља, из чијих смо дела раније наводили цитате. Истаћи ћемо такође да се у свим казивањима јеромонаха Николаја (Генералова), која се данас у Русији шире на аудиокасетама не говори ни речи о чувању благодати после причешћа и о припреми за њега. Јеромонах Николај (Генералов) тврди да причешћивање на свакој литургији обавезно чини узвишенијим морал хришћанина. Колико морал постаје узвишенији због пречестог причешћивања може се видети на следећем примеру. 29. јуна 1997. године, кад су у олтару московског храма Успења Богородице у Печатникима активисти кочетковске заједнице за време литургије извршили физичко насиље над свештеником који је служио и кад је он по директиви о.Кочеткова био послат у душевну болницу, чланови заједнице свешт.Кочеткова су се без обзира на трагедију која се управо одиграла у олтару храма, сви као један, укључујући и оне који су починили овај злочин, причестили Светим Тајнама без икаквог покајања.

   И у закључку ћемо навести још једно казивање о.Николаја (Генералова): "Причешћујe се и сваког дана ако хоћеш, ако ти је чиста савест." Међутим, осећај "чистоте савести" је веома субјективан. Код неких савест може бити спаљена, али они сматрајући себе чистима од било каквог греха, без страха Божијег и без расуђивања приступају Светом Путиру, причешћујући се на суд и на осуду. Истинска чистота савести, или чистота срца – јесте стање светости, према којем једино теже хришћански подвижници.

Зато велику одговорност на себе преузимају они свештеници који не упозоравају своју паству на духовну прелест која је често повезана с пречестим причешћивањем благосиљајући целу заједницу да се обавезно причешћује на свакој литургији (или сваке недеље) без узимања у обзир разлика индивидуалног карактера и побожности својих парохијана. Тежња ка чешћем причешћивању без исправљања морала јесте жеља да се награда добије без труда, да се венци победе приграбе без борбе са својим страстима. Зар то није директан пут ка духовној прелести? Зар ово није самопотврђивање у умишљеној духовној надмоћи над другима?

Црква се развија у историји

Поновићемо још једном: литургијска пракса првих векова Цркве је била повезана с неупоредиво узвишенијим моралним стањем хришћана тог времена, и између осталог, зато ова пракса не може аутоматски да се прошири на све следеће векове. Црква је богочовечански организам који се развија у вековима. Извршићемо извесну аналогију. Мала деца морају да једу више пута дневно. А одрасли обично једу три пута дневно. Ако одрастао човек, желећи да постане сличан деци, буде јео скоро сваких сат времена, он ће се убрзо несумњиво разболети од гојазности или шећера. Зато пракса причешћивања у раној Цркви (светитељ Василије Велики и др.) не може неразумно да се преноси на наше време.

