Последњи догађаји у Српској цркви показали су пак да се предањско устројство Цркве од Истока, тако дубоко различито од устројства папске курије, огледа у саборној и значајној улози лаика

Много је оних који су показали своје нестрпљење, те грозничаво и исхитрено најављивали по њима сасвим извесну и преко потребну промену Устава СПЦ, тумачили њену неопходност и сврсисходност, релативизовали светосавски и српски идентитет, везивали Цркву, и то уочи 800 година од стицања аутокефалности, за далеку и недовољно познату историју апостолских времена… Да ли су у својим наумима да ускладе организацију најстарије српске установе са изазовима духа времена и са новим политичким реалностима на Балкану рачунали на трајно нарушен принцип саборности кроз маргинализацију Сабора свих епископа, или олако занемарили улогу лаика, тек грозничава кампања коју су водили није резултирала ни очекиваном превагом једне струје у прихватању предлога, нити, последично, деобама. Одлука да разматрање Предлога промене Устава СПЦ неће бити на дневном реду овогодишњег заседања Сабора донета је саборно, мудром одлуком свих епископа; и друго, такође важно, поред потврде саборне структуре, својствене Српској цркви, овај пут до изражаја је дошла и улога верног народа који је некада, у време када је Србија била под Турском (подручје Пећке патријаршије) и под Аустроугарском (Карловачка митрополија), био активни учесник црквене управе од парохије до саборског нивоа и чувар аутентичног лика Православне цркве коју подједнако чини клир и верни народ као удови једног тела.

ТЕКСТ КОЈИ ЈЕ ПРОЦУРИО

 Сам почетак приче око предлога новог устава није обећавао и овакав крај. Да подсетимо, нешто пре заседања Сабора у јавност је процурио документ предлога новог устава СПЦ који је наишао на оштре критике православне јавности.

Цурење текста предлога било је у складу са праксом која је заживела у бурној епохи Сабора СПЦ одржаних од 2010. године наовамо. Ту праксу карактерисало је потпуно неповерење у црквену јавност и необавештеност нижег клира и верног народа о крупним темама о којима је Сабор требало да одлучује. У претходним годинама када се није уважавао глас лаика и када је потиснута саборна улога Српске цркве, јер је и пре Сабора одлуке доносила неколицина епископа, догађало се да оне буду исхитрене, канонски сумњиве и као такве су остављале незалечене ране и деобе на телу Цркве Светог Саве. Православна интелигенција је након увида у садржај документа одговорила низом примедаба. Поред бојазни да би овакав документ могао да буде увод у раскид са вековним устројством, на опрез су позивали и гласови који су до јавности стизали током дугогодишњег рада Комисије за промену Устава СПЦ да ће организационо устројство Српске православне цркве довести до „конфедерализације“ СПЦ по некадашњим републичко-покрајинским границама. На страницама „Печата“ православна интелигенција подсећала је да су током историје Срби своју веру исповедали и у условима када нису имали националну аутокефалну цркву или када им је црквена организација била разбијена на више самосталних целина. Такво стање није било плод воље народа и његовог клира већ силе поробљивача. Уколико би се, упозоравали су, усвојио садашњи предлог Устава СПЦ, догодило би се први пут у историји да српски епископат, противно вољи народа, у име модернизма и „реалности“ добровољно цепа јединство аутокефалне помесне цркве. Такође, тема Устава отворила је још низ питања, од тога да ли овај документ има потенцијал да радикално промени историјски идентитет и устројство наше помесне цркве које би ишло од њеног расрбљавања до увођења митрополитанског система, те до тога шта ће бити ако се (предлог Устава је оставио и ту могућност) неки будући епископ Охридске архиепископије, изабран за патријарха Српске православне цркве (чл. 29), приклони римском папи, под чијом је јурисдикцијом Охридска архиепископија била два века као викаријат или уколико она истакне захтев да СПЦ стави под своју јурисдикцију.

