Помаже Бог, драга браћо и сестре!

Од како се у мају 2016. разбојнички самоустоличио за старешину свештеничког братства калемегданских светиња Ружице и Свете Петке, јеретик Владимир Вукашиновић је дао да се изради неколико темпларских крстова: на видном месту изнад Богородичине иконе на спољном зиду олтарског простора, у темпларској ложи коју је начинио од бивше свештеничке канцеларије, и дао да се извезе неколико темпларских крстова на најсветијем месту - на прекривачу Часне Трапезе у олтару Цркве Ружице (!) Могуће је да то и није коначан број.

 

Темпларски крст изнад Богородичине иконе Цркве Ружице на источном спољном зиду олтарског простора

Да би посетиоцима вашег и нашег сајта било јасније кога и шта символизује темпларски крст, шаљем вам поглавље "Темплари" из моје књиге "Тајна безакоња - увод у историју антихришћанске завере" (Драслар-партнер, Београд, 2010), као и фотографију темпларског крста израђеног у рељефу на видном месту: изнад Богородичине иконе спољног олтарског зида.

Ваш брат у Христу Господу

Драган Р. Млађеновић

+ + +

Темплари*

*(Поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Драслар партнер-Београд, 2010)

Лета Господњег 1118. Иг де Пајен (Hugues de Payen), бургундски племић и витез, вазал грофа од Шампање, поднео је молбу краљу Болдвину II, владару ослобођеног Јерусалима, тражећи благослов да он и још осморица витезова оснују нови монашко-витешки ред. Патријарху Јерусалима су се заветовали на сиромаштво, непорочност и послушност. За разлику од реда Хоспиталаца, који су управљали коначиштима и болницама у Светој Земљи, новоосновани ред се потпуно посветио заштити и безбедности хришћанских путника-поклоника током њихове посете светим местима. Тражили су и добили благослов да се сместе у делу краљеве палате која је раније била џамија Ал-Акса. Ова муслиманска богомоља саграђена је на темељима некадашњег Соломоновог храма, који је римски император Тит Флавије (Ti­tus Fla­fi­us) разорио 70. лета Господњег. По Соломоновом храму нови монашко-витешки ред је добио име Сиромашни војници Христа и Соломоновог храма, или једноставно – Темплари (Храмовници).

Првих девет година свог постојања Темплари су били прилично неактивни и нису примали нове чланове. Онда су године 1127. изненада одлучили да се активирају – преко краља Балдуина (Болдвина) Другог замолили су опата Бернара из манастира Клерво (Ber­nard de Cla­ir­va­ux) у Француској, најутицајнијег духовника оног времена и касније канонизованог свеца, да употреби свој огромни утицај код папе Хонорија Другог (Ho­no­ri­us II), како би се донео Статут који ће регулисати живот и понашање њиховог реда. Папа је био цистерцитски монах и следбеник опата Бернарда, па је већ годину дана касније (1128) нови ред добио даровницу и монашки Устав, који је саставио лично опат Бернард од Клервоа. Званично оснивање реда Храмовника свечано је уприличено у шпанском граду Троа, где је Ред основао и свој први прецепторат у Европи. Иг де Пајен је из Јерусалима кренуо у Европу као један од деветорице витезова повезаних у непознат и непризнат Ред. Вратио се две године касније (1130) као велики мајстор Реда одговорног једино папи, а постао је и невероватно богат непокретном и покретном имовином коју су чинили земља, дворци, злато и сребро. Стајао је на челу монашко-витешког реда од три стотине витезова спремних да уз поклич „Живео Бог Света Љубав!“ (Vi­ve Di­eu Sa­int Amo­ur!) и погину ако њихов Мајстор тако нареди.

Летописац краља Балдуина Јерусалимског ћути о првих девет година постојања Темплара. Формални задатак Реда био је да обезбеђује поклонике на путевима Свете Земље коју су тада насељавали Сарацени. Намеће се логично питање – да ли су тај нимало лак задатак могла да обаве деветорица витезова који нису желели да примају нове чланове?

Немачки путописац Јохан из Вирбурга (Joc­hann von Wir­burg), посетио је Јерусалим средином 12. века и поставио још једно занимљиво питање, када је под крововима темпларског здања видео коњушнице за око две хиљаде коња – Зар сви ти џелепи ради деветорице витезова?!

Темплари су се за само неколико година од монаха ратника претворили у лихварске позајмљиваче новца и банкаре. Њихова имовина је кратко време постала огромна – Темплари имају око 10.000 замкова широм света, а њихова покретна имовина се процењује на 112 милијарди франака! У Јеванђељу се каже да „нико не може два господара служити... Не можете служити Богу и мамону“.[1] Темплари су, очигледно, одабрали да служе овом другом. Године 1148, због издаје Темплара, изгубљен је Дамаск. Хришћанског принца из Египта, који се крио код темплара, ови су издали непријатељу за 60.000 златника. Године 1166, због несхватљиве предаје тврђаве на Јордану, обешено је дванаест припадника овог реда. А што је било више војних пораза и моралног бесчашћа, Ред је био све богатији.

Када је француски владар и крсташки војвода Луј IX (Lo­u­is IX), звани Свети Луј, допао сараценског ропства 1250. године, непријатељ је за њега тражио откуп од невероватних 25.000 ливара злата. У тако кратком року нијадна оновремена европска држава не би успела да сакупи толику своту. Зато су се обратили Темпларима. Благајник у Акри, после оклевања реда ради, дао је одједном целу суму!