Недавно се на једном од интернет-сајтова распламсала дискусија о томе колико често данас треба да се причешћују православни верници. Навешћемо тачку гледишта једног од учесника у дискусији прот.Андреја Правдољубова, чије мишљење се у потпуности подудара с мишљењем аутора овог чланка: "Мислим да су свет.Филарет Московски и свет.Теофан Вишенски знали дела свет.Јована Златоуста кад су писали "једном месечно" и "не треба чешће". Ради се о црквеној пракси наших дедова и прадедова, која се у наше дане мења. Кад је старац Варсануфије Оптински сазнао да је прав.Јован Кронштатски благословио да се причести човек који није постио (претходног дана је јео месо), рекао је: "Да, о.Јован је био велики молитвеник, смео молитвеник; он је од Господа могао да моли све и да измоли све, а ја, грешан човек, немам такву смелост и зато се не одлучујем да допустим у манастиру да мирјани крше устав..." Позив св.Јована Златоуста: "Живи, хришћанине тако да заслужиш да примаш Исуса Христа сваког дана," мислим да је сличан позиву Спаситеља: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески" (Мт. 5, 48)... Раније сам лако допуштао као најчешће причешћивање једном у две недеље. Исту овакву одлуку донео је савет стараца на предлог о.Јована (Крестјанкина) у Псково-Печерском манастиру. Али видевши како данас упорно звуче позиви да се превлада "шизофренија" наше Мајке-Цркве, "вратио сам се" Катехизису с његовим "једном месечно"... За многе почетнике велики значај има каквих се данас књига више издаје, шта се штампа у православној периодици, каква је пракса данас у овом или оном крају (чак и ако се ова пракса појавила пре годину дана). Несрећа је ако човек који се свакодневно причешћује сматра да живи исто као прав.Јован Кронштатски или хришћанин из апостолског времена. Или ако тако сматра духовник који га је за то благословио... Данас је очигледна измена црквене праксе наших отаца, дедова и прадедова. Ово кажем као свештеник, најмање у петом колену, који служи у храму који се обнавља, где је пре мене служио мој прадеда, који је стрељан за веру 1937.г. Ми (Руска Црква) имамо шта да ЧУВАМО. Зашто су некима данас толико непријатне речи свет.Филарета: "(Они који се не причешћују) могу и треба да учествују у Литургији молитвом, вером и посебно непрестаним сећањем на Господа нашег Исуса Христа Који је заповедио да се ово чини у сећање на Њега (Лк. 22, 19)" (Велики Хришћански Катехизис, "О причешћивању"; питање 341)? А Катехизис није проповед у којој су могуће хиперболе и томе слично, већ књига из веронауке... У годинама пре револуције клир се (условно) делио на "прогресиван" и "филаретовски" према којем су се "прогресивни" односили с гађењем и снисходљиво. Касније су судбине прогресивних биле, наравно, различите, али је управо ова средина дала највише реформатора-обновљенаца." Даље о.Андреј прелази на савремене обновљенце: "Једни не желе да се придржавају брачног уздржања пред причешће, други не поштују пост. Трећи ће вам рећи да је правило пред Свето Причешће "каснија наслага", четврти ће вас позвати да се причешћујете после вечере, као што су то чинили Христос и Апостоли, пети ће захтевати да се Престо стави на средину храма и тако даље."

У истој овој интернет-полемици наилазимо такође на веома тачну мисао која се тиче позива на "повратак нормама Ране Цркве" и самим тим за негирање све касније богослужбене праксе: "То је обновљенчество и модернизам. Ако одбацујете касније наслаге, ви одбацујете благодатну кору црквеног храста и ако је скидате "до гола", ви то чините да бисте удовољили вашој представи о младом дрвету. Можете да се правдате било чиме, али ова ваша делатност има антицрквени карактер. Јер је ова кора плод благодатног дејства Светог Духа, Који стално пребива с Црквом, а није отишао од ње у папирусе апостолског века којих се данас све више проналази..."

Дакле, сваки позив за повратак првохришћанској пракси у погледу евхаристијске дисциплине није ништа друго до у суштини неверовање у 9. члан Символа Вере "О Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви". Неверовање у то да и у наше време Свети Дух руководи Црквом, као у апостолска времена или у првим вековима. Зато сакраментална пракса Синодалног периода (норма, која је забележена у Катехизису свет.Филарета) не може сматрати за некакву "мањкаву" у поређењу са, на пример, раноапостолском, јер такве тврдње нису ништа друго до хула на Духа Светог, Који вечно пребива у Христовој Цркви. Што се тиче Синодалног периода, он је безусловно, имао своје негативне стране: Црква је била лишена канонске Патријарашке управе и у многим питањима свог унутрашњег живота била је принуђена да трпи антиканонско мешање световне власти, укључујући и смену архијереја који овој нису били по вољи. Али поновићемо још једном: сакраментална пракса Цркве не може да изазива било какву сумњу, и осим тога цео Синодални период је обележен збором светих подвижника (на пример, преп.Серафим Саровски, велики Оптински старци). И касније је управо Синодални период однеговао "плод диван спасоносног семена" – новомученике и исповеднике Руске.

ХХ век: Модернизам и обновљенчество

Сад ћемо покушати да одговоримо на главно питање: зашто се у Руској Православној Цркви управо у ХХ веку тако нагло променио однос према пракси причешћивања мирјана: од умереног до пречестог?

