ОДУЗИМАЊЕ ДЕЦЕ У МОДЕРНОЈ ЕВРОПИ

Радикална модернизација концепта породице на Западу има врло забрињавајућу пратећу појаву – да се деца одузимају родитељима чији се вредносни систем васпитавања не подудара са системом који намеће модерно друштво. Овакво играње са породицом, прикривено наводно најбољим намерама, води право у сурови тоталитаризам

Одузимање деце од њихових родитеља је облик државног терора – наслов је под којим је чувена ЛГБТ активисткиња и редовна колумнисткиња „Њујоркера“ Маша Гесен почетком маја писала о „намерама“ и „претњама“ руских власти да ће одузимати децу хомосексуалним паровима. „Узимање талаца је метод терора. Заробљавање чланова породице, посебно деце је опробан и успешан инструмент тоталитарног терора“, навела је она подсећајући на сличне праксе из времена стаљинизма у Русији и нацизма у Немачкој. У праву је Маша Гесен, која је поред изражене русофобије иначе чувена и по мало непромишљеном признању да је крајњи циљ ЛГБТ активиста уништавање институције брака. „Није тешко схватити да би (хомосексуалци) требало да имају права да се венчају, али исто тако мислим да није тешко схватити ни да институција брака не би требало да постоји (…) Борба за геј брак генерално укључује лагање о томе шта ћемо учинити са браком када га добијемо. Лажемо да се институција брака неће променити. То је лаж“, рекла је она у једној радио-емисији 2013. године и поновила да брак не би требало да постоји.

У праву је, дакле, Маша Гесен када се залаже за то да деца не треба да буду одузимана од својих родитеља, отимана из својих породица, осим у заиста изузетним случајевима. Али и када говори о томе, она поново лаже. За почетак, она и сада, 2018, говори о „страху“ и „претњама“ иако је предлог закона који би омогућио одузимање деце од хомосексуалних парова само због њиховог „сексуалног опредељења“ одбачен још пре пет година, 2013. Маша Гесен лаже (не верујемо баш да је неинформисана) када за овакву праксу у прошлости и у садашњости оптужује само Стаљина, Хитлера и Путина, а заборавља чињенице које се не уклапају са њеним поимањем света.

УКРАДЕНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Маша Гесен заборавља праксу, која и по обиму и по трајању надилази и Хитлера и Стаљина, јер је примењивана у једној њој драгој, „демократској“ и „цивилизованој“ држави, Аустралији. „Украдене генерације“ је термин који се колоквијално користи за системско одузимање деце аустралијских абориџинских породица и њихово присилно одвођење у „институције за бригу“ које је трајало од краја 19. века до званично 1969, али незванично и до средине седамдесетих година прошлог века. Непознат је тачан број овако отете деце, а то је чињено из, наводно, најчистијих побуда – заштите занемариване абориџинске деце и њиховог цивилизовања, али и зарад заштите абориџинске нације од изумирања уопште.

Најбоље намере крију се и иза садашњих операција „спасавања деце“ од њихових изопачених породица које се не уклапају у калупе модерног друштва. Не, не говоримо о затуцаним „путиноидима“ који (не) би отимали децу хомосексуалним паровима, него о прогресивним хуманистима широког ума који отимају децу од политички некоректних или финансијски оскудних породица.

Од како је у немачке школе, на пример, уведено обавезно сексуално образовање, за које многи сматрају да је крајње неприкладно за узраст деце и превише експлицитно са примесама перверзности, почео је прогон родитеља који због моралних или верских назора не желе да њихова деца слушају таква предавања. Један од првих оваквих примера десио се децембра 2009. када је осам очева из градића Салцкотен осуђено на затворске казне јер су одбијали да своју основношколску децу шаљу на обавезне часове сексуалног образовања. Невладина организација Међународна група за заштиту људских права навела је да „се хришћани у Немачкој суочавају са жестоким прогоном немачких власти због склањања своје деце из немачких јавних школа или потпуним исписивањем и образовањем код куће, што је противно закону усвојеном још у време Трећег рајха (када је власт посвећивала посебну пажњу тоталној контроли над одгојем немачке деце), или њиховим изузимањем са часова које сматрају увредљивим за своје хришћанске вредности, што је, такође, нелегално“.

Када ове казнене мере не уроде плодом, Југендамт, тј. немачка социјална служба, препоручује да се оваквим родитељима, најчешће хришћанима, одузму деца. У једном таквом случају, званичници Југендамта су у пратњи петнаест тешко наоружаних полицајаца насилно усред ноћи од породице отели петнаестогодишњу Мелису Бусекрос.