ГЛАС НАРОДА ЈЕ ОЖИВЕО

 Подсећајући да су Срби без државе могли да опстану вековима, али не и без Цркве, парохијани, као удови Цркве, и православна национална интелигенција рекли су „не“ мењању предањског лика цркве и урушавању канонског поретка. Показало се да је глас ревносних лаика преосталих после вишедеценијског процеса секуларизације и атеизације, а који сматра да нема важније националне теме од Српске цркве, помогао да се донесе одлука мудра и целисходна.

За право и народу и Цркви која је услишила њихове гласове дала је Окружна посланица Источних патријараха из 1848. којом је утврђено да је чувар вере народ. Истовремено глас ревносног народа пробудио је умртвљену саборност цркве тако што су по свему судећи све владике, а не само поједине, постале свесне одговорности своје службе и саборског гласа пред Богом, народом и историјом.

Уосталом, историја нас учи да Црква када се отуђи од народа постаје клерикална, као и да се, када није била са народом, често дешавало да епископи размишљајући као световни политичари, формирају групе, деле се на фракције, доносе неканонске одлуке. Не треба да чуди да је византијски цар Нићифор Фока, један од првих дародаваца Свете Горе, донео закон којим налаже монаштву да брине о монашким стварима, како не би дозволило себи доколицу што може да га заведе да у цркви размишља као световно лице.

О улози лаицитета у време Византије и закону који је донео византијски цар Нићифор пише Георгије Острогорски: „У својој новели Нићифор Фока немилосрдно шиба грабљивост калуђера. Мотиви верског и моралног карактера побудили су побожног цара да објави рат порасту манастирских поседа. Цар забрањује прелаз земљишта у власништво нових манастира, црквених установа као и представника цркве. Он забрањује подизање нових манастира које се најчешће предузима из празне сујете. Оснивање ћелија у пустињи које не теже стицању туђе земље не само да је дозвољавао него је и подстицао.“

АУТЕНТИЧНИ ЛИК ЦРКВЕ ОД ИСТОКА 

О аутентичном лику Цркве од Истока, где су лаици неотуђиви део црквеног организма и у којој епископу није дата власт ради њих самих нити потчињених клирика већ „на службу и спасење народа“, говори и случај РПЦ. Подсетимо да је Руска православна црква, упркос афирмацији и претходним припремама, одустала од учешћа на Осмом васељенском сабору тек након одласка Владимира Путина на Свету Гору. Најпре је, позивајући на свеправославно јединство, патријарх цариградски Вартоломеј у више наврата инсистирао на томе да тај сабор мора да се одржи, између осталог, „да бисмо доказали инославнима како смо спремни за тако важан догађај и кадри да га организујемо“. Свештени Кинот Свете Горе Атонске тада је на основу закључака нарочито сазваног Ванредног двоструког сабора свих антипросопа и игумана двадесет светих обитељи Свете Горе Атонске упутио патријарху константинопољском Вартолемеју и предстојатељима помесних православних цркава посланицу, у којој је речено да „нека места из предсаборских докумената траже прецизирање да би се кроз њих јасније изразило вековно предање Светих отаца и саборно наслеђе Цркве“.

Нудећи „предлоге, који су … плод размишљања и молитве“, светогорци су навели да је поправљање предсаборских текстова нужно како би Свети и Велики сабор успео да „избегне расколе и поделе“. Како се приближавао датум одржавања критског сабрања, гласови о покушајима Фанара да се наметне као источна реплика Ватикана, те да скривајући се иза афирмације ранохришћанске праксе квари предањску, централизује и дисциплинује аутокефалне помесне цркве постајали су све гласнији. Под притиском атонских монаха и Владимира Путина Руска православна црква је својим неучешћем овом сабору одузела не само карактер свеправославног већ и великог и саборног православног скупа.

Последњи догађаји у Српској цркви показали су пак да се предањско устројство Цркве од Истока, тако дубоко различито од устројства папске курије, огледа у саборној и значајној улози лаика, те да нема потребе да нас разни модернисти, прескачући векове националне праксе, враћају у време првог и другог века нове ере.

Извор: „Печат“