Изнећемо своју претпоставку. Као што смо горе навели, у Грчкој, и на целом православном Истоку услед проповеди коливада и ширења коливадске литературе мирјани су прешли на праксу честог причешћивања. Ове идеје и књиге су почеле постепено да продиру и у Русију. Посебно с почетком такозване перестројке, кад је скинута "гвоздена завеса" и клир и мирјани Руске Православне Цркве су добили могућност да слободно и масовно путују на Атон, у Грчку, у Финску,[5] они су се неочекивано срели с разликом у пракси дозвољавања мирјанима да приступају Светом Путиру: могуће је не исповедати се непосредно пред причешће, као што је то прихваћено у вишевековној благочестивој руској традицији, у неким храмовима су се људи причешћивали много чешће него што је то било прихваћено у Русији. И неки свештенослужитељи, који су по први пут били у иностранству, почели су активно да проповедају ову либералнију литургијску праксу у својим парохијама, позивајући вернике да се причешћуј понекад чак на свакој литургији, иако се у Грчкој, на Кипру и у другим православним земљама мирјани нипошто не причешћују сваке недеље.

Истовремено, у православним књижарама које су се отворила после 70-годишњег прекида почели су да се продају преводи на руски језик дела америчког протопрезвитера Алексаднра Шмемана, као и либералних богослова теолошког факултета Светог Сергија у Паризу, који позивају на неки, не сасвим схватљив за традционалну руску свест "евхаристијски препород", тачније – на причешћивање на свакој литургији без претходне исповести. Неофитска свест људи који су недавно ушли у Цркву, лишених дара разликовања духова, прихватила је ову америчко-париску "богословско-литургијску пепси-колу" као неку хришћанску истину последње инстанце, као истинску православну духовност која се открила у доба "гласности", коју су у Русији "епископи кагебеовци, који су се продали" намерно крили од црквеног народа.

* * *

Било би крајње погрешно умањивати оцену утицаја обновљенческог фактора у модернизацији литургијског живота Руске Православне Цркве. Подсетићемо да црквени модернизам који се зачео почетком ХХ века, односно обновљенчество, није нестао 20-30-их година прошлог века, иако је претрпео страшан пораз, испрљавши се заувек сарадњом с црвеним комесарима и репресијама против контрареволуционарног православног клира. До средине 40-их година већи део обновљенческих архијереја и свештеника које за разлику од православног клира скоро да није дотакао талас бољшевичког терора, принео је покајање и присајединио се Патријарашкој Цркви. Ово је било време завршетка Великог Отаџбинског рата и привременог препорода Руске Цркве после две и по деценије крвавих прогона. Било је обновљено Патријараштво, почели су да се отварају храмови, манастири, богословије... У то време – време црквеног расула – није било довољно свештеника и архијереја, од којих су многи погинули у логорима, није било довољно предавача у духовним школама које су се поново отвориле. И зато су на катедре, у парохије, и као предавачи у богословији морали бити послати свештенослужитељи и професори, који су делили реформаторске идеје и раније се налазили у обновљенческом расколу.[6]

Услед тога обновљенчество, које је наизглед заувек било одбачено, у ствари као да се растворило у средини православног клира и мирјана, изнутра неприметно утичући на вернике, пре свега – на полазнике новоотворених духовних школа. Постепено се одгајала мала плејада будућих пастира, који симпатизирају идеје црквеног реформаторства, склоних критичком поновном оцењивању Светог Предања и светототачког поимања духовног живота у Православљу, који су делили идеје литургијског модернизма таквих посленика обновљенчества као што су Веденски, Грановски, Краснисцки, Бојарски, Титлинов и др.

Шездесетих година плодно тле за развој сличних идеја постало је учествовање наше Цркве у екуменистичком покрету. Неки православни богослови, заражени услед екуменистичких контаката духом протестантизма и секуларизма, разрадили су ново модернистичко-екуменистичко богословље, које је одбацивало светоотачку традицију као "средњовековену и застарелу у наше време", која изврће православну еклесиологију о Једној Цркви и подлокава њене границе.

 Под утицајем западних идеја "ађорнамента" које је Католичка црква прихватила на II Ватиканском Сабору 1962-1965. године и које су имале за циљ да прилагоде Цркву савременом обезбоженом и секуларизованом свету, обновљенческе идеје, укључујући и оне које се тичу литургијске сфере поново су почеле да оживљују у виду псеудоправославних екуменистичких публикација и чланака у званичним црквеним издањима.

