Милорад Вучелић

РЕСЕТОВАЊЕ

Неких четврт века после победе над фашизмом 1945. године ниједан Немац, нити, пак, аутомобил са немачком регистрацијом, није смео да уђе у Крагујевац. Разлог је био некада опште познат, а данас на то ваља подсетити Србе - стрељање крагујевачких ђака у Шумарицама од стране јединица немачког Вермахта 1941. године. Важило је то за све Немце, не само оне западне, који се већ нису препознавали као фашисти, него чак и за оне источне, накнадно социјалистичке. Српски народ тада није показивао неку склоност чак ни према симболичком ресетовању свог сећања на злочин.

У свом антисрпском, антицивилизацијском и терористичком походу ка независном Косову, Албанци су напросто сатрли на стотине православних светиња, цркава и манастира, и не само етнички него и на сваки други начин у великој мери почистили трагове српства и православља. Бомбардовање Србије и Косова од стране НАТО-а драстично је послужила овој сврси. Врхунац тог суровог антисрпског и антиправославног стампеда био је 17. март 2004. године када су уз заштиту НАТО трупа и Американаца, Албанци напросто збрисали са лица земље многе српске православне светиње. И Србе уз пут, наравно.

Прави врхунац овог похода било је, уз подршку САД, проглашење независности Косова 17. фебруара 2008. године. Америка је одмах признала „државу" коју је и створила. Српске цркве и манастири су од стране Албанаца на Косову уз извесну дозу међународног признања недавно проглашене споменицима косоварске културе! У томе има и неког цинизма и сурове истине, јер су рушевине српских светиња одиста албанских руку дело.

Ове године, на десетогодишњицу НАТО бомбардовања и годишњицу косовске независности, српски народ је опет убедљиво показао да се није ресетовао. Бајден је изразио жељу да приликом посете „независном Косову" обиђе и манастир Високи Дечани. Владика рашко-призренски Артемије успротивио се тој жељи и није дао свој благослов за њено остварење. Шта ће Бајдену уосталом било какав благослов, питали су се неупућени, јер и онако иде где и како хоће. Уосталом, ко је икада икоме бранио да са благословом или без њега посети неки српски манастир или православну цркву.

И онда је, на опште изненађење јавности, Сабор Српске православне цркве, чије је заседање у току, јавно поништио ову одлуку. Тако великодостојници наше СПЦ по ко зна који пут у последње време српском народу показаше своју неслогу. Тако до извесног ресетовања наших односа са НАТО-ом и Бајденом дође од оних од којих се то најмање очекивало.

И падоше прве похвале о „државном" и „одговорном" понашању СПЦ, и то од оних који су одувек за њу имали само најгоре погрде и увреде. И сада уместо било какве наше критике или прекора, нека се црквени великодостојници суоче са онима који их сада хвале као „државно одговорне", и као оне који су „коначно постали свесни државног интереса". Можда из тога проистекне још једно ресетовање. Па тако да уместо памћења и могућег праштања кренемо да исписујемо нову историју чији ће темељи бити заборав и ресетовање.

Упркос свим ресетовањима, не треба сметнути с ума како енергија која је потребна да се суочимо са нашим противницима мора, у крајњој линији, да долази од поноса на нашу прошлост и достигнућа.

Романтизовање наше прошлости нешто је што треба култивисати, а не нешто чега би се требало стидети или, пак, заборављати. Што је већи презир према историји и њеним узорима, то су веће илузије у погледу будућности и погубније странпутице којима се можемо запутити.

Постоји и један велики безбедносни и готово нерешив проблем. Остаје неизвесно ко ће то и како заштитити Бајдена од погледа и гнева светаца са зидова Високих Дечана. Какви ће то панцири бити потребни! Но, ако већ нема такве опасности, не би било никакво чудо да приликом његовог уласка у Високе Дечане неки од светаца са фресака и икона подигну своје руке и покрију очи да га не би ни гледали.

Поред речи „ресетовање", још једна синтагма као баук кружила је Србијом: „Слажемо се да се не слажемо". САД и Србија се слажу да се, ни мање ни више, него не слажу око комадања-Србије и отимања дела државне територије - Косова! Шта је једно неслагање око независности Косова према свим другим великим слагањима. Зашто је једно такво неслагање усред огромних слагања уопште вредно помена. Позната је већ та углавном патолошка повезаност џелата и жртве, али она никада до сада није проглашена важећим и пожељним политичким принципом. Џелату је све мало, а жртви није доста што је жртва, него још мора извршити самопонижење и задовољство што је жртва! Можда би се ово „слажемо се да се не слажемо" могло патентирати као „Бајденов принцип". И можда је то најавећа тековина његовог пропутовања кроз окупирани Београд на његовом путу у Приштину и Бондстил.

Извор: „Печат“, бр. 64, 22.мај 2009., стр.3