Невенка Вукадинов

       КАТИХИЗИС   ЗА  ЦАРСТВО  ЗЕМАЉСКО

О нашим уџбеницима и настави веронауке, опет

Српско школство хронично пати од лоших уџбеника. И није чудо, прво због наших прешироких, уопштених и декларативних планова, а затим, зато што наши писци школских уџбеника, махом универзитетски професори, деценијама прећутно подразумевају да је писање уџбеника један успутан, прерађивачки, другоразредан посао, за који је довољно само солидно познавање матичне струке и колика-толика језичка коректност.

Ова хронична бољка нашег школског система, карактеристична за световне науке и предмете, не би смела међутим да буде ни узор, ни изговор за истоветну ситуацију у настави веронауке, која је у потпуности остављена у црквеној надлежности. Заправо, Црква би из многих разлога морала имати уџбенике  беспрек орне  у сваком погледу. И не само беспрекорне, него врхунске, достојне наше вере са којом после толико година излазимо јавно у свет; осим тога, само се по себи разуме да се наука Божја не може и не сме преносити на недостојан и нетачан начин; а затим, врхунске уџбенике смо сви ми у Цркви и очекивали, подразумевајући да су надлежне црквене институције у раздобљу изолације имале довољно времена за озбиљну  припрему планова и програма верске наставе и основне уџбенике веронауке, уџбенике темељне и свевремене, којима би се онда, у зависности од текућих захтева, додавали одређени приручници, читанке и друга помоћна литература. А шта се догодило код нас? Туго наша! Наш Архијерејски Сабор је писање целокупног плана и програма верске наставе за све године наставе и писање свих уџбеника веронауке од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе поверио једном једином човеку! Задатак оволиких размера у Српској Цркви могао је да обави у прошлом веку само геније једног владике Николаја који је у себи сједињавао и теолошки, и мисионарски, и литерарни, и педагошки, и визионарски дар непоновљивих размера. Али поставити данас пред једну особу у Српској Цркви, макар она била и епископ и доктор теологије, овако гигантски задатак, знак је, у најмању руку - нека ми буде опроштено - недовољне обавештености, недовољне стручности, кратких видика и неодговорног става према будућности српског народа и Цркве. Осим тога, ова одлука се могла повући или преиначити већ на неком од следећих Сабора, одмах по појави првих уџбеника, који су у црквеној средини изазвали велику недоумицу и незадовољство, а нарочито после појаве  Приручника за наставнике веронауке, на основу којег су и необавештени могли да схвате шта се надаље може очекивати. Уместо тога, у штурим саопштењима са протеклих неколико Сабора могли смо да прочитамо само ,,да је на Сабору било разговора о црквеној просвети и настави веронауке``, и све се настављало као и до тада: изабрани теолози су новоизашле уџбенике ковали у звезде у епархијском часопису Саборност, службеници Министарства просвете су их по позиву хвалили у Православљу, Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке је сезонски импровизовао катихетске семинаре на којима је било речи о свему осим о оном што је потребно, вероучитељи су препуштени себи очајавали, родитељи се чудом чудили, број ученика верске наставе се из године у годину смањивао, а уџбеници су излазили један за другим као да је све у најбољем реду. Најзад, пошто је тако прошло осам година, и најоптимистичнији верници су хтели-не хтели морали да увиде да овакво стање није резултат ни наше пословичне неорганизованости и јавашлука, ни пречих црквених послова, него једно намерно одржавано и надзирано стање. Просто речено: веронаука је била не само непланирана, него и нежељена и непожељна, бар од утицајних црквених чинилаца, јавних или тајних. Али пошто нам се ствар ипак омакла, грешка се могла исправити једино тако да се предмет (кад већ мора) званично уведе и уџбеници напишу, а да православне веронауке у ствари не буде. За овај задатак изабран је као најпогоднији епископ браничевски Игнатије (Мидић) и обавио га је одлично.  

Темељ нове веронауке постављен је при формулисању Плана и програма православног катихизиса за основну и средње школе. Први део овог документа, циљ, срочен је по најбољем обрасцу наших некадашњих идеолошки обојених школских планова - широко, декларативно, тако да православни у њему подразумевају и оно чега нема, а да се они други не увреде; други део документа, ако се мало боље погледа, у ствари набраја идеолошке задатке: да се код ученика ,,развије свест о заједници``, да се помогне ученику ,,у остварењу сусрета са светом, са људима различитих култура, религија и погледа на свет, са друштвом, са природом и са Богом``, да ученик изгради уверење ,,да су сви створени да буду причасници вечног живота те да из те перспективе развију способност разумевања, преиспитивања, и вредновања сопственог односа према другом човеку``...итд, дакле: заједница, љубав, дијалог, екологија -  култни појмови ујединитељских и уједначитељских програма свих врста раденика на пројекту изградње новог човечанства. Онога момента када је Св. Архијерејски Синод дао свој благослов, а Министарство просвете формално одобрило овај План, одлучујући корак је био постигнут: шта год после тога уџбеници епископа Игнатија буду садржавали (а садржаваће само ово друго), биће  покривено планом и програмом који је такође написао он; а ко ће се у то боље разумети од њега? Тзв. евхаристијски преутемељена савремена теологија чији је дугогодишњи представник у СПЦ  баш владика браничевски Игнатије, добила је тако у нашој верској просвети званично законско покриће.      

                                  УЏБЕНИЦИ  2003 - 2008.

