Ево их поново да кажу оно што заиста мисле, а не да се праве да смо „равноправни“ с њима и да нам доносе „људска права и демократију“. Поручили су нам, свима са православног Истока, да смо инфериорни јер верујемо у Христа како су нам стари оставили, а нисмо с њима на њиховом путу капитализма и прогреса. http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2954893-pravoslavni-narodi-su-zaostali-zbog-svoje-vere-sokantna-analiza-svetske-banke.

Иначе, православно схватање економије није пљачкашко – капиталистичко, него човечно – хришћанско, о чему је говорио Владика Николај у делу „Средњи систем“: човек не треба да служи економији, него економија човеку. Саборно, задружно, мобарско, то је пут православних. Код нас су богаташи, осим оних добра срца, увек били презрени, за разлику од Запада где им се клањају као да су богови. Њихов слуга у Србији, Кловн Без Смисла За Хумор, већ годинама вређа народ коме биолошки припада, и подстиче нас нас да читамо Макса Вебера и усвајамо протестантску етику (знато оно дебилно: „Богу је милији ко има више пара“) и примамо у себе „дух капитализма“. „Срам га и стид било од Христова лишца“, рекли би јунаци Петра Кочића.           

Али, да не понављамо оно што сви знамо. Него да предложимо једно средство за одбрану од лихварске интернационале и њиховог испирања мозга. А шта би то друго могло да буде него наша поезија, која нас је вековима одржавала? Тако је било вековима – песме су нас држале. Довољно је сетити се гуслара у роману „На Дрини ћуприја“, који покисле и невеселе робове Турака, Србе што се нису одрекли себе, а зидају мост по туђој вољи и за туђ рачун, буди песмом о женидби Душановој, после које сељак Радисав реши да руши оно што Империја преко дана сагради. А професор Марко Павловић, у својој „Правној историји Срба“, пише о томе како су, после хабзбуршке анексије Босне и Херцеговине 1908, наши људи учили напамет сонет Алексе Шантића, „Ми знамо судбу“, и говорили себи и свету: “И кад нам мушке узмете животе,/ гробови наши бориће се с вама“. И ослободили се. Учење стихова напамет увек је штитило ум од лажи и обмана, и давало снагу човеку да издржи на путу човештва.

Зато сад, после ове „светско – банкарске анализе“, која установи да смо ми, православни,  подљуди, због чега у ропству стењу и Грчка, и Бугарска, и Румунија, и Србија, дође час да напамет учимо нову песму, чији је аутор велики лиричар наших дана, Херцеговац Ђорђо Сладоје. Она је објављена у најновијој збирци његових стихова, „Певач у магли“ (Православна реч, Нови Сад, 2017). Уопште је нећу тумачити – беспотребно је, јер је, како би рекао Богдан Поповић, јасна, емоционална и цела лепа. Само ћу читаоцу указати на то да кључну реч песме, „лагумати“, могу наћи протумачену на Интернету, па им нећу ускраћивати хеуристичко задовољство. И још: наслов Сладојеве песме припада познатом, југословенски оријентисаном поети, Отону Жупанчичу, који је сматрао да нема ничег зазорног у писању ангажованих стихова.

ПЕСНИЧЕ ЗНАШ СВОЈ ДУГ

Насука ме хуља на лед танак

Преварих се и позајмих франак

Он удари тврду хипотеку

На планину месечину реку

Манастире гробља и дућане

И на кућу и на укућане

На Косово Банат и Барању

И на душу – нарочито на њу

На родослов иметак и име

И каматном стопом пригњечи ме

Просврдла ме студеном монетом

А не да ми да платим сонетом

Да побегнем у пустињу Гоби

И тамо би дошло да ме глоби

Па се бојим прећу црту танку

И у подне лагумати банку

ПЕСМУ ПРЕПОРУЧИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, „ПРОЛЕТЕР УМНОГ РАДА“ (ИЗРАЗ ИЉФА И ПЕТРОВА)      

Извор: „Аналитички форум“