Ово писмо би требало да Вам стигне или уочи празника светог Васкрса, или после поплава, у дане кад се већ буде славило. И ја Вама упућујем своје честитке уз сверадосни и високоторжествени празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, с радосним ускликом:

Христос воскресе!

Нека Вас удостоји Васкрсли Исус да радосно дочекате овај празник и да га испратите са духовном утехом.

Чудесно јављање иконе Мајке Божије и исцељење од иконе светитеља Николаја требали би да служе за утврђење вере у народу и као подстицај за побожност. Али, нема много оних који на ово обраћају пажњу, већ више скрећу у чулност, заокупљени раскошју и разонодом.

Но, ево насртаја на нашу православну Цркву са стране папске пропаганде и кроз наше бивше синове Цркве, који су пак застранили од њеног спасоносног учења и постепено уносе отров јеретичког западног учења прерушавајући га у побожност и истину – ово је увреда за истините пастире и синове Цркве. Вукови упадају у стадо Христово, а пастири се, дакако, труде да их отерају, али су многи у стаду према вери или равнодушни, или јој претпостављају туђу, зближавајући се са Западом. И сви виде у њему [Западу] тобожње добро, а своју Русију омаловажавају. Да ли такви слушају глас својих пастира? А још је и недавно у иностранству штампана књига  о могућности сједињења Цркава, кажу да је то дело Николаја Борисовича Голицина на руском језику[1]: какву велику штету ће учинити! Свакако ће се у много примерака увући и код нас. Тȁ и високи кругови јавности халапљиво слушају француског проповедника. Све то не само да не радује, него наноси бол православном хришћанском срцу. Дозвољена је верска трпељивост[2], а они већ желе да надвладају. Не допусти, Господе, да се то деси!

У нашим крајевима застрањење се још увек не види, али можда ми не видимо зато што такви људи код нас не долазе, а сви они који нас посећују су чврсти у православљу.

Један од наших јерусалимских мисионара, о. Леонид Кавелин, је на сопствену молбу повучен, те ће после Васкрса отићи оданде. Послао нам је поклон – књигу св. Исака Сирина на словенском језику, коју је на Атонској гори у лаври св. Атанасија написао монах Гаврил 6897. године од постања света, односно 1389. г. од рођења Христова, пре пет столећа. Писмо је полуустав и прилично је читко. Ето, када је још била преведена та књига, а може се и претпоставити да превод ове књиге потиче из још старијих времена. Има и један цртеж – слику св. Исака.

Брине Вас што немате у близини духовника. Да, то није мала брига. Ако не можете да га нађете међу својим [парохијским свештеницима], има ли можда у близини неки манастир где би могли наћи таквог човека? Ја сам чуо за случајеве када су – због недостатка калуђера – појединци изабирали благочастивог духовника из редова белог свештенства.

Молим вас за ваше свете молитве, као и увек вам желим здравља и спасења, и остајем ваш самолитвеник,

многогрешни ј[еромонах] Макарије,

31. март 1859. године 

Са  руског превео: Ален Новалија                  

  ________________

[1] „О возможномъ соединенiи Россiйской церкви съ Западною безъ измѣненiя обрядовъ православнaго богослуженiя“ – кнез Н. Б. Голицин, руски музичар и храбри официр који се небројено пута борио против Француза и Енглеза, преводилац Пушкина на француски, објавио је ову књигу 1858. г. у Берлину, Паризу и Лондону, због чега је краће време био и у кућном притвору. Кнез Голицин је био изразити филокатолик, а његово дело је први пример екуменистичке идеје код Руса. Тврдио је, између осталог, да су Грци заиста раколници који су се одвојили од Рима, али да то није случај са Руском црквом.

[2] Службено већ од 1773. г. у време владавине Катарине Велике, а под Александром II (1855.-1881.) су верске слободе још више утврђене.