Пре него што пређем на приказ нових уџбеника, подсетићу на православно схватање богословствовања у вековном искуству Цркве:  ,,Нису сви за ово дело него само они који су испитани и који су прошли кроз боговиђење, који су претходно били очишћени у души и телу или се бар очишћују``, каже Св. Григорије Богослов. Други богослови говоре о три ступња опитног приближавања Богу: очишћењу, просветљењу и обожењу. Тек кад човек на другом ступњу буде обасјан нетварном светлошћу истинске теологије, онда његове речи нису више само људске речи, него постају Богоподобне, Богосличне, надахнуте Духом Светим, и онда он може, по мери оних који их примају, да говори о Богу и Божанским тајнама. Зато су само Свети истински богослови. Такви су били Свети пророци Божји, Свети апостоли и сви Светитељи кроз векове. Они су говорили апостолски, рибарски, и њихова реч је истинска теологија. 

Насупрот овоме постоји и једна друга врста богослова, академска, варлаамска, аристотеловска. Такви учени теолози опита немају, а ум им је поробљен хипертрофираним разумом, који тежи да Откривење замени философијом. Они Бога не виде, него мисле и говоре о њему, на један аристотеловски начин. Такво богословље је у ствари један од облика маштања, покушај да се рационално докучи тајна бића и твари. Теолози овога типа често подлегну искушењу да реинтерпретирају, ,,допуне``, или чак одбаце Предање према својој мери и укусу, да би прилагодили веру ,,захтевима времена``. Савремена евхаристијски утемељена теологија припада овој другој врсти богословља, и то треба напоменути као важно за разумевање концепта нове српске веронауке.

За уџбеник Православни катихизис за 3. разред основне школе (2003) важи све оно што сам већ рекла о уџбеницима за први и други разред основне школе у свом првом тексту на тему уџбеника веронауке (Веронаука за глобално друштво?, 2003) и са њима чини неку врсту литерарно-поучног триптиха у коме се писац деци обраћа у ауторским причицама. На овај  начин он жели да их уведе у тајне богословља (што он сматра за задатак веронауке) онако како их схвата и тумачи тзв. евхаристијска теологија. Предуслов за то је ново схватање личности, заједнице и љубави до којег деца треба да дођу преко примера и поуке малих јунака ових причица (,,вршњачка едукација``). И тако, пошто су прво из искуства љубави научила да је неко кога волимо ,,извор нашег постојања као конкретне личности``, да ми ,,имамо моћ да својом љубављу другом дајемо постојање`` и да је Христос присутан само на Литургији иако је физички одсутан, (1. разред) а онда да је будућност човека и света у Царству Божијем на земљи, чију су структуру савладала играјући се Литургије (,,епископ окружен свештеницима и народом, односно Христос окружен апостолима и народом``) према упутству из Приручника (стр. 44), (2. разред), деца у  трећем разреду  треба да науче да је човек смртан по природи, да је свет потенцијално смртан, да је човек икона Божја зато што је слободан, и да је човек створен да би природу сјединио са Богом, чиме ће се превазићи смрт у природи и др. После легендарног малог Богољуба и његовог папагаја Киће (који су у међувремену постали и јунаци архијерејских црквених проповеди), нови јунаци Милан, Јована и Павле у седам причица преко својих доживљаја долазе до следећих теолошких сазнања (наслова прича): Бог Отац је створио свет из љубави, Бог отац је све створио да живи вечно, Бог Отац је на крају створио човека сличног себи и кроз њега гледа на све што је створио (наслов од 18 речи!), Човек је сличан Богу зато што је слободан, Бог Отац је створио свет кроз Сина и у Сину Духом Светим, Бог је створио човека да с њим оствари заједницу љубави... Дакле, саме философско-теолошке конструкције за које није сигурно ни да ће деца овог узраста моћи течно да их прочитају, а камоли да их разумеју и упамте. Зна то и аутор, али његова теологија нема другог садржаја, и он нема другог избора него да ове апстракције доведе до баналности и вулгаризације у својим ,,литерарним`` креацијама. И тако, уместо да се деца са стварањем света и човека упознају преко одломка из Књиге постања, што деца деветогодишњег узраста воле да слушају и приступачно им је на нивоу приче, малој Јовани отац у две-три реченице објашњава на плажи (екологија!) да је ,,у почетку Бог Отац створио небо и све што је на небу, а затим је створио земљу и све што је на њој``, и да је ,,на крају свега створио људе`` На крају отац из овога изводи евхаристијскотеолошку поенту да је Бог то створио ,,ни из чега, слободно, из љубави``. Јована онда проверава да ли је поенту разумела питањем:,,Је ли то слично као кад сам ја у првом разреду нацртала зеку из љубави и поклонила га теби?``, а отац потврђује: ,,Тачно тако, кћери``. Сладуњави протестантски ,,дијалог љубави`` у коме се твар пореди са Творцем аутору је много православнији него повезивање теме са одломком из Светог писма, што би итекако допринело квалитету текста и целог уџбеника. Али библијски текст би аутора могао довести у незгодну ситуацију да мора да га тумачи непотпуно или у нецрквеном духу (што је иначе учинио већ на крају овог уџбеника у тумачењу Оченаша, а у каснијим уџбеницима редовно). Овако, причицом је избегнуто помињање стварања духовног неба, на чијем непостојању преосвећени владика нарочито инсистира, као и упознавање са посебним начином стварања човека и помињање душе.   

