Житије Светог Марка, митрополита Ефеског (1392-1444), умног, неустрашивог и узорног првопастира Православне Цркве даје нам наду. Dum spiro spero,[i] говорили су пагански Латини, а за нас Хришћане Нада је, уз Веру и Љубав, највиша врлина целомудреног живота.
Тим врлинама и животом непоколебивог борца за Истину и Правду Божију и људску, поучавао је своју паству добри пастир Марко у првој половини 15. века. То је време владавине ромејског (византијског) цара Јована VIII Палеолога (1425-48), када су мухамеданци већ увелико покорили Маркову митрополију у Малој Азији и већи део царске територије на Балкану. Турски султан, Мурат II (1421-51) је наставио освајачку Бајазитову политику. Већ 8. јуна 1422. године, са огромном војском, почео је опсаду Цариграда. Јачина градских бедема и Божија заштита су одбранили престоницу. Одлучујући, судбински удар ће наступити 30 година касније, али се може рећи да је опсадом из 1422. почео завршни чин трагедије Ромејског, Хришћанског царства. Солун је пао 29. марта 1430. године. На челу турске војске, која је јуришем освојила град, налазио се лично султан Мурат II. У очајном положају у коме се нашао, цар Јован VIII је решио да још једном покуша да преговара о Унији са Римокатоличком црквом, не би ли, по цену потчињавања Православне Цркве Риму, са Запада добио толико пута обећавану помоћ против Турака. Дотадашњи преговори између Цариграда и Рима остајали су у зачараном кругу. Обе стране су заваравале и себе и другога – Цариград је од Рима очекивао спасење у борби против турске најезде, и обећавао, као накнаду, црквену унију, коју, с обзиром на расположење ромејског становништва, није био у стању да спроведе. Рим је, као први услов, постављао признавање првенства и обећавао помоћ против Турака, коју је чак и римокатоличким силама на Истоку могао да пружи само у врло ограниченој мери. Зато је искусни цар, Манојло II Палеолог (владао од 1391-1425), гледао на преговоре о унији с хладним скептицизмом. Кажу да је на самртном одру саветовао сину и престолонаследнику, Јовану, да се не заварава, јер је уједињење Грка и Латина немогуће, а покушаји да се до уније дође, само повећава постојећи раскол. Ипак, цар Јован VIII (владар ромејског царства од 1425-48) је стао на чело утицајне стране, расположене за преговоре и склапање уније са Римском црквом, јер другог спаса у том тренутку није било. У новембру 1437. године, цар Јован је напустио престоницу и упутио се на запад, као његов отац 40, и његов деда скоро 70 година раније. У пратњи брата Димитрија, патријарха Јосифа, неколико митрополита и бројних епископа и игумана, цар је стигао у Ферару (данашња Италија) где је 9. априла 1438. свечано почело саборско саветовање. Ускоро је Сабор пресељен у Фиренцу, па је у историји упамћен као Фирентинска унија. Међу грчким митрополитима је био и Марко Евгеник, првопастир Ефеске митрополије у Малој Азији. И он се, као и други грчки родољуби, искрено надао да ће римокатолици, ако пригрле хришћанску Истину, помоћи Ромејима у борби против безбожних Турака. Зато је његово прво обраћање папи Еугену IV било хришћански искрено и отворено. Свети Марко га је назвао Најсветијим оцем, првим међу епископима, и молио да уклони препреке братском загрљају. Рекао је: „Докле ћемо ми, поклоници исте Свете Тројице и исте вере, друге гристи и јести, док се узајамно не истребимо,[ii] и дамо спољашњим непријатељима могућност да нас истребе?“ Истинољубиви и родољубиви грчки пастир се тада искрено надао да ће римски првосвештеник Еуген уклонити лажне догмате који каљају чистоту Христовог учења, које су нам сачували и пренели Његови апостоли. Ти лажни догмати Римске цркве су били (и до данас, нажалост, остали): 1. filioque, 2. учење о чистилишту, 3. догмат о папском примату, и још неки које су увели претходници Еугена IV током векова. Митрополит Ефески Марко Евгеник је тада рекао: „Ако онај који фалсификује царску монету заслужује велику казну, какав одговор мисли да пружи онај који мења општи печат Хришћанског Исповедања, будући да је крив не у мањем преступу? ...