„Техника је систем, машине се подразумевају.“

Левис Мамфорд

Модерни свет је (из)грађен  по узору на машину, а машина је схваћена као „природни продужетак реалног света“.

Претходно је форма машине била теоријски пресликана на целокупни космос.

Заслугом  Њутна, свемир је представљен као механички модел, који има облик сатног механизма.

У таквом доживљају света, Богу је додељена улога Великог Часовничара.

Сат је прва савршено прецизна механичка справа и метафора механицистичке слике света.

Зато је прототип Машине – сат, а не парна машина.

Парна машина је постала битна тек када је индустријски систем, заснован на њој, радио глатко као сатни механизам.

Луис Мамфорд напомиње да је сат – узор аутомата. Због тога је постао образац свих модерних система аутоматизације.

Слично је мислио и Карл Маркс. У сату је видео прву аутоматску машину, која има практичну примену и сматрао је основним моделом машинске индустрије, на којем се развила целокупна организација капиталистичке производње.

Пре тога је Томас Хобс на исти начин посматрао човека, поредећи га са сатом. Сматрао је да људе треба припитомити до потпуне пасивности, зато што би се онда понашали поуздано и тачно, као најфинији и најпрецизнији сатни механизми.

Томе треба додати да је већ средином XV века, у том духу, Јохан Гутемберг – на својој револуционарној преси – најпре штампао календар, па тек онда Библију.

Спонтани, индивидуални доживљај времена замењен је објективним, строгим и крутим временским ритмом, који одређују сатни механизам и заједнички календар.

Индустријска организација рада наметнула је модерну концепцију времена. За разлику од средњевековне, она је захтевала строгу синхронизацију.

Време је било подељено на једнаке делове.

Стварањем тачних часовника и детаљних календара, Запад је у доживљају времена прешао „из царства приближности у царство прецизности“.

Жак Елил, тврди: „Наш свет није створио капитализам, створила га је машина.“

Модерни свет је (из)грађен по узору на машину.

Ми пре свега живимо у техничком свету, а затим у капитализму, који је само једна фаза у развоју техничког система.

Машина је „ породила капитализам“, и представља најмоћније средство његовог развоја.

У капиталистичком свету, Машина је заузела своје место. Сместила се у социјалном амбијенту који за њу није био предвиђен и створила нехумано друштво у којем данас живимо.

Живот у таквој средини постао је бесмислен.

Мамфорд и Елил су индустријски полет (после 1750.) тумачили као ствар организације („софтвера“), а не машинизације („хардвера“).

За настанак индустријског система није била пресудна (парна) машина, него (кумулативна) механичка организација.

У току индустријске револуције, настала је фабрика као „систем машина“.

Машина није, како се то наивно верује, укинула ропство, него је људском робовању дала нови облик.

Мамфорд , каже: „ Машина је антисоцијална. Она, због свог прогресивног карактера, тежи најдрастичнијим облицима људске експлоатације.”

Савремено друштво је механизовано по узору на машину. Због тога сада живимо у нељудским условима. То је најкраће и најпрецизније дефинисао Пјер Паоло Пазолини, када је рекао: „Данас, живимо у паклу.“

Aли, машина није могла сама да се интегрише у друштво XIX века. Њу је интегрисала техника.

 Машина је потпуно зависна од модерне технике и представља само њен мали део.

Иако је машина идеал којем техника тежи, она није чак ни најважнији аспект технике, мада је најочигледнији и најпривлачнији (најспектакуларнији).

Техника је свеукупност рационално развијених поступака којима се, на одређеном нивоу развоја, постиже највећа ефикасност у свим областима људског деловања.

Зато је погрешно технику поистоветити са машинама.

Техника и технологија нису исто.

Годфри Рађо, каже: „Техника то нису машине; разни уређаји или направе, “бела техника”, iPod-и, iPhon-и… Она је наша нова природа, свеобухватно окружење, наша нова животна средина.

Процесом глобализације она настоји да обухвати читав свет.

Данас је све техника. Ми технику живимо. Техника је организацији сâмог живота.“

Наше друштво је пре свега техничко, па тек онда технолошко.

Садашњи однос технике и машине је такав да се не може рећи како је машина резултат одређене технике, него да су друштвене и економске примене, које је донела машина, постале могуће захваљујући другим техничким унапређењима.

Утицај техничких чинилаца, готово неизбежно, доводи до механизације. У техничком друштву све је механизовано и аутоматизовано, па и сâм Човек.

Техника је преузела не само производне, него и људске активности. Све што јој се нађе на путу она претвара у машину. Тако машинизује и Човека. Претвара га у аутомат, у робота.