У следећој причи (Бог Отац је све створио да живи вечно) Јована сазнаје од оца да ,,све умире зато што је створено ни из чега, односно зато што је природа свега што је створено смртна`` и да ће ,,једног дана, међутим, Бог Отац својом љубављу оживети све што је створено``. Ово је Јованин брат Милан схватио ,,на основу свог искуства љубави``, тј. кад је заволео свога друга Павла, ,,он му је својом љубављу дао постојање (живот)``, а његова сестра Јована је исто искуство доживела кад је са својим малим кристалним медом разговарала као да је жив``; у следећој причи (Бог Отац је на крају створио човека...) природа за Милана ,,има Павлов лик``, јер се Милан радује заједничком летовању са њим, а отац му објашњава да је то зато што ,,личност коју волимо свету даје постојање``, тј. ,,природа за нас не може да постоји сама за себе, односно безлична, већ само у личности коју ми волимо``; у следећој причи (Човек је Богу сличан зато што је слободан) Милан прави из љубави свој свет од песка да би га поклонио Павлу, а кад су му га несташни младићи срушили и оставили само песак, то му је помогло ,,да разуме како нешто може да не постоји иако његова природа и даље постоји``; најзад, у познатој причи ,,Бог је створио човека да с њим оствари заједницу љубави`` Милан и Павле се посвађају зидајући свој заједнички свет од песка и затим пате због тога; после помирења, схватају да такве ствари нису вредне свађе ,,и загрљени отрчаше да се купају``(!); следећег дана су радосни, а Милан закључује ,,да је то због тога што су и један и други слободно, из љубави, прихватили један другого” (изванредна подлога наставнику грађанског васпитања за напредно учење о забрани дискриминације полних опредељења!); на крају, у седмој причи, као и у претходном уџбенику, циљна поука о вери гласи да природа не може постојати без заједнице са Сином Божјим, што се остварује на Литургији, ,,јер је Христос присутан само у Литургији``.    

Из наведених примера се види да писац из године у годину  понавља у варијацијама основне елементе свог теолошког учења које далеко надилази узрасни ниво конкретно-операционог мишљења најмлађе деце. Још већа је несрећа у томе што писац ни за длаку не жели да одступи од философствујућих језичких формулација типа ,, заједница слободе``, ,,из љубави, слободно``, ,,дати постојање``, ,,бити смртан``, па још ,,по својој природи``,  ,,безлична природа``, ,,остварити заједницу``итд. Деци овог (и много старијег) узраста су неразумљиве чак и појединачне речи: безличан, конкретан, вечан, непоновљив, општити итд, и не постоји никаква  могућност да из баналне ситуације и још баналнијег ,,дијалога са тенденцијом`` извуку сугерисану ,,верску поуку``. Смисао тврдње ,,из љубави, слободно`` могао би се, можда, формулисањем у духу српског језика, довести до неког иоле разумљивог облика, али аутор неодступно инсистира баш на тој несрпској, рогобатној конструкцији. Можда се ради о формули? (заиста, кад се мало боље погледа, ради се о захвалној формулацији у коју се може много шта учитати). Појмови ,,смртан`` и ,,бесмртан`` уопште се не појављују у фреквенцијском речнику деце до 14 година, а о формулацији ,,смртан по природи``, у којој дете препознаје само реч ,,природа`` у смислу земље, дрвећа, животиња и сл. не вреди ни говорити. А чак и кад формулација садржи све познате речи, због апстрактности идеје смисао детету остаје недоступан. Како дете може да разуме да Бог кроз човека гледа све што је створио? Или владика мисли да му је то објаснио својом причицом? Додатну тешкоћу у разумевању текста представљају предуге реченице (општа педагошко-психолошка препорука је да у уџбеницима за ниже разреде реченица не би требало да садржи више од 10 речи!). Поред наведеног наслова од 18 речи, нпр. реченица ,,А то је због тога што је Бог Отац слободно, из љубави, створио...`` има 49 речи, и садржи узрочну, последичну, односну и две саставне реченице! Истраживања показују и да деца петог и шестог разреда основне школе најтеже схватају везнике који захтевају способност апстрактног мишљења (закључни - дакле, зато; супротни -  упркос томе, премда; условни -  ако), а баш они уз фамозно ,,односно`` и ,,отуда``, чине особеност  пишчевог стила, који користе и мали јунаци његових прича у својим дубокоумним поукама!

И најзад, треба рећи нешто и о самим причама са литерарног аспекта. Употреба литерарног предлошка у микроструктурној архитектоници уџбеника није неуобичајена, нарочито у настави књижевности и језика, и у класичним (,,схоластичким``) уџбеницима веронауке. Међутим, тај предложак безусловно мора имати осведочену естетску и језичко-стилску вредност, да ученику свагда може бити узор доброг језика и стила, и да утиче на васпитавање његовог књижевног укуса и сензибилитета; у веронауци је такав пре свега библијски текст као непоновљиво јединство Истине и Лепоте, а онда дивне, топле приче руских хришћанских писаца, тако блиске дечјем свету, животне, упечатљиве и подстицајне за улазак у светотајински живот Цркве и мали дечији подвиг. Који од ових критеријума задовољавају приче нашег аутора? Усиљена прича која често нема ни најосновније елементе фабуле, папирнати, беживотни  ликови-конструкције, извештачен дијалог, композиционо неуклопљени, бесмислени и сладуњави описи природе (ваљда писац тако схвата ,,лепу књижевност``; или је и то у служби екологије?), потпуно неодговарајућа употреба аориста (,,Убрзо се, међутим, посвађаше``; или то аутор имитира библијски стил?), искварен научно-колоквијални језик... указују само на три могућности: или наш владика нема литерарног дара, или нема литерарног укуса, или је литерарна форма овде (зло)употребљена у служби идеје и тиме уџбеник сврстан у онај псеудолитерарни поджанр који смо у неким прошлим временима називали одређеним именом.

На ово последње указује и педагошко-дидактичка апаратура која прати сваку  причу. Први део питања (размисли, одговори и сл) креће се од провере разумевања фабуларног слоја приче и ,,анализе`` ликова до преношења искуства јунака на лично искуство ученика (,,самоедукација емпатијом``), да би се на крају проверило препознавање и разумевање поруке (,,вршњачка едукација``); други део, тзв. поуке о вери, преводи затим ову поруку на језик тзв. евхаристијске теологије, и понавља је заредом у неколико варијација. Тако ова нова катихетика показује да јој није страна ниједна метода која проверено доноси резултате, па макар то био и омражени схоластички принцип ,,репетитио ест матер студиорум``, а то, најзад, разоткрива и целу концепцију ове нове веронауке: није важан ни квалитет уџбеника, ни садржина лекција, ни разумевање градива; важно је само да, после неуморног понављања истих тврдњи - из наслова у наслов, из текста у текст, из параграфа у параграф, оне једног момента остану забележене у дечјим главама као програмске основе једног будућег устројства света.   