Други је ранио (претходни римски епископи), а ти превиј рану. Други је разделио, а ти сабери. Неправилно је други био упоран у чињењу зла, а ти да будеш упоран да исправиш оно што се десило да буде као да се није десило“. Но, да размотримо најпре и рашчланимо у чему се састоји погрешно (лажно, јеретичко) учење Римске цркве. Први лажни догмат – filioque. Символ исповедања Хришћанске вере уобличен је на прва два васељенска (светска) сабора, који су одржани у Никеји 325., и у Цариграду 381. године. На Другом сабору, 381, у Осмом члану Символа вере формулисан је догмат о Светом Духу, за кога је речено да „исходи од Бога Оца“. Касније је на Западу, најпре у Шпанији, у овај члан Символа вере убачен израз filioque (латински „и Сина“), што сасвим мења смисао догмата, јер уводи субординацију (тј. вертикални поредак) у појам Свете Тројице. Иако је ово лажно учење одбачено и на Истоку и на Западу, оно се из Шпаније неприметно проширило по целој Западној цркви, па је око 1014. године, у време папе Бенедикта VIII, а по настојању немачког цара Хенрика I, ово учење званично унето у Символ вере на римокатоличком Западу. Ова јеретичка дрскост је изазвала оправдано огорчење на православном Истоку, па је 1054. године, у време цариградског патријарха Михаила Керуларија, дошло до раскола и отцепљења римокатолика од „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Овај раскол није, нажалост, превазиђен до данас. Ево шта Свети Марко пише о овом латинском уметку Символу вере: „Ако је Грчка Црква одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала исхођење (и) од Сина, нити је то од икога примила. (...) Јер ако Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да он само од Оца исходи. Тако је и са рођењем, оно је од Оца; каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме `само (-од Оца)` учинио додатак али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми учимо да Син ниотког другог није рођен (-сем од Оца). Због тога и Јован Дамаскин од лица све Цркве и свих хришћана објављује: `Ми не говоримо да је Дух од Сина, јер јасно је да ми исповедамо да је само од Оца (εκ του Πατρος μονο)`. Зато он мало раније говори: `Ми не називамо Сина узрочником (αιτιον)`. А у следећој глави он каже: `Отац је једини узрочник свега` (μονος αιτιον ο Πατηρ)“.[iii] Други лажни догмат – чистилиште (лат. purgatorium). По изворном апостолском учењу кога се држи Црква православног Истока, душа после телесне смрти излази пред Божији суд, где по својим заслугама добија место вечног боравка – рај или пакао. После одласка са овог света, човек више нема прилике да се покаје и поправи. Римокатоличка црква поучава да осим раја и пакла постоји и треће место – чистилиште. То је средње стање за оне душе које нису довољно праведне да иду у рај, нити смртно грешне да би ишле у пакао. Оне одлазе у чистилиште да се „очисте“ од својих грехова, и да ту проведу онолико времена колико им је потребно за то „очишћење“. Зато су важне „опроштајнице“ (лат. indulgentiae). Уколико живи сродници из ризнице папске цркве за покојника „откупе“ потребну количину добрих дела, овај ће пре бити ослобођен мука у чистилишту. Трећи лажни догмат – папски примат. По учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, Исус Христос је Глава Цркве, а епископи, као наследници апостола, управљају Црквом по благодати Светог Духа. Римска црква је увела ново учење по коме је Христос невидљива Глава Цркве на земљи, а видљива – римски епископ, папа, као наследник катедре првог епископа Римске цркве, Светог апостола Петра. Тако је папа, по вековима неозваниченом учењу, заправо „Заменик Сина Божијег“ (лат. Vicarius Filii Dei). Ова звучна и гордољубива титула подразумева папску непогрешивост и примат у свим питањима хришћанске вере. Сувишно је говорити у коликој мери та титула, у човеку који је понесе, рађа гордост[iv] натчовека. Ево шта о папском примату и папско-унијатским следбеницима пише Свети Марко: „За нас је папа један од патријараха, када он чува православље, а они (-унијати), штавише, сматрају папу намесником Христовим, и оцем и учитељем свих хришћана. (...) Бежите, дакле, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није чудо, јер се сам Сатана преображава у анђела светлости“.