Људи су опчињени машинама, пре свега зато што оне раде неуморном рутином, због њихове савршене концентрације и потпуне самоконтроле.

Човек најтеже подноси не тежину физичког рада, него рутину, која захтева сталну и исцрпљујућу усредсређеност.

Запад је сву енергију усмерио на машину, јер у њој видео идеално решење свих својих тежњи, тако да је одбацио све друге могућности, претходне институције и обичаје, као и идеје који су биле доминантне у прошлости. 

То је довело до прогресивног духовног назадовања и сталног потискивања духовне културе у корист техничке цивилизације.

У том смислу се технократски Запад разликује од готово свих других култура, које су се својим начином живота томе жилаво одупирале.

Оне су, са модерне (технофилске) тачке гледишта, сасвим неразумно одбијале да прихвате, и у пракси примене, одређене научно-технолошке иновације. Свесно су их „превиђале“, или отворено одбацивале, јер су доводиле у питање оне људске тежње које су сматрали вреднијим и важнијим од пуке моћи доминације.

Модерни Запад (не и онај антички) није уважавао овакве разлоге, и без гриже савести, моралних дилема и идејних преиспитивања, свео је људе на функцију радних механизама, на ниво привредно корисних машина.

Масовно друштво је настало таквом механизацијом света. Оно не би постојало без машина, одн. без масовне индустријске производње, као што ни индустријске цивилизације не би било без модерне технике, доминације науке и високо развијене технологије.

У индустријским процесима рада нема места за аутонимију, нити прилике за креативност. У условима све веће аутоматизације, не постоји могућности целовитог учествовања“ у процесу рада. Модел индустријске производње су специјализација и производна трака.

Машинизација „фрагментизује“ друштво, a људе „десубјективизује и децентрира“. Она је створила „делимичног човека“, који је приморан да се пасивно потчињава захтевима технике и излаже што мањем интелектуалном напору.

Бела Хамваш, каже: „Машина је само пракса, без икакве теорије“.

Освалд Шпенглер, то потврђује: „Помоћу бројева човек може управљати Тајном, а да је није открио. Управљајући машинама, повлачећи полуге и притискајући дугмад, радници делују у бићу, не слутећи ништа о његовој суштини. То је сâма бит употребе технике. Изазивају се одређени ефекти, а да се о целини проблема ништа не зна. Није ни битно уколико се, одговарајућом техником, постиже жељени ефекат. Видимо само оно на шта смо се усредсредили, све друго игноришемо. Али, Целина не игнорише нас и кад тад ће се појавити као катастрофа.“

Техника је производ рационализма. Она је машинизација стварности, секуларно поигравање с мистеријом и њено понижавање.

Резултат таквог деловања је десакрализација људског живота, одбацивање (трагике) бивствовања и његово свођење на мање или више успешно преживљавање.

Техника до краја рационализује човека, поробљава његов дух, да би га покорила и претворила у аутомат.

Много је лакше (и јефтиније) претворити човека у робота, него произвести робота који ће имати људске особине.  

Оно што се назива „цивилизацијски прогрес“, постигнуто је претварањем људи у машине које производе и троше.

Техници није битно шта човек мисли, него шта он ради. Ако ради оно што она од њега захтева, не мора ни да мисли и најбоље је да уопште не размишља. Идеално је да рутински, као машина, равнодушно обавља послове које она од њега захтева и не пита се о смислу свега тога.

Али људи никада не могу бити равнодушни, као машине које стварају. Такав став их доводи, по речима Антоњине Клосовске, до „нервне исцрпљености, осећаја безначајности и сувишности“.

Стопа депресије, патолошке гојазности и опште слабости међу становништвом, највише у технолошки високо развијеним земаљама, несумњиво показује да ту нешто није како треба.

Динамизам технике неминовно прати људска апатија. Перменентно убрзавање кретања свих техничких процеса, производи код људи све већу унутрашњу ентропију.

На крају, остаје само душевна празнина и дубоко незадовољство.

А тај процес је започео са великим оптимизмом.

Хобс се, као и Декарт, одушевљавао аутоматима, омиљеном забавом тадашњег високог друштва.

Вероватно је зато и човека посматрао као машину?

У уводу у „Левијатана“, Хобс пише да „живот није ништа друго него покретање удова“ ... срце је „опруга“, живци су „ремење“, а зглобови „точкови који покрећу цело тело“.

Полазећи од ове, како Мамфорд каже , „минималне дефиниције живота“, Хобс тврди да нема разлога зашто човек не би био аутоматизован до „апсолутне послушности“.