Ни у ликовно-графичком смислу овај уџбеник не доноси ништа ново у односу на претходна два. Слични полукарикатурални цртежи (један ђак осмог разреда ми је за илустрацију са персонификованим цртежима воде, кућа и дрвећа рекао да делује ,,психоделично``), застрашујуће Склирисове ,,иконе`` (,,Када сликам не правим разлику између светитеља и обичних људи``...(...) ,,Тражим мост ка западној ренесанси, мост ка модерној уметности, мост ка дечијем цртежу``(Склирис, Видослов 2003), ниска читљивост текста (двостубачни текст, црна слова на жутој подлози) - све то указује на једно недопустиво прилагођавање укусу овога света, несвојствено изворном православном етосу. 

На уџбенику за трећи разред сам се задржала детаљније, јер представља неку врсту целине са претходна два намењена периоду раног детињства, који пред једног писца уџбеника веронауке поставља можда најтеже и најосетљивије задатке. Ови уџбеници су први сусрет малишана са вером и Црквом, нарочито код деце из нехришћанских породица, они (треба да) представљају темељ на коме ће се касније, током зрелијег детињства и адолесценције, зидати и изграђивати њихов хришћански лик; у овом смислу њихова улога, као и улога првог вероучитеља, може се показати и као пресудна. Ово је писац уџбеника схватио, и зато је у овој малој катихетској трилогији изложио основе учења целе своје науке. Даље ће се све само понављати у проширенијем виду, па у још проширенијем (линеарно-концентрични принцип) итд; ова наука нема у садржини много више него у насловима. Ако ученик настави са похађањем наставе, добро је; ако не настави, опет је добро, јер је све већ чуо; остало ће дорадити време и медији. Стога ће један летимичан преглед наредних уџбеника бити довољан да се на крају изведе један општи закључак.

Уџбеник Православни катихизис за 4. разред основне школе (2005), напушта ,,литерарни`` приступ материји и ослања се на пишчево препричавање и тумачење Шестоднева (стварање света, човека, првородни грех и његове последице, Божији домострој спасења људског рода) са карактеристичног тзв. евхаристијско-теолошког становишта; понављају се и већ  познате тврдње: смрт је последица створености, сва бића су угрожена ништавилом, ,,хришћани су они који искрено воле Христа, тј. једни друге``, ,,сви свети, тј. сви људи``, итд.. Најинтересантнија су два објашњења: прво, ,,да су икону Божију у човеку свети људи и писци различито називали: дух, слобода, душа, личност итд.`` (!) а друго је објашњење причешћа: ,,На крају Литургије сви чланови једу и пију од дарова, хлеба и вина које им даје епископ и на тај начин се причешћују и ступају у заједницу са епископом и међусобно као са Господом Христом и постају тело Христово``. Осим ових познатих тема  први пут се, у једној  реченици (,,да се не каже да аутор прећуткује``) помиње крсна жртва Христова. Реченица гласи: ,,Чак је претрпео и смрт због греха -одбијања првог човека да принесе природу Богу``.

Уџбеник, као и претходна три, у потпуности премашује сазнајно-оперативне моћи ученика десетогодишњег узраста увођењем нових сложенијих философско-теолошких термина и идеја, нпр: раздељеност бића, неодвојиве категорије, несливено и нераздељиво, евхаристијска заједница, устројство, итд.    

Од Православног катихизиса за 5. разред основне школе (2007), аутор потпуно напушта изглед и концепт, па чак и формат ,,сликовнице``; од овог, па до последњег уџбеника веронауке у завршном разреду средње школе  (уџбеници за 7. и 8. разред још увек нису изашли, али се на основу Приручника може претпоставити да се неће разликовати од осталих) прећи ће у потпуности на излагање материје језиком своје теолошке школе, истим језиком, терминима и методама које користи у раду са својим студентима. Заправо, ови уџбеници неће бити ништа друго, него (према опробаном световњачком рецепту) разне врсте и варијанте скраћивања и прилагођавања пишчевог зборника за студенте, или његових предавања, или чланака, или интервјуа, а тога бар има напретек!

У Православном катихизису за 5. разред нпр, у 22 подужа теоретска текста понавља се учење о евхаристији као новом животу људи и природе, у којој је ,,Христос и даље остао на земљи, али у другачијем облику, у личности епископа``, о смрти као последици створености (,,будући да је природа смртна, и сам човек је смртан као личност``; подсећам да је у уџбенику за 4. разред личност изједначена са душом), о греху као последици смртности (,,сви људи су грешни зато што су сви смртни``). Уџбеник доноси и старозаветну историју спасења, у којој су ученици први пут имали прилике да се упознају са заповестима декалога, без икаквог објашњења етичких захтева које је Бог упутио изабраном народу. Најинтересантнији је ипак текст ,,Светитељи нам показују како хришћани треба да живе``, у коме се појам светитеља објашњава на следећи начин: ,,Светитељи су људи који су живели литургијски. Они су живели као што ће живети у будућем Царству Божјем. Тачније, узор њиховом животу је било будуће Царство Божје. Зато су они светитељи, свети људи`` (!) (подсећам да аутор на исти начин објашњава литургијски живот било ког  члана Цркве, тј. ,,сви су свети``). За пример светитеља узет је Свети Сава, ,,који се крштењем сјединио са Сином Божјим и постао члан Цркве``, и који је ,,напустио породицу и отишао да буде члан монашке литургијске заједнице``, и показао ,,да је уласком у литургијску заједницу, кроз крштење, постао син Божји по благодати Светог Духа и члан будућег Божијег Царства``...и т.сл. Иначе, ,,Свети Сава је волео све људе, јер их је гледао тако као да су и они већ у Царству Божијем``, а ,,према природи се односио као према милим делима Божијим која су створена за вечност. За њега су дрвеће и цвеће били као Божански осмејак којим се Господ љупко и радосно осмехивао њему и свим људима. Животиње...`` итд. (Не бих даље. Превише шећера за осољен православни укус).    