Нажалост, један од главних проповедника новог модернистичког богословља постао је познати екумениста Лењинградски митрополит Никодим (Ротов; †1978.) – личност истакнута и изванредна у сваком погледу, али, нажалост, склона обновљенчеству и филокатолицизму – који је покушавао да идеје "ађорнамента" унедри "одозго" у Руску Православну Цркву. Између осталог, митрополит Никодим је са страница "Журнала Московске Патријаршије" (1975., бр. 10, стр. 58) предлагао  богослужбене реформе које су својевремено проповедали обновљенци: богослужење на руском језику и др. Међутим, по признању самог митрополита Никодима, "наше ађорнаменто" (!) – увођење руског језика у богослужење – "идеју, дивну саму по себи, обрукали су расколници-обновљенци" (стр. 59).

Али, показало се да ни "доле" дух обновљенчества није иживљен. На пример, истих ових 60-70-их година као самидзат, а затим прештампани на Западу, почели су да се појављују чланци пензионисаног свештеника Сергија Желудкова (†1984.), који се крајем 1920-их година школовао на обновљенческој Духовној академији у Москви (која је отворена 1923. године) и који је одлазио на "нова богослужења" обновљенческог епископа Антонина (Грановског) у Заиконоспаски манастир. У чланцима о.С.Желудкова "Литургијске забелешке" садржи се критика литургијске праксе Православне Цркве (оштра критика "застарелог" Типика, предлози за скраћивање богослужења и измену њихове структуре, за увођење инструменталне пратње за појање (оргуље), изјаве о негативној улози иконостаса, о предностима католичког богослужења у поређењу с православним, позиви на слободу "богослужбеног ствралаштва" итд.).[7]

Међутим, у ово време се све ове обновљенческе идеје и токови нису отворено испољавали у Руској Православној Цркви која је чувала здрав богослужбени конзервативизам. Црквени народ се молио у малобројним храмовима у којима се служила традиционална православна служба на црквенословенском језику, на који су сви били навикли, а екуменистички чланци у ЖМП и самиздатске обновљенческе публикације су били малобројне. Истина, 60-70-их година било је појединих случајева обављања богослужења (у потпуности или његових појединих делова) на руском језику: у Тројицком храму Лењинградске Духовне академије од стране митрополита Никодима (Ротова), као и у Спасо-Преображенској пустињи код Јелгаве од стране архимандрита Тавриона (Батоског; †1978.) на којег су у годинама његове младости такође велики утицај имала обновљенческа богослужења епископа Антонина (Грановског) у Заиконоспаском манастиру у Москви, не која је одлазио 1920-их година.

Задржимо се мало детаљније на животу и литургијској пракси о.Тавриона, јер његовим именом често шпекулишу савремени обновљенци. Архимандрит Таврион (Батоски), који је много година провео у затворима и логорима, био је побожна личност и изванредна на свој начин. Многи од оних који су долазили код њега сведоче о његовој искреној љубави према људима. Али, нажалост, без обзира на свој узвишен духовни живот архимандрит Таврион је симпатизирао католицизам и обновљенчество, што се испољавало у његовој богослужбеној пракси. О томе су између осталог, детаљно писали схиархимандрит Јован (Маслов) у свом делу "Глинска пустиња" (М., 1992.; 1994.), архимандрит Рафаил (Карелин), као и наш часопис "Благодатни Огањ" (2002., бр. 9).

Након што је Сабор стараца Глинске пустиње истерао о.Тавриона 1958. године због увођења западних католичких обичаја из ове обитељи, прослављене због својих узвишених православних традиција, архимандрит Таврион се 1969. године преселио у Спасо-Преображенску пустињу недалеко од Риге код Јелгаве, у којој је постао духовник. У то време пустињицу почињу да посећују многи верници, посебно из Москве. Литургијска пракса о.Тавриона није се одликовала карактером који је сасвим традиционалан за Православље: у храму се налазила католичка статуа Најслађег Срца Исусовог, богослужења су се делимично служила на руском језику. По сећањима прот. Валентина Асмуса, "незаборавни архимандрит Таврион је у пустињици код Риге читао недељне каноне из Октоиха у руском преводу Ивана Ловјагина. Овај прецизан и солидан превод је звучао, авај, веома грубо, и упркос намерама о.Тавриона, уопште није био јаснији од словенског текста" (Богослужбени језик Руске Цркве. Историја. Покушаји реформе. М., 1999., стр. 226). Архимандрит Таврион је у пустињици увео свакодневно причешћивање што је многе (како свештенике, тако и мирјане) веома саблажњавало, тим пре што је о.Таврион причешћивао практично без исповести и све од реда, свакодневно, понекад чак и инославне. Враћајући се у Москву после посете пустињице многи верници су покушавали да одражавају овакву праксу о.Тавриона и да се причешћују на свакој литургији свакодневно, што је понекад имало веома жалосне последице на духовне и душевно стање неких од ових паломника. Један веома познати духовник Тројице-Сергијеве лавре 1970-их година није давао благослов својој духовној деци да путују у пустињицу код Јелгаве код о.Тавриона, а ако се неко спремао да иде – онда ни у ком случају није требало да се причешћује код њега.