[v] Четврти лажни догмат – учење о светим тајнама (лат. sacramenta). Римокатоличка, као и Православна црква, има и признаје седам светих тајни; разлика је у томе што Римокатолици говоре о механичком дејству благодати на онога на кога се врши Света тајна. По овом учењу, Света тајна је „проводник“ или „канал“ кроз који благодат долази на примаоца, без обзира на његова осећања, веровање и морал. Да би објаснили своје учење, Римокатолици упоређују благодат са леком привијеним на рану. Као што дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не зависи од човековог унутарњег расположења. За разлику од овог учења, Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни, и од сваког верника захтева да буде сарадник. Овим набрајањем лажних учења нису обухваћене све старе и нове јереси Римокатоличке цркве, али је и око наведених било много теолошких расправа на Унијатском сабору у Фиренци 1438. године. Иако је блиставим теолошким исповедањем Свети Марко Евгеник, митрополит Ефески, разобличио, један по један, све лажне догмате паписта, Еуген IV, и сви његови кардинали, не само да нису хтели да се покају и познају Христа у Православној цркви, него су уценама, подмићивањем и претњама принудили представнике Православне цркве да се сагласе са завршним документом Уније. Тада су нови унијати признали и потписали filioque као истину вере, а не као јеретички уметак у Символ вере, а прихватили су и папски примат. Признали су „чистилиште“ и могућност созерцања Бога по природи, а не преко благодатних енергија. Унију су спремно потписали цар Јован, митрополит Исидор, руски епископ Аврам и грчки јерарси: „Ми утврђујемо да је Свети Апостолски престо и Римски Понтифекс Наследник Блаженог Петра, Глава целе Цркве, Отац и учитељ свих хришћана, и има примат по свем земаљском шару, и том Престолу и Римском понтифексу, у лицу Блаженог Кнеза Апостола, предата је пуна власт напасања, сазивања сабора, царствовања и управљања целом Црквом“. Одлуке Уније је на грчком језику прочитао Висарион, никејски архиепископ и будући римокатолички кардинал, а на латинском Ђулијано, надбискуп сабињански. После тога је следио понижавајући чин, који је један грчки митрополит овако описао: „Ми смо целивали колено и десницу папе, и узајамно се пољубили, будући у свештеничким одјејањима, и сопственим потписом оверили оно што је било оглашено. За то време наши појци су певали `Да се радују небеса` на Слава и на Ниње, а затим `Данас нас сабра благодат Светога Духа`. И кад се служба окончала, свако оде у своје просторије“. Тако је административно и формално цела Православна црква потписала Унију са Римокатолицима, али је суштински цео понижавајући поступак био ништаван без потписа једног човека – Марка Евгеника, митрополита Ефеског. Папа је, видећи да нема његовог потписа, с разлогом узвикнуо: „Дакле, ништа нисмо урадили!