У Православном катихизису за 6. разред основне школе (2008) аутор је предвидео обрађивање основних појмова христологије. Ово је ученицима могло да пружи шансу да у шестој години учења веронауке коначно сазнају животопис Христов преко читања и тумачења одабраних делова Јеванђеља. Ово је била и велика шанса за аутора да напусти претходну праксу и напише један упечатљив и подстицајан уџбеник, примерен духовним интересовањима и интелектуалном нивоу деце овога узраста. Али аутор је главне догађаје из Христовог живота само препричао, са ретким даром да оно што је потресло и небо и земљу исприча сувим, бездушним, административним стилом канцеларијског извештаја: ,,Марија је то примила изражавајући при том велико чуђење и запитаност...``; ,,Старац га је узео на руке и том приликом пророковао...``; ,,Христос је, наиме, кренуо на Јордан да би га Јован крстио...``; О распећу само једна реченица: ,,У Петак, пред празник Пасхе, војници су повели Христа на брдо изван Јерусалима звано Голгота и тамо га разапели на крст``. Иначе, у овом уџбенику налази се и једно пријатно изненађење - помиње се душа, и то два пута! Реченице гласе: ,,Поред материјалне природе, човек у себи садржи и духовну природу - преко душе. Природа човека, наиме, састављена је из душе и тела``. Ни у једном тексту до краја 4. разреда средње школе ова реч више није употребљена.

У Катихизису за 3. и 4. разред средње школе (2006) има и неких нових тема у завршном разреду: ,,Апостолско прејемство, наследство``, ,,Црква је истовремено помесна и васељенска``, ,,Јединство Цркве на локалном плану``, ,,Јединство Цркве на васељенском плану``, ,,Институција сабора у Цркви``, ,,Васељенски сабори``, ,,Неке разлике између римокатоличког и православног устројства Цркве``, ,,Хришћанско схватање историје``. Тако су ученици могли да сазнају ,,да је први од епископа који је био гарант јединства Цркве на васељенском плану био епископ Рима, до раскола 1054. године, када је то место у Православној цркви заузео епископ Цариграда``, и да је ,,признање пуноће помесним црквама велики корак ка јединству Источне и Западне цркве``. Можда није на одмет напоменути да у свим овим лекцијама (76 - 99. стр), па ни у тексту ,,Јединство Цркве на локалном (!) плану`` постојање Српске Православне Цркве није поменуто ни једном једином речју. А можда није на одмет додати и то да СПЦ није ниједном поменута ни у једном уџбенику, за свих 12 година школовања.                                                                                               

Језичко-стилска страна овог уџбеника заслужује посебну пажњу. Текстови су писани академским стилом, са једном тешком и несавладивом инфлацијом речи, гломазном реченицом и ниском информативношћу текста. Нпр, текст (лекција?) ,,После греха првог човека Бог је променио начин остварења свог циља о творевини, али не и сам циљ`` износи целе четири стране, са неколико хипотеза (,,шта би било да је било`` или ,,да није било`` и ,,ако је ово резултат онога, зашто Бог није`` или ,,да је то ...ми бисмо...``, итд), са освртом на западњачко схватање спасења (а притом ученик, захваљујући овој веронауци, не зна још ни најосновније о својој вери!), а заправо доноси само четири информације које се појављују у питањима после лекције (израз ,,лекција``, као и поделу уџбеника на лекције, што би умногоме олакшало рад вероучитељу, аутор презире као ,,схоластички``). Колико има понављања у текстовима, можда ће се најбоље видети из одломка текста ,,Стварање човека по лику и подобију Божијем`` (који има 7 страна!):

,,Пре него што одговоримо на питање шта је то икона и подобије Божје у човеку, треба да напоменемо да се због тога, што је човек икона Божја, у човеку разликују природа и оно што чини икону Божију у њему. Човек је по природи исти као и сва друга створена бића, али се истовремено разликује од осталих бића по томе што је једини створен по икони и подобију Божијем.

Будући да су сви људи иконе Божије, али се разликује човек од човека по личности, неопходно је одговорити и на питање шта је то што сваког човека чини различитом личношћу. Но, најпре да видимо шта је то икона Божија и подобије Божије у човеку?``

После три и по реда, следећи параграф: ,,Икона и подобије Божије у човеку разликује га од осталих створених бића...``

Или нпр, параграф ,, Ја без Ти не постоји..`` на стр. 26, понавља се скоро од речи до речи на стр.55, па на стр.57: ,,Као што смо већ рекли...Без Ти не постоји ни Ја...`` итд.          

Ни са синтаксом (и интерпункцијом) није много боље. Шта рећи нпр. за следећу реченицу:

,,Почевши од сцене рођења, Христос се рађа као и сви други људи, купају га по рођењу, повијају у пелене итд., па све до страдања, где се показује да је Христос заиста умро на крсту (из његових ребара тече крв у вода што је доказ о смрти) и васкрсења где се Христос показује у људском телу, онаквим какав је он био и пре смрти``..? итд, итд.