Председник ове организације Џоел Торнтон указује да је изузетно проблематична чињеница да немачки званичници „сматрају да деца припадају држави, посебно у школском узрасту“ и из тог разлога вредности и ауторитет родитеља у односу на децу долазе тек после интереса и овлашћења државе. Овакав приступ би свима, укључујући и Машу Гесен, требало више да личи на нацистички систем (с обзиром на порекло правних тековина) него онај у Русији који чак није ни усвојен у парламенту над којим Путин има пуну контролу.

СЛУЧАЈ БАРНЕВЕРНЕТ

У Норвешкој, која своју либералну политику спроводи у најбољој традицији Видкуна Квислинга, ситуација је још драматичнија. Британски „Би-Би-Си“ детаљно је описао један пример из 2016. године. „Случај младог норвешког пара чије је петоро деце одвела држава долио је уље на ватру све веће забринутости у земљи и иностранству због начина на који се спроводи заштита деце. Противници широм света, али и водећи норвешки професионалци тврде да социјални радници олако одузимају децу њиховим породицама, без довољно разлога, специјално када су родитељи имигранти из источних земаља“, наводи британски медиј. Имајући у виду како је описана операција одузимања ове деце, и не чуди што противници праксе норвешких власти социјалну службу звану Барневернет пореде са Гестапоом. „Живот Рут и Маријуса уништен је без упозорења када су се два црна аутомобила приближила фарми на којој живе у једној удаљеној норвешкој долини. Њихова два дечака узраста пет и две године, као и њихова тромесечна беба налазили су се у великој, светлој, модерној дневној соби с погледом на фјорд. Рут је чекала долазак школског аутобуса који би кући вратио њене две кћерке старе осам и десет година. Али тог дана то се није догодило. Уместо аутобуса, Рут је видела два непозната аутомобила и једну жену како прилази вратима куће и куца. Рекла је Рут да треба да пође с њом у полицијску станицу на испитивање, да су њене две кћерке хитно збринуте и да треба да преда и два старија сина. Наредног дана поново су се појавили црни аутомобили. Пар је помислио да је схваћено да је почињена ужасна грешка и да им децу враћају, али су погрешили. Из њих су изашла четири полицајца и одузели им и бебу“, навео је „Би-Би-Си“. Деца су одузета због страха власти да ће родитељи који су хришћани (евангелисти) „индоктринирати децу“, односно пренети им систем вредности који није баш по мери тренутног политичког правца Норвешке.
Према подацима норвешких власти, између 2010. и 2014. на овај начин из својих породица истргнуто је 7.128 деце и бројка расте из године у годину.

С обзиром на то да је и по норвешком и по немачком законодавству брачној заједници хомосексуалних парова дозвољено да имају право на усвајање деце, могло би се десити да дете одузето једној породици због „хришћанске индоктринације“, заврши у другој „породици“ где би, такође, могло бити индоктринирано, али неким другим вредностима.

НЕПРИЈАТЕЉ ПРЕД ВРАТИМА

Шта се ово нас тиче, помислиће неки, то се дешава у далекој Немачкој и још даљој Норвешкој. Треба, међутим, бити забринут, ако не због емпатије са људима који пролазе кроз пакао, ма колико далеко они били, а онда због тога што се и грађани Србије налазе у реалној опасности да се ускоро нађу у сличној ситуацији, а неки су је већ и осетили на својој кожи. У Србији, засада, нема случајева одузимања деце због „хришћанске индоктринације“, али како ствари стоје, ни ту могућност не треба искључити у будућности. На томе, макар, марљиво раде домаћи браћа и сестре Маше Гесен.

Засад се у неколико случајева десило да, поред оних који су родитељима одузети с разлогом, деца бивају одузимана због сиромаштва родитеља (лоши услови за живот). А апсурдности оваквих случајева доприноси чињеница да држава често није вољна да финансијски помогне сиромашне родитеље, али је спремна да хранитељима исплаћује накнаду од 23.000 динара по детету (подаци из 2016. године), џепарац сваком детету од 3.800 динара, бесплатне уџбенике и по једну бесплатну екскурзију годишње. По закону, хранитељ има права и на накнаду за свој рад (нисмо успели да установимо износ) као и на награду, ако се покаже да је посебно ефикасан у одгоју деце, која износи 50 посто просечне плате у Србији. Ако би биолошки родитељи добијали оволика средства, тешко да би иједно дете било одузето породици због сиромаштва, односно лоших услова за живот.

Да би Србија једног дана могла да се пробуди са полицијом за одузимање деце и да се креће тим потенцијално опасним путем указује нови Закон о породици за који многи указују да има огромни капацитет да направи ужасну штету нашем друштву.

Извор: „Печат“