Што се тиче католичих симпатија, оне су највероватније везане за порекло о.Тавриона из западне Украјине, где је унијатски утицај оставио свој траг у црквеном животу, и пре свега, на његову обредну страну која се у његово сећање урезала од детињства. А обновљенческе симпатије, као што смо помињали раније, код о.Тавриона су настале почетком 1920-их година, у време кад је у Москви одлазио у Заиконоспаски манастир, у којем је служио обновљенчески епископ Антонин Грановски. Вероватно су ова реформаторска богослужења оставила дубок утисак на младог о.Тавриона.   

Без обзира на своје литургијске "особености" ахримандрит Таврион је несумњиво био добар пастир и највероватније је по неправославној традицији поступао због своје простодушности или незнања.

Неообновљенчество

Од почетка 1990-их година у Москви је почео да подиже главу покрет неообновљенаца – свештеника-реформатора, који су маштали о томе да у пракси обнове оно што је нудио обновљенчески покрет после револуције. То су били "интелектуалци" и "прогресивни" московски свештеници Александар Борисов и Георгије Кочетков с њиховим отварањем за све религиозне заједнице свих конфесија. Осим тога, ови свештеници су били жестоке демократе, што је одговарало конјунктури тих година, између осталог, патосу борбе против "совјетске" Московске Патријаршије. У храму у којем је служио свештеник Г.Кочетков све до 1997. године практиковале су се све обновљенческе новотарије: богослужење на руском језику, причешћивање на свакој литургији, низак, скоро услован иконостас. Почела су да се појављују штампана издања, у којима су одрицање од Светог и црквеног Предања, поновно разматрање богослужбене традиције, као и канонских вероучитељских основа Православне Цркве постали програм "црквене перестројке". Јарки пример оваквих издања била је књига свештеника Александра Борисова "Побелеле њиве" за коју је Његова Светост Патријарх Алексије на епархијској скупштини московског клира 1994. године рекао: "Није јасно ко је писао ову књигу: свештеник Александар Борисов или неки протестант... Ова књига је смишљен ударац по Православљу."

Своје идеје црквени реформатори су 1990-их година ширили и кроз светске, антиправославно настројене мас-медије (на пример, "Црквено-друштвени весник" – прилог уз "Руску мисао", "НГ-религије" и др.). Почео је да се објављује скоро цео комплет обновљенческих промена с почетка ХХ века: прелазак Руске Цркве на нови календар, скраћивање богослужења, укидање постова, уклањање иконостаса, причешћивање без претходне исповести, превод богослужења на савремени руски језик... Ова добро смишљена револуционарна "перестројка" Цркве је требало да се заврши разарањем Руског Православља. Није случајно што се на Западну на сваки начин подстицала делатност московских неообновљенаца. Тако је, на пример, 1995. године у самом центру Москве изашла у етер прокатоличка радиостаница "Софија" у чијим емисијама су се из уста московских свештеника А.Борисова, Г.Чистјакова, В.Лапшина и др. упорно пропагирале обновљенческе, екуменистичке и филокатоличке идеје. Око овог гласноговорника католичке пропаганде објединила се малобројна група присталица црквеног "обнављања", како су сами себе називали. У Москви су отворене модернистичко-обновљенческе школске установе: Библијско-богословски институт, Општедоступан универзитет, који је основао прот.А.Мењ, Виша православно-хришћанска школа (данас – Институт светог Филарета), на којој се предају идеје реформисања традиционалног Православља. Издаје се одговарајућа литература, одржавају се својеврсни курсеви катехизације, на којима се одгаја нова врста хришћана, који немају никакве представе о вековним традицијама (укључујући и богослужбене) руског Православља.

