О УСТАВУ СПЦ  

Свети Архијерејски Сабор СПЦ ове године успео је да одоли искушењу да на брзину усвоји предлог новог Устава, који није био утемељен ни у светопредањској еклисиологији Цркве од Истока, ни у светосавском црквено - народном предању. И то није мала ствар: ипак, остало је времена да се размишља и расуђује у складу са истинским духовним потребама нашег народа.

СТАВ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 

Ипак, најважнији став који је епископат наше Цркве заузео тиче се Косова и Метохије, свете земље које се не смемо одрећи ако не желимо да се испишемо из историје. Од сада, сваки православни Србин може рећи: „Мој став је изнет у саопштењу СА Сабора СПЦ са заседања у мају 2018. године“. Није могло бити другачије, јер бисмо се до Бога стидели да је било другачије, и да епископи нису имали храбрости да потврде оно што је вековна истина: Косово је Срце Србије, и остаће Срце Србије. Зато су властодршци гневни због онога што су србски архијереји посведочили (овде:). Прича о „нереалности“ става наших архијереја потиче из глава и душа оних који не верују у Бога, него у „might is right“, и који су прихватили став НАТО Империје, што га је, крајње једноставно, дефинисао покојни књижевник Харолд Пинтер: “Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу.“             

О МЕСИЈАНСКОЈ ИДЕЈИ

Косовска идеја је заиста наша месијанска идеја. Као и Руси, као и други историјски народи, и Срби имају свој месијанизам – и он је хришћански јер је косовски. И обрнуто. Ево шта о томе каже наш велики мислилац и историософ, Марко С. Марковић, у огледу „Тајна Косова“:“Поређење српског месијанизма са руским, у облику који су му дали Достојевски и Барђајев, разјашњава њихову праву природу и суштину. Руски месијанизам је изнад српског по томе што је универзалан: на овај или онај начин, Русија прима на себе мисију да спасе свет. Руски народ игра улогу свечовечанског Месије, док је српски »Месија» национални Месија, човек који треба да ослободи српски народ. Из тога произилази да се српски народ не жртвује за друге народе и да се не сматра позваним да спасава човечанство, него своје сопствено спасење везује за Христа, своју националну судбину тумачи христолошки. У том смислу, Косово је једини и непоновив догађај, а српска мисија је завршена. Она је национална, a не универзална. Као таква, омеђена је с једне стране историјском пропашћу на Косову, а с друге препородом српског народа кроз Први српски устанак. У народној песми српски месијанизам почиње косовским, a завршава се Устаничким циклусом. И ту и тамо Лазар и Карађорђе. Симетрија је потпуна.

Но све и да се само тако посматра, српски месијанизам има извесних предности над руским: он садржи уједно и Распеће и Васкрсење, баш као и пољски месијанизам, а то значи да представља верније подражавање Христу него месијанизам Достојевоког и Берђајева. А изнад света – и то је оно најважније – у њему се налази идеја приопштавања Христовој жртви путем евхаристије, што није обрађено у руском месијанизму. Самим тим, очевидно је да се смисао Косова није испразнио појавом српског националног Месије – Карађорђа. Боље рећи, Kapaђорђе не може бити последњи домет Косова, jep је косовска жртва нераздвојна од Евхаристије. Косово ће достићи овај пуни смисао тек приликом Другог доласка Исуса Христа и свеопштег васкрсења човечанства. А дотле, Косово је вечни позив на нова прегнућа, као чудесан догађај, образац, утеха, подстрек на буђење и обнову свих народа света по примеру српског васкрсења. Оно помиње да између једне етапе васкрсења и крајњег циља богочовечанске историје, нису искључене друге и нове етапе нашег народног и човечанског препорода, а то баш превиђа месијанизам Берђајева. Од човечанства зависи да ли ће између данашњег сумрака и Страшног суда бити опет могући периоди обновљеног хришћанства.“(https://stanjestvari.com/2015/06/27/др-марко-с-марковић-тајна-косова/comment-page-1/)          

Ако неко зна да је Косовски завет повезан са Царем Христом и Другим доласком Његовим, онда су то србске владике. Зато саопштење Сабора брани хришћанску срж Косовског завета, али и међународни поредак, заснован на Резолуцији 1244 и уставни поредак Србије, који Косово и Метохију препознаје као саставни део наше државе. Важно је, наравно, да наши архијереји остану доследни себи и свом ставу, који је „из главе цијела народа“ .

Нама, православним Србима, неће бити лако у наредном периоду. Гледаће да нам узму душу и сатру тело. Ипак, ако је Бог са нама, ко ће против нас?    

УМЕСТО ЕПИЛОГА                                                                                                        

Тугуј Свети Остатку док гледаш шта нам раде  

Ови што крт Вавилон на савској обали граде                           

Они што продају гробља они што крчме олтаре           

Срећу на Крвној њиви што мисле да остваре                            

Што дом сред Содома дижу гозбују у Гомори

Провешће још мало дана у тучној ноћној мори                         

Али не пристај никад да аветно заиграш коло   

Макар те пљувало тукло макар те клало и боло                                  

Са Кнезом сте под Крстом под Кровом

Останите увек са Косовом        

И немојте да вам срце зебе

Косово ће одбранити себе