Оволика понављања, неразмрсива мрежа таутологија и композициона и логичка лабавост су иначе познате карактеристике пишчевог усменог, предавачког стила: прича тече, беспочетна и бескрајна, понављана и непоновљива, увек иста а увек различита, и свеједно је у ком делу сте се укључили у слушање; ако нешто нисте чули на почетку, чућете на крају. Трака тече бескрајно, јер је кружна. Мисаони систем је затворен, и мора бити, јер сваки покушај човековог разума да у себе смести несместивога и домисли недомисливога остаје само немоћно бацакање у кругу властите створености. А можда је цела тајна овог уџбеника у томе што је ,,скинут`` са аудио-записа? Ако јесте, тужно је, ако није, још тужније. Јер, једна од основних ствари коју ученик треба да савлада у настави српског језика и књижевности јесте јасноћа израза, тачност у именовању појава и повезаност мисли и параграфа у писменом изражавању, тј. да научи да пише тако ,,да речима буде тесно, а мислима пространо``. Тим пре се подразумева да ће уџбеници из којих ученик учи бити написани јасно, прегледно, читљиво, без сувишности, конфузије и непотребног детаљисања и понављања. Шта тек да каже ученик кад у уџбенику наиђе на несигурну интерпункцију, правописне грешке (подчинити, сјединијо), па чак и граматичке (свет кога.., у циљу..; мешање екавске са ијекавском варијантом - спасити, спашен...итд) ?

Али има ту још нешто: многоговорљивост обично нешто прикрива. Интелектуална многоговорљивост најчешће покрива или празнину, или слабе тачке система, или скривене циљеве. Она увек има у себи нешто непоштено, јер срачунато иде на то да читаоца преведе жедног преко воде или да му прода рог за свећу. Теолошко интелектуално многоговорење није далеко од овог старог демагошког трика, јер тежи да засени  неупућеног и неквалификованог читаоца индиректном поруком да су теолошке висине резервисане само за посвећену класу академских теолога одређене школе. Оно је у суштини и обмана и самообмана. Обмана, јер уместо хлеба нуди камен, а самообмана, јер се после измаштаног узлета у небеске висине неизбежно сурвава у хтонске дубине из којих је и потекла.      

                                       З А К Љ У Ч А К

1. Ниједан од досад изашлих уџбеника веронауке не води рачуна о психолошким развојним (узрасним) карактеристикама ученика којима је намењен. Промашаји нису мали; они захватају не годину или две, него цела узрасна доба. Идеје, мисли и ставови којима се оперише у прва три уџбеника-сликовнице несхватљиви су не само деци нижег и вишег основношколског узраста, него и просечним средњошколцима; уџбеник за 5. разред основне школе могао би, нпр, према изложеном сазнајном материјалу који захтева развијен формално-операциони ниво мишљења, евентуално бити коришћен у 4. разреду средње школе, итд. Са друге стране, сазнајни материјал изложен је тешким и неразумљивим језиком, психолингвистички неприлагођеним узрасту ученика. Коришћени вокабулар би захтевао читав један пратећи речник- азбучни регистар појмова, назива и  непознатих речи, који не постоји ни у једном од ових уџбеника. Реченице су гломазне, језички, синтаксички и стилски сувопарне и заморне, што додатно отежава разумевање смисла. Аутор није водио рачуна ни о педагошким принципима систематичности, поступности и прогресивности па тако често долази у ситуацију да непознато објашњава непознатим, ово још непознатијим  итд. У односу на теоријске, изворни текстови заузимају врло мали део уџбеника, а веза између њих је јако лабава. Архитектоника уџбеника, и микроструктурна (лекција) и макроструктурна (целих уџбеника) показује недостатак смисла (или труда) за планирање и организацију. Текстови су непрегледни, као здељани из једног комада, и у њима је тешко, па и немогуће уочити главне идеје, а сам аутор то посебним поднасловима није учинио. Методичко-дидактичка апаратура је танка и оставља утисак да је силом унета у текст да би рукопис имао привид уџбеника. Ликовни прилози -цртежи у прва три уџбеника су на граници поруганија светињи; каснији одабир прилога је нешто бољи, мада међу иконама има мало српских, а поред неизбежних Склирисових радова, укључен је и већи број икона (мозаика) са латиничним натписима. Случајно?

