Зауставићу се на неколико, у православним срединама, веома раширених лажних учења, а која су се појавила због тога што се људи нису онако како је то потребно удубљивали у учење Цркве, него су га заменили некаквим измишљотинама и људским баснама. Један једноставан пример: У Светом Писму постоји учење да је Бог љубав. О овоме говори св. Ап. Јован Богослов: “...и који обитава у љубави, у Богу обитава... “.  (1. Јов. 4:16)

И заиста, учење да је Бог љубав познато нам је, како из Светог Писма, тако и из нашег личног искуства. Како се досећате, свако ко се исповедао имао је могућност да се у то и сам убеди. У тој Тајни (св. Тајна исповести - прим. прев.), се опраштају грехови. Ово је пројава Божје љубави према нама. Свако од нас осећао је Божју љубав, макар и мало, зар не?

Али, јавља се велико искушење: да кажеш како је Бог само љубав. Разумете ли разлику?

Када кажемо како је Бог љубав, описујемо га реално, онаквим какав јесте. Он је заиста љубав - сама љубав, је је Он Тројица. Отац љуби Сина и Светог Духа, Син љуби Оца и Светог Духа, Свети Дух љуби Оца и Сина. Значи, Божја љубав, која се налази унутра у Тројици, даје нам се када говоримо са Богом, заједничаримо са Њим и живимо Његовим животом, живимо у Цркви.

Опраштање грехова управо је последица тројичне Божје љубави. Али када кажемо да је Бог само љубав, ономе што је Богом речено ми додајемо и своје. И шта из овога настаје: Пошто је већ Бог само љубав, људи кажу: значи, Он ће спасити све људе.

Како је могуће да Бог, Који је љубав, не спаси све људе? Разумете ли логику? И одакле долази овакав закључак? Захваљујући додавању једне једине речи: само. Јер, ако је Бог само љубав, како онда да не спаси све нас?  Значи, у том случају, Он је беспомоћан, није свемогућ итд. Али, уколико Бог није само љубав, уколико поседује такав квалитет, као, на пр. правдољубивост, праведност, онда се појављује друго питање: Како ће се Бог понети према онима, који чине зло и не кају се за њега? Зар Бог може да се помири са злочинцем, који не жели да се откаже од својих злих дела? У том случају Он не би био праведан. Ово значи да нас свако ограничавање појма Бога води до тога, да се човек , у ствари, поклања некаквој фикцији, која у реалости не постоји. 

Једном сам морао да учествујем у тв емисији. Било је то непосредно након великог цунамија 2004. г., сећате се га. 24. децембра у Источној Азији велики морски таласи, цунами, прогуташе и побише скоро пола милиона душа. И појави се питање: одакле је дошла ова катастрофа. Изрекох исту ону мисао из Библије, која се, у принципу, користи у аналогним случајевима: да је то гнев Божји, а код предметног цунамија било је чак и јасно зашто је до тога гнева и дошло.

Гнев Божји обрушио се на разврат - на разврат очева, који развраћују своју децу. Гнев Божји паде и на муслимане-вехабије-убице. Били су уништени њихови логори, где су се вежбали.  Овим је Господ јасно показао свој однос према блуду и убиству. Православном Хришћанину ово је јасно и разумљиво, јер ми знамо да је наш Бог - Бог, Који ненавиди (Који се противи... - прим. прев. ) зло и воли праведност, Који није равнодушан према добру и злу. Међутим, за време предавања, скочише на мене: “Али, како то себи дозвољавате, тако о Богу не може да се говори! Бог је само љубав, како смете да о Богу тако говорите“?

Морао сам да одговорим: “А како ствар стоји по вашем мишљењу? Уколико је Бог само љубав, тада је ли се све ово догодило мимо Његове воље? Значи, Бог је гледао, нешто Му је притом промакло, и ето шта се догодило, је ли тако? Значи, овај цунами се догодио противно Његовој вољи”.

У ствари, тачно тако и испада када додамо нетачно слово “само”.  На тај начин одмах одбацујемо Божје сведржитељство.  Јер у реалном свету, којег очи наше сагледавају, очигледно делује Божја правда.

Ко овоме не верује, нека провери на гробљима и нека обрати пажњу на богате, сјајно украшене гробове из деведесетих година. Тамо одмах постаје јасно, како су тзв. “нови Руси”, који су нагомилали своје богатство крађама, убиствима, злим делима и томе слично, готово сви тамо отишли у своја стална пребивалишта. И шта се овде пројављује? Божја правда. Да ли разумете, реалан свет је такав: у њему очигледно делује Божја правда. Мислим, да ово установимо није нужно да идемо далеко, довољно је да погледамо у огледало.
Јесте ли уочили да када учинимо нешто лоше или непоштено, као да потамнимо, смркнемо се. И управо овде се појављује веома интересантно питање. Људи, који су присталице теорије да је Бог само љубав, - а таквих је много и посвуда, чак и изван Цркве, јер је то митологија која је веома блиска људима овога света, - стално тврде да Бог никога не кажњава, него да човек кажњава самога себе. Додирнуо си угаљ рукама, опекао си се, сам си крив.

