Хранитељство у Србији данас племенита мисија или прилика да се заради на несрећи деце. Више од 6.000 малишана расте у породицама које за то примају надокнаду, 40.000 динара по детету просечно

Један је Милошевац! Ово малено место надомак Велике Плане у традицију хранитељства уписује готово девет деценија. Познато је и признато и по томе што се никада нико од овдашњих добрих људи који су у своје куће примали сирочад није упитао: ко ће за њих да плати? Ко да доплати? А стално су стизали транспорти беспомоћне деце у ово лепо, топло гнездо, још од 1931. године.

Србија је, недавно, одликовала Милошевац за племениту мисију и појединачно мајке чије су руке однеговале и по педесеторо деце. Наша држава за ововремено хранитељство издваја огроман новац. По детету, у просеку, четрдесетак хиљада динара месечно. А такве деце је више од 6.000 и њихов број се из године у годину увећава, како се повећава хранитељска надокнада. Још није забележено да се неко од хранитеља одрекао хонорара. Али, јесте да су враћали децу у годинама када је надокнада била мала.

Најновији тренд је да се због повећаног броја хранитеља из биолошких породица силом измештају деца и упућују на "сигурније" адресе, а да њиховим родитељима није остављено никакво решење, ни образложење. Само два таква примера из околине Младеновца, која су пуким случајем доспела у јавност, намећу питање да ли је хранитељство у Србији и данас племенита мисија, или прилика да се одабраним хранитељима омогући зарада.

Горици Милојковић из Велике Иванче младеновачки Центар за социјални рад двадесет дана по порођају одузео је дечака и предао на старање хранитељима. Једини одговор тима који је однео дете био је: кућа вам је трошна, дете овде нема услове за живот. Скочили су мештани, поручили: има љубави! Помогли Милојковићима да поправе кућу. Али, малени Никола није враћен мајци! То је додатно разљутило мештане, поготово што су после ове потресне приче у јавност доспели многи слични случајеви.

Готово иста судбина погодила је породицу Глишић из Пружатовца, Цвету и Срећка. Они се већ петнаест дана са рођацима и комшијама боре да им Центар врати двомесечног Виктора.

- Покушали су да им га узму из породилишта у Београду, али их је тада надлежни дежурни тужилац спречио - сведочи дечакова бака Златија. - После су нам га на превару однели. А то је мом сину прво дете, једва га је дочекао.

Глишићима је остала агонија да се и даље боре. Поднели су, против надлежних у Центру за социјални рад, и кривичну пријаву за злоупотребу службеног положаја.

- Одузимање деце од родитеља које, без судских одлука и озбиљног поступка, почињу да предузимају центри за социјални рад јесте својеврсно кршење родитељских уставних права - изричит је Зоран Чворовић, правни историчар Универзитета у Крагујевцу.

Упркос свему, центри за хранитељство истичу да је број збринуте деце њихов велики успех. Наводе да је уз супервизију њихових стручних тимова сваки хранитељ прошао строгу тромесечну обуку до лиценце без које не би имао право да конкурише за бригу о туђем детету, али има право да бира пол, боју и узраст... Онај хранитељ који се определи за бригу о штићенику ометеном у развоју добијају доплату. А сви имају, осим хонорара, здравствено и пензионо осигурање. За децу школарце држава плаћа и превоз, уџбенике, екскурзије, а најмлађима бесплатан бхранитеља оравак у вртићу.

- Док сам ја на послу деца су ми у дневном боравку - изјавила је Душица Јелић, радница Топлане у Нишу, хранитељица која је преузела бригу о детету са посебним потребама.

Ова жена није усамљен пример како је уз посао у јавном предузећу могуће, "ако имаш љубави", додатно побољшати животну ситуацију. Љубави има и један пензионер из Новог Београда, који се по престанку рада, определио за хранитељство.

- Велика је љубав између хранитеља и деце - готово је исти одговор из свих центара који се баве овом мисијом. - Не толеришемо ни најмању злоупотребу, одмах одузимамо лиценцу.

Али, лиценца није одузета породици на периферији Београда коју стручни сарадник центра за социјални рад, у контроли, затиче да стално нешто зидају.

- Мука ми је, само дозиђују, а стално кукумавче за помоћ - каже нам. - Потиснем ту слику, јер дете које им је поверено није угрожено. Драго ми је због деце која су нашла уточиште, али је велика неправда према биолошким породицама које немају такву помоћ државе.

Овакво хранитељство које не познаје изворна традиција у Србији, почело је убрзо после октобарских промена двехиљадитих. Европска унија је, тада, препоручила (или наложила) да се код нас реформишу и институције социјалне заштите. Кренула је више него агресивна кампања промовисања хранитељства, на рачун смањења домова за незбринуте, тиме и смањења и броја запослених. Све је било под плаштом "унапређења породичног смештаја" (јер Европа боље од Србије зна шта је породица). Нико се није запитао колико ће то да кошта нашу државу и, посебно, могу ли деца међу непознатим људима изван своје биолошке породице да имају исту сигурност као у свом биолошком окружењу.

Професор Владимир Димитријевић, који годинама истражује ову тему, за "Новости", каже:

- Радови еминентних светских стручњака који се баве добробитима детета сматрају да су деца из усвојитељско хранитељских средина двоструко склонија депресији од деце која расту у родитељском дому. А деца која одрастају у биолошким породицама су мање насилна, мање подложна сексуалном или психолошком злостављању.

Димитријевић за хранитељство данас у Србији каже да је оно донедавно углавном било племенита активност, чији је циљ да се помогне деци у одрастању.

- Али данас, са продором неолибералног капитализма, почела је комерцијализација нечег што је било најплеменитији подвиг - каже наш саговорник. - И то није нимало случајно. На Западу, пре свега у Скандинавији, то је прави бизнис.

ТЕШКЕ ТРАУМЕ И ПОСЛЕДИЦЕ

СА породицом која има проблем, а који угрожава децу, треба радити како би га превазишла - сматра психолог Ирина Пајић. - Мера одузимања детета је додатна, тешка, траума и за дете и за породицу. И оставља последице. После одузимања детета, поготово ако је једино, и брак је урушен.

НОВИ НАЧИН ТРГОВИНЕ ДЕЦОМ

У НОРВЕШКОЈ је, наводи Димитријевић, у последњим деценијама одузето на десетине хиљада деце, а организације попут норвешког Барневернета, оптужене су за неку врсту легалног трговања децом. Саме норвешке власти признају да је од 2010. до 2014. од родитеља одузето 7.000 малишана како би били дати другим породицама.

Извор: "Вечерње новости"