 2. Колико су аутору важне кључне речи и дефиниције његове евхаристијске теологије које неуморно понавља из уџбеника у уџбеник, толико су му важне и кључне празнине које такође понавља из уџбеника у уџбеник. Оне покривају она места из православног учења која су у супротности са учењем тзв. евхаристијске теологије, и стога морају, као опасна, бити прећутана. То су: вера, православна вера, душа (,,Ако неки део човека и преживљава, а можемо га звати и душом...``, Зизиулас, Саборност 2003), бесмртност душе (,,учење о бесмртности душе није хришћанског порекла. Оно потиче из грчке философске мисли, некритички је прихваћено од појединих теолога и никад није представљало став Цркве``, З. Матић), спасење душе, судбина душе у загробном животу, ђаво, последња времена, Антихрист, Страшни суд Христов, грех, покајање, исповест, молитва, пост, крст, крсни знак, (,,Не знам зашто се крстим``, Зизиулас, Мидић), светост, светитељи (у православном тумачењу), мошти, исихазам, Символ вере, свете тајне (и требе), богослужбени црквени календар, целокупан подвижничко-благодатни светотајински црквени живот, богослужбена (певничка) поезија, монаштво, духовништво, стараштво, Православна црква, Српска Православна Црква, крсна слава, откривењски карактер наше вере, кривоверје, секте, јереси, екуменизам као јерес над јересима, и још много тога  што чини саму срж учења наше вере. Иако су Свети оци стално наглашавали да тријадологију није могуће довести у корелацију са антропологијом и односе међу људима тумачити у складу са начином постојања Свете Тројице, јер нема и не може бити никакве сличности између створеног и нествореног, ова веронаука као своје темељно полазиште узима баш теорију личности као заједнице, на основу које тумачи како Бог постоји, а онда даље на томе гради цело учење о Литургији као заједници епископа (који је Христос), свештеника, народа и природе. Ако томе додамо и то да ова веронаука учи да је Адам умро по неопходности природе, што је званично учење Римокатоличке цркве (Ватикански Катихизис из 1992), да је смрт природе и смрт личности (=душе), да је грех последица смртности - тј. превазилажењем смрти ће сви греси бити избрисани и сви васкрсли ће бити изједначени, тј. свети, испод свих литерарних и научних наноса ове веронауке остаје следећа идеолошка по(р)ука: човек треба само да се крсти, да воли све људе и природу и да иде на литургију где ће се клањати свом епископу (који је Христос) и где ће примати од њега дарове хлеба и вина као знак заједнице. Крштењем, које је подвиг (!) он је постао члан Литургије, тј. члан будућег Царства Божијег на земљи, и то је све, осигурао се на вјеки вјеков. Мада, ,,Није битно ни крштење, јер у Старом завету је било обрезање, а у другим заједницама друге иницијације. Битна је слобода и љубав“ -  објаснио је народу владика Игнатије 8.02.2009. у интервјуу на ТВ Ст Б. Јер, за евхаристијску теологију није битна историја, тј. оно што смо били, него есхатологија, тј. оно што ћемо бити; есхатологија је повезана са евхаристијом, а евхаристија са јединством: ,,Сви народи ће доћи пред престо Сина Човечијега у последњим данима (!), и свет ће као јединство ући у Царство. То литургијско славље, које је било део јеврејске есхатологије што ју је и сам Христос делио, од почетка је постало евхаристијски елемент. Есхатолошка вера Цркве може имати значајну улогу у изградњи јединства Европе и модерног света`` (Зизиулас, Видослов 2003). И владика Игнатије, у истом тону, 8. 02. 2009, (ТВ Ст Б) изјављује: ,,Ми желимо да будемо онакви какви смо, и да тако живимо вечно. То је обезбедио Христос``. Да је посреди православни ађорнаменто, потврђује и изјава уваженог новотеолошког иконописца С. Склириса: ,,Сада је наш проблем како, на који посебан начин ће се у наредним годинама, у којима ћемо ми бити у Европи и Европа у нама, наставити проучавање Предања. Сада ће бити потребно једно стваралачко доживљајно искуство и продужавање Предања. Сада је час стварања. Час да се створе Отачка дела која ће одговарати на проблеме овог времена. Да се створе иконе, тропари`` (Видослов, 2003).

Да ли је могуће рећи суштину ове веронауке отвореније од овога? Нема бесмртности, нема ђавола, нема Бога, кажу атеисти; све је дозвољено, кажу анархисти. А наша веронаука нуди све ово, али са Богом, са неким Богом, нуди у име некога ко много воли људски род, ко хоће да му улепша живот безбрижношћу, сладуњавом ,,љубављу`` и природом; ако неко баш и падне у разврат или злочинство, боже мој! Све ће се то у есхатону изједначити превазилажењем смрти. ,,О, ми ћемо им дозволити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога што их волимо...(...) Они ће тихо умирати, тихо ће се гасити у име твоје, и иза гроба ће налазити само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну, и ради њихове среће мамићемо их наградом небесном и вечном. Јер, кад би чега и било на ономе свету, онда наравно не за такве као што су они. (...) То што говорим збиће се, и царство ће се наше саздати. (...) Можда ти баш хоћеш да чујеш тајну из мојих иста, онда чуј: ми већ одавно нисмо са тобом, него с њим``- открива Велики Инквизитор Христу тајну свих исправљача и поправљача Његовог подвига у последњих две хиљаде година, оних који су уместо Њега потврдно одговорили на сва три Кушачева предлога, и ето, зидају нову Вавилонску кулу и граде нови мравињак на земљи да би ујединили и усрећили човечанство. А Христос им је сувишан, открива Велики Инквизитор, и спалиће га на ломачи, колико сутра, као и стотине јеретика до тада. Само литерарна фантазија? Можда, али онда остаје нејасно зашто су се све врсте усрећитеља човечанства у последњих сто година толико мучиле и рвале са Достојевским: забрањивале га, крњиле, упрошћавале, претумачивале, као и наши новотеолози данас (Богословски симпосион ,,Ф. М. Достојевски, црква и савремена цивилизација``, Пожаревац, 2006), који су у својим радовима приказали Достојевског као евхаристијскотеолошког мислиоца! Узалуд, његово дело које је цело једно велико исповедање православне, јеванђељске вере, и даље стоји, и тврди неизбрисиво: ,,Ако је уверење у бесмртност толико потребно за човеков  живот, онда је оно нормално стање човечанства; а кад је тако, онда бесмртност људске душе несумњиво и постоји", и ,,Лична бесмртност и Бог су једна иста - истоветна идеја``, и ,,Неверовање у постојање ђавола је француска мисао, то је плитка мисао`` и ,, Љубав према човечанству је сасвим немогућна без вере у бесмртност људске душе``. И још, Достојевски је непобитно показао и доказао својом уметничком интуицијом преко својих јунака - Ивана и Ставрогина и Шигаљева и Кирилова и Раскољникова - ко је инспиратор свих досадашњих твораца новог човека и ујединитеља човечанства и сваке зле и наопаке идеје уопште, и оставио у своме делу она потресна сведочења праве вере преко свог старца Зосиме и свога Аљоше и своје Соњечке и других, и других. Десетак страна васкрсења Лазаревог, или Кане Галилејске, или исповести и поука старца Зосиме, брише и потире свако словце ове  квазиверонауке, а хвала Богу, Достојевског у школама још увек предају наставници књижевности, а не евхаристијски теолози.