Хобс је људе посматрао као механизме, које треба да покреће један спољашњи ауторитет, суверен. Били би подређени његовој врховној власти и вођени из тог једног (централног) извора моћи.

Човека је Хобс поредио са сатом, са најфинијим и најпрецизнијим механизмом и тим уздизањем га је понизио, додељујући му место испред свих вештачких аутомата.

Ово само говори о томе колико је имао лоше мишљење о људима, јер им је наменио судбину потпуне пасивности и крајње послушности.

Оваква представа о човеку, антиципирала је будућу технократску фразеологију. 

Прецизно аутоматско покретање удова, на шта је Хобс свео људски живот, подразумевло је контролисано и даљинско управљање људском масом, из једног центра. По Мамфорду, централистичко управљање „и јесте крајњи циљ мегатехнике“.

Хобсова политичка визија била је спој нове науке и старе политике XVII века. Сводила се на то да људи, силом власти, буду претворни у аутомате.

Њиховом машинизацијом, одн. потпуном дехуманизацијом, јачала би власт суверена и увећавала његова слава.

Мамфорд, каже: „Тако је настала Мегамашина (Хобсов „Левијатан“), која ће постепено и прогресивно да у човеку до краја неутралише и елиминише сваки траг људскости. То огромно чудовиште, конструисно је да увећа страх и изнуди колективно страхопоштовање, и тако олакша посао онима који су ширили западњачки ред и закон, у свим његовим правним и механичким облицима.“

Савремена „глобализација“ даје Мамфорду за право. 

Хобсово тумачење је допринело јачању државе и њене машине, успостављању закона, реда и контроле, ширењем таквог система, потчињавањем природе и свих још непокорених народа.

Његова једнострана слика живота, као сталне борбе за моћ, настала из страха, положила је темеље за практичну стратегију империјализма и била идеална подршка доктрини напретка, који доноси Машина.

Механицистичко схватање живота, као „борбе за опстанак“, било је изговор за истребљење свих неприпитомљених заједница, као и многих биљних и животињских врста.

Техника је постала доминантна, онда када је човек квантитету дао предност над квалитетом. Од тада, циљ свог живота налази искључиво у животу, а не више тамо где он једино (и) може бити – у свери духа.

Живот у техничком свету је десакрализован и сведен на пуко преживљавање.

Техника у себи нема ништа духовно (никакав „виши смисао“), тако да је циљ живота замењен средствима преживљавања, која се сада – због своје ефикасности – намећу као искључиви циљеви.

У том смислу, улога технике у људском животу била је кобна.

Човека је секуларизовала и претворила у прагматичног технофила. Више му није важан живот у Истини, него да – по сваку цену – што дуже буде жив и колико код може, избегава неугодности и неприлике.

Успешно преживљавање је сада његов једини животни задатак. 

У модерном техничком систему, смислену трагику живота, сменио је испразни трагизам, који је још страшнији, јер је обележен хроничном досадом, бесмисленим несрећама и апсурним трагедијама.

Квантитет данас потпуно доминира над квалитетом; испразна пракса над сувислом теоријом.

Технизација живота је разорила лепоту старе културе у корист техничке цивилизације, стари начина заједничког живот због индивидуалног успеха у модерном масовном друштву. Она уништава сваки траг личности, особености и оригиналности, у интересу безличног колективизма (масовности и индивидуалтистичке анонимности у маси).

Ведрину и истинску радост заједништва, потиснула је илузорна потрага за срећом саможивог појединца.

Солидарност је готово нестала, у поразном надметању свих са свима.

Машина је загосподарила срцем и умом просечног човека.

Технички свет и његов развој, који се сада у налази у фази (пост)капитализма, представља остварење осредњих људских снова, оних баналних, какви постоје у романима Жила Верна. Он је последица човекове незасите тежње ка доминацији и животним задовољствима.

 Али, са сваким техничким решењем, новим научним открићем, технолошком иновацијом, људи су били све отуђенији од природе и традиционалне културе. Тако су тонули све дубље у цивилизацију, обликовану по узору на машину. Више се и не сећају другачијег окружења од овог садашњег, нити могу да замисле свакодневни живота који не би био подређен захтевима технике.

Неприродни и нехумани амбијент техничког система настао је из нагонске потребе за доминацијом и нељудског одбацивања духовних вредности.

Овај деструктивни технички систем последица је „првобитног греха“, (по)грешне тежње човека ка моћи, доминацији, власти.

Техника је окултна појава; највулгарнији облик магије. Она је инкарнација моћи, на основу које се доминација испољава на очигледан (спектакуларан) начин. 

Људску масу узбуђује достигнуће, свеједно да ли је то резултат у спорту или економији. Увек је реч о надметању и постизању најбољег резултата. Зато је техника толико привлачна, јер је инструмент таквог успеха.