Криптообновљенчество

Истаћи ћемо такође да се данас, после очеигледне маргинализације нообновљенчества из 1990-их година и неприхватања његових идеја од стране црквеног народа, запажа процес прегруписања и убацивања појединих обновљенчески васпитаних посленика у званичне црквене структуре мас-медија. 2001. године је изашла књига протојереја Николаја Балашова, заменика председника ОВЦ, "На путу ка литургијском препороду". У овој књизи, која издата уз подршку католичког фонда "Хришћанска Русија" одговорно лице Синодалног одељења индиректно оправдава све литургијске реформе обновљенаца ХХ века: за свако питање, било да је то богослужбени језик или црквени календар, прот.Н.Балашов наводи све аргументе реформатора, понекад чак отворених обновљенческих расколника. Ако о.Н.Балашов у својој књизи и објављује противаргументе опонената црквене реформације, он јасно ставља до знања да не дели њихово мишљење. Циљ овакве књиге је да под званичним "покровом" почне (или настави?) разарање традиционалне богослужбене праксе, ограничавајући се на речима од сваког обновљенчества.

Последњих година заједно с маргиналном групом данашњих присталица црквеног "обнављања" која се у потпуности компромитовала, почели су све гласније да се оглашавају пастири, који на речима кажу: "Одричем те се, нообновљенче Кочеткове, и свих дела твојих, и свих идеја твојих, и свег служења твојег, и све гордости твоје," а у пракси немају ништа против да остваре (само, како они изјављују, без револуционарних метода о.Георгија) исте ове богослужбене реформе. Ова појава би се најпрецизније могла назвати "криптообновљенчество".

У неким московским храмовима ови свештеници-криптообновљенци су већ практично укинули исповест непосредно пред пречесто причешћивање својих парохијана, објашњавајући то тешкоћом и немогућношћу да толико често све исповедају, као и тежњом да се одвоје две различите тајне. У овоме се, по мишљењу таквих свештеника и састоји такозвани "евхаристијски препород" (?!). Запањује примитивизам оваквог "литургијског богословља". То није евхаристијски препород, већ права профанација Свете Евхаристије, пошто се у овом "препороду" испољава потпуно несхватање појмова греха и покајања. Намеће се законито питање "препорођивачима": ако је дозвољено да човек Телу и Крви Христовој приступа не очистивши се од грехова у тајни исповести, зар није апсурдан захтев да се Светим Тајнама приступа на празан стомак – након што човек ништа није јео и није пио после поноћи? Зар не би било логичније да се онда евхаристијски пост скрати по угледу на нашу "браћу-католике" на један сат пред причешће?

Истаћи ћемо такође да "криптообновљенци" у принципу немају ништа против других обновљенческих реформи, између осталог, постепене русификације црквенословенских богослужбених текстова по угледу на рад предреволуционарне синодалне комисије за исправљање богослужбених књига под председавањем архиепископа Финског Сергија (Страгородског).[8]

Закључак

Дакле, у другој половини ХХ века код неких свештенослужитеља Руске Цркве се радикално променио однос према питању о томе колико често мирјани треба да се причешћују. Међутим, поставља се логично питање: зар су у току свог постојања које је трајало преко 900 година и служења руском народу наша Црква и њен саборни црквени разум у њеним најбољим представницима – свецима и подвижницима побожности – свесно или због "неукости" одводили у погибељ Русе не дозвољавајући им да се у току многих векова причешћују на свакој литургији и то још без исповести? И ево, испоставља се да су се тек у другој половини ХХ века појавила нова "црквена светила" са својим протестантским идејама "евхаристијског препорода" и пре свега нови "учитељ Цркве" протопрезвитер Александар Шмеман. Они су напокон "отворили очи" за литургијско "убоштво и шизофренију" вековне традиције Руске Православне Цркве, која није знала за књиге прот.Шмемана, која је зато таворила у "паганској обредности" и свесно угњетавала своју многомилионску паству, приморавајући је да се исповеда пре сваког причешћа!

Зар су таква светила Руског Православља као што су преп.Серафим Саровски, старци Оптине и Глинске путиње, светитељи Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, Теофан Затворник, недавно почивши старац Јован Крестјанкин и Његова Светост Патријарх Алексије II који је још у животу, неразумни и мање духовно образовани, него што су прот.А.Шмеман, прот. Н.Афанасјев и остали либерални идеолози "повратка на литургијску праксу ране Цркве", укључујући духовне наследнике и епигоне обновљенаца с почетка ХХ века – свештенике Кочеткова и Лапшина?