У нашој вери Свето Предање је неодвојиво од Светог Писма, а то значи: православно веровати, православно мислити и православно живети, онако како смо примили од Отаца и како треба у потпуности да предамо и ми нашем потомству. Само та вера је спасоносна и само она води у живот вечни. Те вере су жедна дечија срца, а наши уџбеници православног катихизиса, засновани на учењу нових отаца и илустровани новим иконама, подмећу им као истину јалово и ушкопљено људско умовање, које ниподаштава подвиг и обећава пут до Бога преко човека. У суштини, оно обрће редослед Божијих заповести (као прву узима ,,Љуби ближњег свог``) и остаје трагично и безизлазно заробљено у хоризонтали без вертикале, у зони градитеља новог свеуједињујућег мравињака за који треба оваквом веронауком да буду припремљена и српска деца. У том смислу, преосвећени епископ Игнатије Мидић обавио је одлично поверени му веронаучни задатак.    

3. Да видимо и какви су данашњи резултати ове веронауке. Хвала Богу, уџбеници су  потпуно неразумљиви и неприступачни ученицима, па се њихове реакције крећу од благог отпора, преко игнорисања, до (нажалост) одбацивања веронауке као предмета. На крају све опет зависи од личности конкретног вероучитеља, од његовог знања, умешности и разумевања ствари. На примени уџбеника и прописаног програма углавном инсистирају почетници, све док не увиде да такав рад и за њих и за ученике представља сталну ноћну мору и онда, хтели-не хтели, прелазе на сопствену организацију и одабир (класичних) наставних садржаја. Код верски добро утемељених вероучитеља (који, хвала Богу, преовлађују) веронаука тако постаје један занимљив и подстицајан предмет, везан за молитву и подвиг, за свете тајне и свете врлине. Уз добру сарадњу са парохијским свештеником, таква настава постаје вид постепеног рађања у Христу, уобличавања Христа у деци. Овакав рад, међутим, захтева сталну креативност, велики труд у припремању часова и ангажованост свих седам дана у недељи, и изузетно је исцрпљујући. Снаге понестаје, први занос је прошао, материјални положај вероучитеља је слаб, социјални статус је још увек нерешен (и после 8 година; случајно?), па многи  посустају, неки и одустају. А како изгледа настава веронауке код оних вероучитеља који и поред свега инсистирају на раду по уџбенику, описао ми је један београдски гимназијалац: ,,Ми ту ништа не разумемо. Он прича о некаквој личности, о некаквом епископу, о некој литургији, нико га ништа не разуме, сам пита, сам одговара, диктира и нешто пише по табли. Ко успе, побегне, ко не успе, спава, само оне две из прве клупе бубаче све напамет, климају главом и праве се да разумеју. Он на крају свима упише ,,истиче се`` и јако је задовољан. Некад се и саставимо са грађанима: нема ту баш неке разлике, и они и ми смо за мир и љубав, само су речи различите, и што они не помињу Бога``. И у праву је дете; и оваква веронаука и тзв. грађанско васпитање сложно раде на истом задатку - преобликовању човека за ново устројство света, и зато не изненађују сигнали извесних особа из Патријаршије ,,да се не претерује са бројем деце на верској настави`` и ,,да се не таласа``. Да између оваквог катихизиса и алтернативног предмета нема велике разлике, потврђују и сами представници тзв. евхаристијскотеолошке веронауке: ,,Катихетска настава може да поучава заштити ,,људских права``. И више од тога, она може појам такозваних људских права да заснује на још темељнији начин него што је то у философијама хуманистичко- натуралистичке провенијенције. У томе, опет, пресудну улогу има чин одвајања појма ,,природе`` од појма личности``( Лубардић, Богословље 2001). Стога не гајим никакве илузије о томе да ће се у будућности у настави веронауке нешто изменити. Ово је програм на дуге стазе, и није смишљен у српској глави. Његова шанса су млади, раскорењени и верски неписмени Срби, каквих ће, захваљујући медијима, оваквој веронауци и слабој заинтересованости епископата и свештенства за своје вернике, бити све више. Програм ће остати непромењен, до јесени ће изаћи и преостали уџбеници, за годину-две у реформисаним гимназијским програмима веронаука ће добити статус факултативног предмета, а у основним школама веронауку ће почети да предају учитељи припремљени за то на својим учитељским факултетима (по благослову Св. Синода СПЦ!). Оно мало преосталих православних малишана ће на часовима верске наставе играњем структуре Литургије са својим учитељицама бити припремано за сигурно чланство у будућем Царству Божијем на земљи, и задаци дефинисани  Планом и програмом православног катихизиса биће тиме у потпуности остварени.      

4. И на крају: ко сам уопште ја? Ко ме је позвао и ко и шта ми уопште даје право да говорим о овој теми? На то могу да одговорим само следеће: кад позвани и достојни ућуте, проговоре непозвани и недостојни, па макар били и жене. Моје дугогодишње наставничко искуство и моје књижевно и језичко образовање дају ми ваљда бар неко право да говорим о педагошким и језичким странама уџбеника. А што се теологије тиче, верски утемељен Србин не мора да буде ни теолог, ни свештеник да би осетио да ова веронаука нема мирис Духа Светога. Могу само још да додам оно што је онај шумадијски сељак рекао неком секташу кад је дошао у његово село да објашњава сељацима  ,,хришћанску веру``: ,,Брате! Ја тебе ништа не разумем. Ал` само знам, да није Истина!`` Тај српски сељак је сачувао свој крст, постове, Славу и Свеце и под Турцима, и под комунистима, па ће је сачувати и под ученим теолозима. И молим се Богу да се сви покају и дођу до познања Истине. А у стварима вере  н е м а  компромиса.