“ Марко је био болестан од рака утробе и изможден напорним дијалозима са римским јеретицима – али је остао Ангел у телу и стуб исповедања Православне Истине. Ништавност акта је схватио и папа Еуген IV, па је припретио Светом Марку да ће бити проглашен јеретиком. На то је праведник одговорио правом јеретику, папи: „Сабори Цркве су као бунтовнике осуђивали оне који су нарушавали било какав догмат и проповедали тако и зато се борили, због чега су и названи `јеретицима`. У почетку је сама Црква осуђивала јерес, а касније и началнике и поборнике јереси. А ја нисам проповедао своје сопствено учење, и нисам ништа ново у Цркву уводио, нисам штитио никакву туђинску и лажну доктрину, него сам се држао само оног учења које је у ненарушеном виду Црква примила од Спаситеља нашега, и у том истом учењу неодступно пребивала до нашег времена. ... Прво треба осудити учење кога се ја држим. А ако га признајете као благочастиво и правоверно, због чега сам ја достојан казне?“ Као што је прорекао цар Манојло, догодило се оно најгоре – нова Унија је само пооштрила и продубила неразумевање и раскол између Источне и Западне цркве. Истина, признање папског примата је формулисано доста неодређено, и Грцима је дозвољено да у целини задрже свој обред богослужења, али су сва спорна теолошка питања ипак решена у сагласности са схватањима Римске цркве. Унија из 1284. године, коју су у Лиону потписали представници цара Михаила VIII (1259-82), оснивача династије Палеолога, имала је јасан задатак и конкретне политичке резултате – да одбрани Ромејско царство од напада са Запада. Задатак Уније коју је у Фиренци потписао Михаилов унук, цар Јован VIII – да спасе Византију од Турака – није, из много разлога, могао бити остварен. Све је то имао у виду митрополит ефески Марко Евгеник, када се 1. фебруара 1440. заједно са унијатским „јерарсима“, вратио из Италије у Цариград, али, за разлику од ових – светла образа. Историчар Дука описује како је православни грчки народ дочекао „своју“ делегацију из Италије. „Народ их је питао: – Како стоје ствари са сабором? Победисмо ли? У име делегације одговорио им је Антоније, ираклијски еписком и честит човек који је одмах увидео велику грешку: –Продали смо нашу веру, променили побожност за безбожје; издавши Свете дарове, постали смо азимци хостијаши. – Зашто сте потписали? – Због страха од Франака. – Зар су Франци бичевали и затварали? – Не, то је потписала наша десница – нека би била одсечена; исповедио је наш језик – нека га ишчупају!“ Свети Марко Евгеник је ускоро напустио Цариград да не би био међу унијатским јеретицима и издајницима Православља, а и да би помогао својој пастви у Малој Азији, која се нашла под окупацијом Турака. Иако га је болест све брже рушила, Свети Марко је у Ефесу обнављао храмове, рукополагао свештенике и помагао обесправљенима. Напоком, исцрпљен и сатрвен болешћу, креће ка Светој Гори Атонској да тамо, у спокоју, заувек склопи очи. Царске власти су га на острву Лимнос ухапсиле и бациле у тамницу. Турци су ускоро дошли до Лимноса и један његов део држали под опсадом две године. Ослобођење острва је почело од тврђаве Мундрос, у којој је био заточен Свети Марко. Православни народ је своје спасење почео да приписује молитвама неправедно утамниченог ефеског митрополита. У заточеништву је Светитељ спокојно понављао: „Кад не би било прогона, ни мученици не би заблистали, ни исповедници не би примили победни венац од Христа, нити би својим подвизима укрепили и узвисили Православну Цркву“. Из заточења је Свети Марко пуштен 4. августа 1442. године, на дан Светих Седам Младића Ефеских, и због тога им је молитвено благодарио. И на слободи и у тамници Свети Марко је служио Православној Истини пишући посланице (писма) у којима поучава, опомиње, саветује и теши. Његова војска није могла бити корумпирана унијатска каста властољубивих племића и владика, већ проста, али Истине и Правде жедна „мала браћа Христова“ – монаси Светогорци, прости сеоски свештеници и ђакони, и народ који редовно посећује православно богослужење. Међу његовим духовним чедима био је и један изузетан монах, Георгије Схоларије, који ће 29. маја 1453. године и пада Царства под Турке, постати Свети Генадије Схоларије, патријарх цариградски (1453-59). Монах Георгије је у почетку настојао да остане подаље од