Али шта из овога проистиче? Закључак да Бог не управља овај свет па према томе је и бескорисно да Му се молимо. Да ли разумете? Уколико Бог не управља светом, уколико је све последица некаквих мојих поступака, само мојих поступака, које нико осим мене не може да промени, то испада, да су све моје молбе упућене Богу апсолутно бесмислене. Ево, ми на поменима нашим починулима певамо “Многаја лета“, и зашто? Зар су то празне речи? Уколико Господа молимо да нам да “христијанскија кончини живота нашего, безболезнени, непостидни, мирни, и добраго одвета на страшнем судишти Христове “ (превод је на цркв.-слов. језик - прим.прев.), зашто то чинимо ако је све последица само наших поступака и ако Бог не може ништа да промени?

Обратите пажњу! Само једна мала реч води до уништења целокупног Хришћанства и од њега не остаје апсолутно ништа!  Какво је то Хришћанство - без молитве, без опроштаја грехова, без Страшног суда? То није Хришћанство! Овде се Христос јавља као сасвим непотребан. Не остаје ништа хришћанско. Јавља се нешто веома слично хиндуизму, али у хришћанском паковању. У хиндуизму постоји карма, тамо човек нешто извршава и следи неизбежна последица.

И све се дешава зато, јер су људи, реченом од стране Господа, додали једну једину лажну реч. Да,страшно је: једна лажна реч води до тога да се све разруши. Руши се цело учење.

Сећам се да сам једном, путем интернета, разговарао са једним присталицом тог учења и питао га: ”А зашто се ипак молиш?” Одговорио је: “Када се молим, моје духовно стање се поправља“. Да, само што то није молитва, него медитација.

Односно, уколико не постоји општење са личностним Богом, нема ничега. Произилази, да желећи да измислимо неко боље учење о Богу ми у целини губимо представу о реално постојећем Богу. Губимо везу са Њим.

Kaкo добро је рекао један амерички богослов: “Ти ми пишеш, да Бог никога не кажњава и да кажњавање настаје на исти начин као да си ухватио огољен електрични проводник и сам се повредио, а уколико тако не поступиш нећеш пострадати“. И даље каже: “Тим речима ти ми ускраћујеш наду. Уколико је Бог страшан цар, Који се је разгневио, за мене има наде. Могу да измолим опроштај од цара. А од електричног проводника на никакав начин не могу да измолим опроштај “.  Ра ли хватате разлику?

Онај Бог, Који је описан у Библији и Кога познајемо из нашег свакодневног искуства, тај Бог, Који награђује праведника, јер Он заиста награђује праведника, тај Бог, Који кажњава грешника, Бог, Који се не мири са злом, Бог Који људе награђује по делима њиховим, то је реално постојећи Бог, Кога ми видимо и у животу, и у Библији. Бог, Који се гневи, Који се чак и разбесни - каква страшна реч, зар не? Бог, Који има своје љубимце.

Многи људи се узнемирено питају: како је то могуће? Но то је реалан Бог, са Којим и у Којем човек може да се спаси. Јер је то живи Бог, разумете ли? То није Бог фантазија или илузија, то није никаква безлична сила.

Али, када почнемо да замењујемо реално постојећег Бога са некаквом тамо аморфном љубављу, у пракси настаје једно ништа. Падамо у пуно очајање, јер не можеш да се уздаш у љубав, која никако не реагује на твоје поступке.  На бога, који је само љубав не може да се верује, и у њега не можеш да гајиш наду.

Говорим о предмету овог прилога, јер је такво разумевање (Бога - прим.прев) веома раширено. И овде нису у  питању само неколицина издвојених богослова, који га се придржавају. Ово је масован поглед на свет, који деле стотине хиљада или милиони људи, живућих у Русији. Управо на овај начин људи се оправдавају што не одлазе у цркву. “ Бог је само љубав и, у сваком случају, Он ће да нас помилује “.

Већ сте чули овакве бајке, зар не?  “Зашто ми је неопходно да одлазим у вашу цркву?; Бог је у души мојој, и Он је тако добар да ће код мене бити све у реду “.

Како добро беше рекао неки човек, за такве људе уместо Бога постоји деда Мраз. Да, заиста, истински деда Мраз, јер он даје поклоне, а од дарованог заузврат не захтева ништа.

Али, реално постојећи Бог је сасвим другачији. Он је заиста такав, каквим га описују Слово Божје и Оци Цркве. Он је немерљиво љубећ, незамисливо љубећ. Ми чак и не можемо себи да представимо колико је велика Његова љубав.

Како је Он рекао да чак ако стигнеш до самога дна злобе и из тог амбиса завапиш ка Мени, Ја ћу те извадити. Бог каже да уколико је човек вршио безакоња, убивао, прељубодејствовао, крао и изненада се је покајао, никаква његова зла дела неће бити поменута. Каква незамислива љубав!  Али, чија је та љубав? То је љубав Цара, Који је Личност, љубав Личности - Владаоца васељене.

Али, са друге стране, Он каже, да уколико је човек био праведник и, уздајући се у своју праведност одлучио да изврши грех, никаква његова добра дела неће бити поменута.

Да ли разумете?  Важно је непрестано да смо са Богом, да имамо лични однос са незамисливом правдом и незамисливом љубављу, са незамисливим милосрђем, али и са страшним гневом, јер је то реално постојећи Бог Кога ми познајемо, и Који управља реалним светом. И Он је рекао, да нема много путева за спасење, него да постоји само један пут.

+ + +

Извор: „Буди верен“, Бугарска

Из видеолекције: “Свето Предање и савремно богословље“.

Превод са руског на бугарски: свештеник Божидар Главев

Превод са бугарског на српски: брат Бодуш