Данас видимо морално разлагање, невиђено раније у историји, које је попримило карактер свељудске катастрофе. Човек је готово уништен као морална личност. Још се чувају крхотине некадашњих појмова добра и части, али ускоро ће од њих остати само успомене као трагови на песку. Сила, која се супротставља распаду и разлагању света јесте благодат Божија.

Притом се објекат љубави не доживљава у реалном облику, већ украшен уобразиљом; држава, нација итд. доживљавају се као потпуни носиоци добра. Међутим, ова романтичарска љубав према народу, пријатељима, уметности, природи, а посебно љубав између мушкарца и жене могла је да се испољава у виду оданости, самопожртвованости и хероизма иако су ове манифестације биле несталне и спорадичне. За Спартанце је идеал била моћ Спарте, за Атињанина – државно уређење Атине, за Менџуна – Лејла, за конфуцијанца – породица, укључујући и далеке претке. Љубав је, чак и у приземном и бледом виду помагала заједништво људи и њихову солидарност, осећање дужности и међусобног поштовања, које се назива племенитошћу. Човек не може да воли ружно, чак ни кад се оно појављује пред њим у виду греха који мами. Да би се уништила солидарност између људи, да би се учинили бескорисним и неутемељеним хероизам и самопожртвованост, треба уништити лепоту и исмејати сам појам идеалног. Човек је компликовано и противречно биће. Он је попут злата баченог у блато. Одблесак овог злата још увек подсећа на човекову лепоту, демону је потребно да она буде уваљана блато, тада ће постати немогућа сама љубав.

Човек је богослично биће, али се у њему корени грех, који човек мора да гуши силом воље, јер је пристојност такође одређена идеја чак и код нерелигиозних људи. То је идеја о достојанству човека премда он не разуме саму реч «достојанство». Ако се човек којег волимо претвори, као у чаробној бајци, у животињу или рептила, ми нећемо моћи да сачувамо осећање љубави према њему, као што то не можемо да учинимо према свињи, која се ваља у бари или према огромном пауку или звечарки. Ако се чак претвори у мајмуна – прљавог и похотног, тешко да ће било ко од нас пожелети да жртвује свој живот како би он јео банане и задовољавао своју похот. Данас демонске силе под називом либерализма желе да униште остатке лепоте у човеку. Развраћени човек је осуђен на изрођивање. С њим се лако ступа у ортаклук због греха, али није могуће волети га оданом, самопожртвованом љубављу. Човек неће дати свој живот за онога ко је постао живо гнојиште – душевно и телесно, он неће осећати било какву моралну одговорност према њему. У развраћеном свету нестаје љубав.

 Ова душевна хладноћа и празнина чине живот сивим и бесциљним. Човек је постао равнодушан према другом човеку; више од тога, он је у души чак непријатељски расположен према њему. Ако се један дави други неће ризиковати пружајући му руку, јер је овај престао да представља за њега било какву вредност, он га више не доживљава као друга, као ближњег, чак ни као човека – нека се дави парче трулог меса. Сваког дана се на телевизији «држе предавања» о томе како се човек претвара у свињу или тигра и људи се постепено навикавају на мисао о томе да је циљ људског живота стално копање у прљавштини, да је човеку све дозвољено, да је чистота средњовековно сујеверје. Чак и чиста љубав између женика и невесте, која је опевана у поезији свих народа већ престаје да постоји.

Хришћанство обнавља људску личност. Оно човеку даје снагу да се супротставља греху, зато је било и биће прогањано. Грех је поделио, раздробио човечанство, оно се распало као што се ланац распада на карике. Постоји још један не психолошки, већ метафизички фактор греха. Стање људске душе зрачи танане еманације, које су недоступне нашим сензорским чулима, али их наш дух доживљава. Од грешника се шири посебан смрад од којег се човеков дух окреће, чак и дух истог таквог грешника. У греху постоји стална метафизичка тежина, посебно у изопаченим греховима, зато од животиње идемо ка демону, па несрећа другог човека изазива у нама тајно осећање злурадости, као освете за нешто што су људи изгубили и погазили. Хришћанство је религија љубави, која се заснива на пожртвованости. Оно је спасило човека од најстрашнијег ропства, а данас је човек постао добровољни роб најгорег господара – греха и демона. Човек је изгубио лепоту своје душе и уједно способност да воли. Он је пожелео ропство и добио га је. Још су древни мудраци рекли да ће лепота спасити свет. Најузвишенија лепота је Бог, друга по реду је људска душа као боголико створење. Заједно с лепотом нестала је љубав и настала је метафизичка ноћ.

Из књиге архимандрита Рафаила (Карелин): „Како породици вратити изгубљену радост“