борбе против унијата, сматрајући да је боље чувати мир. Показујући бригу о свом духовном сину, Свети Марко му је у једном писму саветовао следеће: „Као што си нас радошћу испуњавао када си се држао правога учења и благочастивога и отачаскога мишљења, и када си био поборник Истине, осуђене од неправедних судија, тако смо сада, напротив, ми били тугом и бригом испуњени, чувши да си опет променио мишљење и, штавише, супротно мислиш и говориш, и са опортунистима стремиш ка компромисима и саглашавању. Зар је то добро и достојно душе философа? Никад се, о човече, оно што се односи на Цркву не исправља компромисима! Нема ничег средњег између Истине и лажи,[vi] него онај који се налази ван светлости сигурно мора бити у тами, тако и онај који је мало одступио од Истине подлеже лажи, ако говоримо по правди. И мада је могуће рећи да између светлости и таме постоји некаква средина, која се назива вечерњим и јутарњим сумрацима, ипак – између Истине и лажи, колико год се старали, не може се измислити ништа средње. Докле ћеш, о свечасни, благородство и част своје душе погружавати у потпуно безвредне ствари? До када сви ти снови и када ћеш се озбиљно односити према Истини? (...) Бежи из Египта без освртања! Бежи из Содома и Гомора! Спасавај се на гори, да не погинеш са осталима! Али, да није тобом овладала сујета и лажно богатство, и скупоцене и луксузне тоге и остало, на чему се гради срећа овога света? Авај, философе, са таквим погледом на свет, туђим философу! Погледај на оне који су пре тебе били поштовани и познати на исти начин: сутра ћеш и ти сам сићи у доњи свет, све остављајући на земљи. Али ће са великом строгошћу од тебе тражити одговор за поступке твог живота. Као што ће и лажно названи сабор морати да одговара за крв убијених душа, које су се саблазниле по питању таинства вере, примивши недопустиву и душама неопростиву хулу на Духа Светога, које се дрзнуше да Његову суштину повезују са два Начала,[vii] уведених у безаконе и смешне латинске обреде, који на своје главе примише проклетства и анатеме за новотарије у вери. Али унија коју закључише, зар неће послужити ради утврђивања и користи народне? О, сасвим јасно! Не видиш ли како беже непријатељи Крста – један наш гони хиљаду, а двојица ликвидирају десет хиљада? Међутим, ми видимо нешто сасвим супротно. Ако Господ не сазида државу, залуд се труде зидари. Ако Господ не чува наш град, залуд бдију они који га чувају папиним златницима. Али, доста је било речено. Господа ради, промени своје мишљење! Остави мртвима да сахрањују своје мртве. Остави ћесару ћесарово. Дај Богу душу, коју је Он створио и украсио. Размисли како му дугујеш велике ствари. Врати дугове! О, молим те, највољенији и најмудрији, дозволи ми да ти се обрадујем! Дај ми да узнесем славу Богу, Који нека те чува од сваке невољне околности“. Пишући монаху Еврипу на острву Евбеји (Евији), Светитељ му препоручује да се клони унијатских јеретика: „Бежите и ви, браћо, од општења са онима с којима га не смете имати, и од помињања оних који нису достојни да буду поменути (-на богослужењу). Ја, ето, грешни Марко, говорим вам да онај који помиње папу као Православног архијереја мора такође да испуњава све латинско, до бријања браде, а тај латинствујући ће бити осуђен заједно са Латинима и биће сматран нарушитељем Вере“. Монах Теофан Имвријски је, ради оповргавања латинских заблуда, сачинио „Синтагма“. Њему је Свети Марко послао писмо са следећом поруком: „Сада више није борба речима, него самим делима. Није време за речи и доказе, јер како је то могуће, кад су судије тако изопачене, него су они који Бога љубе дужни да се самим делима смело супротставе и да буду спремни да за Православље поднесу све опасности и да не погане себе општењем са нечастивима“. А Митрофану Кизичком, патријарху цариградском, који је први издао истину Православља потписавши у Фиренци