Обновљенци с почетка ХХ века, као и њихови савремени духовни следбеници – неообновљенци (овај термин који толико нервира савремене модернисте први је на Епархијској скупштини 1993. године употребио Његова Светост Патријарх Алексије, и од тада је ова реч дубоко ушла у црквену употребу) су били и јесу у суштини рушиоци традиционалне православне црквености, реформатори вековног литургијског живота Цркве. Иза свих њихових демагошких наклапања о "повратку древној литургијској пракси", о "евхаристијском препороду", о "отворенијем богослужењу" и т.сл. крије се прост циљ – мутација традиционалног руског Православља у модернистичко неохришћанство, или протестантизам "источног обреда". Упркос свим напорима неообновљенаца за реформисање и обнављање наводно "окамењеног у средњовековљу", "затуцаног, тупог и мрачњачког Православља", наша мисија, као и у сва времена, састоји се у чувању црквених предања, које су нам заповедили свети Оци и подвижници Православне вере.

 _________________

¹ На пример, истакнути подвижник ХХ века, игуман Никон (Воробјов) у Завештању својој духовној деци позивао је да се "чврсто држе православне хришћанске вере и до смрти улажу све напоре ради спасења душе кроз испуњење јеванђељских заповести и често (најмање једном годишње) исповедање грехова и причешћивање" ("Остављено нам је покајање". М., 1997., стр. 414.)

² У савременој католичкој литургијској пракси сви постови су практично укинути (укључујући и Велики), прописује се само уздржавање од хране сат времена пре причешћа и постоје незнатна ограничења у погледу хране у Пепељасту Среду (почетак Великог поста) и на велики Петак. Мрсна храна је дозвољена целе године. За савремене обновљенце – приврженике посветовњачене Цркве и секуларизованог, олакшаног хришћанства то је одличан пример за подражавање.

³ Обновљенци 1920-их година су оптужили Патријаршијску ("тихоновску") Цркву за мрачњаштво и борбу против "комунизације црквеног начина живота". А данашњи – за фашизам и борбу против демократизације црквеног живота.

⁴ Свештеник Александар Борисов у својој књизи "Побелеле њиве" (М., 1994.) пише: "Тада је ово изазвало подсмех црквених снобова. Али, можда то и није баш толико смешно? Можда ће проћи неко време и наши потомци ће бити у недоумици како су милиони хришћана много векова били ограђени иконостасом... Очигледно је наступило време да се размисли о томе хоће ли служење литургије слично ономе које је обновио епископ Антонин помоћи потпунијем и свеснијем учествовању свих оних који се налазе у храму у Евхаристији" (стр. 175-176). А ево речи самог реформатора еп.Антонина (Грановског) на којег нас је позивао да се угледамо

⁵ Финска Православна Црква је већ много деценија потчињена екуменистички и обновљенчески настројеним Васељенским патријарсима.

⁶ Ево једног од многобројних примера: Андреј Расторгујев, рођен 1894. г. 1922-1923.г. је као свештеник отишао у обновљенчески раскол, где је 1928. године унапређен у чин епископа у брачном стању. До 1943.г. је био на низу катедри. 1943.г. принео је покајање и примљен је у чину протојереја с постављањем за настојатеља Воскресенског храма у Сокољникима. 1944.г. је награђен митром и прибројан предавачима новоотвореног Богословског института. И таквих примера има много.

⁷ Правичности ради треба признати да је о.Сергије Желудков био поштен човек који је трагао, понекад "заблудео", али је трезвено оцењивао тешку ситуацију у Руској Православној Цркве у СССР-у, што се између осталог огледало у његовој заштити Цркве и Његове Светости Патријарха Пимена у преписци с А.И.Солжењицином. Ова морална часност и оданост Цркве о.Сергија јако разликују од обновљенаца и црквених опозиционара ХХ века, укључујући и данашње.

⁸ Као резултат рада ове комисије језик основних богослужбених књига (Посни Триод, Цветни Триод, Октоих) је знатно русифициран и лишен је некадашње лепоте. Међутим, црквени народ је сложно одбацио ове текстове дајући предност старима. Навешћемо сведочанство Б.И.Совеа: "Исправљена издања богослужбених књига, посебно Посног Триода и Пентикостариона, ширила су се прилично споро, наилазећи на многим местима (на пример, у Валаамском манастиру) на опозицију."

 Са руског M.T.