Данас је најснажнија вера у технику и њен неспутани напредак. То је заједнички садржалац свих политичких ставова, ма колико они били различити и једни другима супротстављени. Између њих увек постоји бар једна додирна тачка, а то је техника.

Сви који учествују у политичком животу верују како помоћу технике могу да доминирају над својим политичким противницима, тако што ће је “употребити на најефикаснији могући начин“.

Сукоби различитих политика сведени су на разлике у ефикасности употребе, једне исте, свима доступне технике. Чак и политичка очекивања зависе од техничких иновација.

Будућност ће бити онаква какви буду наши технички проналасци.

Људи више нису загледани у звездано небо, него искључиво у силиконску долину.

 Овај идолопоклонички однос према техници, науци и технологији,  резултат  је ситничаве секуларне религиозности, идолатријског односа према техничком систему и његовом прогресу.

Али, стварни циљ техничког напретка није да оствари људске снове, него што већу доминацију над њима и њиховом свешћу.

Он делује и у прилог надмоћи рационализма. Рационално мислити, интелигентно поступити, значи пронаћи најефикасније практично решење. Све друго је подређено томе и такав став мора да, пропагандно, добије „позитиван смисао“.

Циљ западног човека је да буду моћан, а не вечан.

Заправо, он уопште нема представу о вечности.

Практично решење је увек у сфери грубе материјалости, у ономе што је заправо најбезвредније.

Данас, у секуларизованом свету, доминира груба материјална сила.

Ствари су сада изнад људи. Човек више није људско биће, него је постао ствар, “ресусрс”.

Прогрес цивилизације води кроз три слике битка: од Бога, преко Човека до ствари.

Најмоћније није и највредније. Најефикасније није и оно најбоље. Али техника захтева да се ствари виде на тај начин.

Пред магијском моћи технике, мистицизам је изгубио своју привлачност. О томе сведоче следећи стихови Томаса Стенса Елиота:

        Бескрајни циклус идеја и акције,

        Бескрајни изуми, бескрајни експерименти,

        Доносе знање о покрету, али не и мировање,

        Знање говора, али не и тишине,

        Знање речи, али не и Речи.

        Све наше знање приближава нас смрти,

        Али блискост смрти није и блискост Богу.

        Где је Живот изгубљен у живљењу?

        Где је мудрост коју смо изгубили у знању?

        Где је знање које смо изгубии у информацији?

        Небески циклуси су нас за двадесет столећа

        Одвели даље од Бога, а ближе Прашини.

Маса се клања моћи која је (од свега) најмање вредна.

Зато је светина и разапела Христа, иако је Он био највиша вредност.

Никада не треба изгубити из вида да се хришћнски Бог не налази моћи, него у Истини.

Сигурно да Он није у техници, него је у отпору према њој.

Али због свог менталног склопа, (пост)модерни човек није у стању то да схвати.

Савремена техника – као најмоћнији израз модерне тежње ка моћи – је најгора ствар која се човеку могла да догоди. У техничком свету, он је сведен на средство средства, оруђе оруђа.

Техника и њен прогрес убија, истовремено и свет и људски род.

Притом, треба имати у виду да постојећи технички систем нема „оптималну димензију“, и да је његов раст (прогрес) неограничен, бесконачан, а то значи да екоциду (деструкцији света) и геноциду (ликвидацији људи) – нема краја. И то ће бити тако све док се будемо клањали идолу моћи, тежили доминацији и отимали се за власт.

Ту слепу веру у технику треба преиспитати и затим одбацити.

Морамо бити у отпору према свету који је, због човекове незасите тежење ка моћи, све илузорнији, испуњен хипностисаним масама које се клањају техници, према свету који је структуриран на основу прописа какве нам намеће технички систем, као да има своју сопствену вољу.

Пол Вирилио, тврди:

„Отпор је увек могућ! Али у борбу се морамо упустити пре свега пропитујући идеју 'техничке културе'.

Раширено је уверење да је техника фатум, наша једина судбина.

Напредак је есхатолошки. И наша будућност зависи од тога како ћемо се изборити са том есхатолошком димензијом.

Потребна нам је 'филозофија технике', која ће обухватити и 'филозофију техничких несрећа'.

Нужна је 'филозофија катастрофе', јер је трагично и у науци и техници.“

Морамо имати свест о томе и бити одговорни.

Одговорност нужно подразумева непокорност, отпор, да се у извесном тренутку каже не; не желим то да учиним.

Таква одлука није питање слободе, него аутономије.

Слободу нам могу одузети, аутономију никада.