унију унију са јеретицима, Светитељ пише: Ништа до те мере не поражава прогонитеље као ревност онога који страда. Исповедаћемо до последњег даха и са великом храброшћу благи залог Светих Отаца. Исповедање од детињства нам знано, које смо прво произнели и с којим ћемо на крају отићи одавде, односећи, ако ништа друго, оно – Православље“. Пре него што је напустио овај неправедни свет, Свети Марко Ефески је, при пуној свести, оставио завештање у коме, између осталог, пише: „Рећи ћу и о патријарху, да случајно не помисли, можда, да ми укаже неку почаст при погребењу овог мога тела, или да на моју гробницу пошаље неког од својих архијереја или свог клира. ...Као што смо у току целог свог живота били без додира са њима, тако и у време одласка мога, па и после смрти моје, одвраћам се од општења и јединства с њима, и под клетвом заповедам, да се нико од њих не приближи мом погребу, ни гробу моме, а такође ни неком другом из нашег удела, с циљем да се покуша присајединити и саслуживати у нашим богослужењима, јер то означава мешање онога што се помешати не може, њима приличи да буду потпуно одвојени од нас до оног часа у коме ће Бог дати исправљење и мир својој Цркви“.[viii] Затим се Светитељ обраћа свом духовном сину, монаху Георгију, потоњем Генадију, патријарху цариградском, од кога тражи да настави борбу за хришћанску Истину: „Ја сам на њега наложио ту борбу, да уместо мене буде заштитник Цркве, предводитељ здравог учења и поборник правих догмата и Истине, имајући подршку у Богу и самој Истини, због чега се и води борба. А будући заједничар у томе Светим Учитељима и богоносним Оцима, великим богословима, да прими награду од великог Судије, кад Он као победнике открије све оне који су се борили за Побожност“.[ix] Свети Марко Евгеник, митрополит ефески, уснио је мирно у Господу 19. јануара 1444. године. Последње његове речи бејаху кратка молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, у руке Твоје предајем дух свој“. Сахрањен је скромно, у манганској обитељи Светог георгија у Цариграду. На сахрани је Георгије свечано изјавио да је до тад правио компромис ћутањем, али да ће од тад бити поборник и ревнитељ Истине. Завет духовном оцу и учитељу је испунио – залагањем Схоларијевим последњи ромејски цар, Константин XI Драгаш Палеолог (владао од 1449-53), син српске принцезе јелене Драгаш, сазвао је сабор у Цариграду 1450. године. На том су сабору учествовали и јерусалимски, антиохијски и александријски патријарси, који су још 1442. године Фирентинску унију оценили као „поган, антиканонски и тирански сабор“. Тада су, као издајници Православља осуђени унијатски патријарх Григорије Мамас, Висарион Никејски и сви остали папофили, док је Свети Марко хваљен као поборник Православља. Унија је предата анатеми. Тако се, три године пре нестанка, а захваљујући неодступној борби Светог Марка Ефеског и његовог ученика Схоларија, Ромејско царство вратило Светом Православљу. Велики светилниче Истине Христове, светлости слатка и крепка соли земље, свети чудесни Марко, моли се Христу Богу твоме и нашему, да сачува стадо Своје од крволочних вукова, унијата 21. века, који и даље служе апокалиптичку звер из бездана, и да га одржи у православном исповедању, јер је Он Пут, Истина и Живот! · + Завршно поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Београд, 2010. [i] „Док дишем, надам се“. [iii] Окружна посланица Светог Марка Ефеског, с грчког превео Радомир Поповић, у књизи протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2006, стр. 365. [iv] Др Фројд би рекао „комплекс“. [v] Окружна посланица Светог Марка Ефеског, превео с грчког др Радомир Поповић, у књизи Извори за црквену историју, Београд, 2006. стр. 369. [vii] Овде је реч о латинској јереси filioque. [viii] Владимир Димитријевић, Знаци времена и знаци наде, Београд, 1997, стр. 247-8. [ix] Исто дело, стр. 248. |