Затим се Ред проширио и на Европу и ускоро је број витезова монаха прелазио петнаест хиљада. Темплари су градили тврђаве и замкове широм Европе и Средњег Истока, али су били истовремено нуклеус данашњег мултинационалног банкарског система. Устав св. Бернарда од Клервоа служио је као основа за формирање наднационалног друштва позајмљивача и контролора новца, а Париски храм је постао светско средиште њихове новчане берзе.

Темпларски ред је општио и трговао са најсумњивијим друштвима онога времена, међу којима је свакако најгори био Ред персијско-исмаилитских асасина. Назив су добили од речи „хашашини“, што значи „уживаоци хашиша“. У савременом француском и италијанском вокабулару „асасин“ је убица или „плаћени атентатор“. А они су то заиста и били. У том тајном друштву предузимана су, уз помоћ хашиша, експрес путовања у „рај“ и натраг. „Старац са планине“, како је називан њихов „духовни“ старешина, омогућио им је поновне „узлете у рај“ само ако испуне све његове налоге. На вишем ступњу, асасин сазнаје да разлике између раја и пакла, и између добра и зла – нема.

Нема сумње да је бургундски витез Иг де Пајен устројио Темпларски ред по угледу на исмаилитску секту асасина. Ове две организације среле су се у Сирији пре 1128. године. Јерархија темплара, са Великим мајстором на челу за којим следе велики приори, приори, витезови, штитоноше и браћа лаици, подсећа на устројство асасина. Чак су и темпларске боје – црвени крстови на белој подлози – слични асасинским белим капама и појасевима и белим туникама. И једни и други су представљали независну војну силу са сопственим верским убеђењима.

Вероватно су у додирима с асасинима темплари неосетно прихватили идеје стране Хришћанству, које ће их касније одвести на ломачу инквизиције. Већ је папа Инокентије III (In­no­cen­ti­us III, 1198–1216) запазио и писао да „витезови храма имају демонске доктрине“. Запажање се показало тачним када су наредбом француског краља Филипа IV Лепог (1268-1314) у октобру 1307. године похапшени сви главни чланови Реда и изведени пред суд. Витез Жофре од Шарнеа (Ge­of­frey de Char­ney), заповедник Нормандије, признао је тада да му је приликом пријема у Ред Велики мајстор Амори од Шарнеја (Ama­ury de Char­ney) принео крст са ликом Исуса Христа и рекао дословно: „Не бој се уопште, дете моје, овај није Господ, то није Бог, то је лажни пророк“. И краљ Филип (Phi­lip­pe) и папа Климент V (Cle­mens) беху запрепашћени свим овим признањима и открићима, а надасве непојмљивим преображајем Реда, који је основан са чистим и узвишеним идеалима. Папа дуго није могао да поверује да су темплари упали у страшне злочине богоодступништва, идолопоклонства, гнусних порока Содома и јереси сваке врсте. Иницијанти (нови чланови) су приликом увођења у Ред морали да погазе Распетога на Крсту, да Га попљују и да Га се трипут одрекну. Приликом истраге лично је папа Климент V саслушао седамдесет двојицу темплара. Они су сви признали да су се клањали гнусном идолу Бафомета. Затим су признали вештичарство и ритуална убијања деце, чијом су крвљу мазали идола. Током процеса се испољила и мрачна и наопака „мистика мачке“, која порекло има у египатским мистеријама. Сетимо се, у древном Египту мачка је била символ тајне гносе (знања).

Постојање тајне, паралелне јерархије намеће се свим озбиљним истраживачима темпларског случаја. Велики мајстор Жофре од Гонвила (Ge­of­frey de Go­ne­vil­le) изјављује на саслушању да је „мајстор Ронселен увео изопачене и рђаве клаузуле у Статут Реда“. Неки енглески темплари су изјавили да је постојало специјално посвећење изабраних особа, а обреди њиховог примања били су веома тајанствени. Ти тајни шефови, убачени у Ред неосетно и невидљиво, очигледно желе да сруше Христа и Његову Невесту (Цркву) и да на њеним рушевинама обнове Соломонов храм. Штавише, „у скривеним подземним одајама Соломоновог храма чувала се не само огромна количина злата, већ и документи са родословом јудејских владара“. Пошто су Римљани разорили Храм 70. године Господње, њихови наследници су, наводно, побегли у Европу, у франачку земљу (данашњу Провансу на југу Француске), и овде основали краљевску династију Меровинга, која је у раном Средњем веку владала већим делом западне Европе. Са њом је 496. године римски епископ (папа) потписао уговор. Вероломна Римска црква и њен прелат издали су меровиншког краља Дагоберта II (Da­go­bert) и на франачки престо довели другу династију – Каролинге, чији је најмоћнији владар, Карло Велики (Ca­ro­lus Mag­nus), веома заслужан за учвршћење западног Римског царства и Римске цркве.

Неки истраживачи историје темплара тврде да је и Иг од Шампање  (Hu­gu­es de Cham­pag­ne), заштитник Реда и св. Бернарда од Клервоа, један од потомака Меровинга. Он је могао да буде особа која је храмовницима открила тајну о породичном благу. И гле чуда – после девет година трагања, темплари су постали невероватно богати. Витезови који су се заветовали на сиромаштво, и цистерцитски монаси који су гладовали, одједном су постали неимари: они у Светој земљи граде неколико великих тврђава, а опат Бернард из Клервоа оснива широм Француске и Европе чак шездесет девет опатија! Краљ Балдуин Јерусалимски одмах добија злато, али и нешто што је за једног владара подједнако вредно – документ који потврђује да је и он потомак свете лозе Меровинга.

Ако на овај начин посматрамо и тумачимо догађања у Јерусалиму, онда се намеће и главно питање: нису ли сви ти крсташки походи били уприличени да би Меровинзи повратили престо изгубљен у раном Средњем веку?

_________________________

[1] Матеј 6, 24.