Филип Шерар

ХРИСТОЛОГИЈА И БИТОВАЊЕ

Разматрање неких идеја професора Јована Зизјуласа

Проблем „апсолутног ништа“ и стварања „из ничега“

1. Професор Зизјулас сматра фундаменталном идеју да је Бог створио свет „из ничега“, „из непостојећега“, ех nihilo. За професора Зизјуласа, ово „ништа“ је потпуно одречног, односно негативног карактера. Ништа је „онтолошко апсолутно ништа“. „Оно нема никакве везе са битијем, оно нема онтолошкога садржаја ни у једном смислу“. И, као да жели да стави тачку на свако даље разматрање овога питања, он додаје, „древни Јелин би се несумњиво питао - шта је то, уопште, 'ништа'?“.

Што се мене тиче, не разумем зашто би само древни Јелин поставио такво питање. Када изнесемо одређену идеју или концепт, та идеја се или односи на неку стварност или, пак, не. Ако се она не односи ни на какву стварност, онда она уопште и није вредна да буде изнесена. Међутим, ако се та идеја односи на неку стварност, тада оправдано можемо да се питамо каква је то стварност. У погледу питања које овде разматрамо, чини се да професор Зизјулас сматра да се идеја или концепт „ничега“ односи на неку стварност. У најмању руку, он нас уверава да је то „ништа“ - апсолутнога карактера: то је „онтолошки апсолут“, апсолутно „не-битије“.

Али, ако Бог ствара „из ничега“ и ако је, како сматра професор Зизјулас, „ништа“ потпуно одречног и негативног карактера, то значи да морамо да признамо да у Вечности, пре икаквога Стварања или створенога света, постоје две апсолутне стварности: стварност Бога и стварност „ничега“ које је нешто „спољашње“ Богу. А то значи да Стварање претпоставља постојање стваралачког начела [Божијег] и „ничега“. Да није било ништавила, које је нешто спољашње Богу, Бог је могао и да не ствара. Другим речима, Бог [у том случају] није апсолутан и Његова слобода није неограничена: Сам Бог и Његова слобода су, у некој мери, ограничени „онтолошки апсолутно ничим“, тј. апсолутним „небитијем“. Како, онда, да избегнемо закључак да постоји радикална подвојеност у самој природи ствари, подвојеност која разара идеју да Бог не само да јесте једини Апсолут, већ и да јесте [једини] апсолутно слободан? Или, можда, тумачење идеје ништавила, које износи професор Зизјулас - да се ништа састоји од апсолутног „небитија“ које је потпуно одречног и негативног карактера, ипак, није исправно? И, заиста, како лишеност од било каквог односа може да постоји препостојања самога односа, или негација постојања - пре постојања самога постојања?

Проблем могућности непостанка света

2. Професор Зизјулас пише: "Чињеница да је свет створен... значи да је он могао и да не постоји". Ако је ово запажање ис-правно, зашто онда свет постоји? Зато што - како нам то објашња-ва професор Зизјулас - Бог "жели да, поред Њега, постоји и још нешто друго, нешто са чим би могао да буде у дијалогу и у зајед-ничењу, зато што Бог жели да даје постојање нечему што претход-но уопште није постојало". Остављајући по страни чисто антропо-морфни карактер ове тврдње -јер како би, уопште, професор Зи-зјулас могао имати тако присно сазнање од томе шта Бог жели или не жели? - зар не би за Бога представљало противречност да не-што жели, а да то и не оствари? Ако, дакле, Бог уистину жели да заједничи са нечим другим што није Он, а то нешто јесте свет, онда је свет [по Вољи Божијој] „морао“ да постоји. Или, можда, Бог понекад нешто жели, а понекад не жели? И, сасвим независно од овога, каква би то врста Бога био хришћански Бог да није изразио [у Стварању] Своју стваралачку моћ? Може ли Бог имати стваралачку моћ коју не изражава и даље бити Бог?

Проблем човекове створености и, у тој створености, лишености сваког нествореног својства

3.Човек као створено биће, по професору Зизјуласу, потпуно је лишен било ког квалитета или својства које је нестворено, због чега је осуђен на смрт и нестанак. Да би, дакле, избегао смрт и нестанак, и да би живео, човек „мора да буде у постојаном и непрекидном одношењу („без раздељивања“) са оним то је Нестворено... [и] да заједничи непрестано са оним што је изван њега самог“. Професор Зизјулас овоме додаје: „Свако створено биће ко-је не излази из себе и које се, без раздељивања, не сједињује са нечим другим - нестаје; умире... Створено је, дакле, кадро да опстаје искључиво у вези са оним што је Нестворено“.

Оно што омогућава створењу, како нам објашњава професор Зизјулас, да изађе из себе и да се сједини са Нествореним јесте љубав. Али, како је могуће да створено биће изађе изван себе, тј. да надиђе своју створену природу, ако је само својство љубави, која то омогућава, такође, створено? Човек не може да подигне сам себе, вукући се увис за своју сопствену косу. Ако човек нема у себи, по својој природи, неко својство, које надилази његова створена својства, онда он не би имао могућности да надиђе своју створеност.

Потпуно је, дакле, бесмислено рећи да човек може да надиђе своју створеност, а да у себи, по својој природи, нема никакво својство које надилази његова створена својства и способности. Како, онда, човек да избегне смрт и нестанак, ако је, по својој природи, лишен свакога својства или способности која је нестворена?

Проблем створености и бесмртности душе

4.Професор Зизјулас настоји на томе да је идеја бесмртности душе погрешна, зато што душа „није вечна, већ је створена“, а да је све што је створено потчињено смрти. То, онда, значи да Бог није у стању да створи нешто што је бесмртно. Али, у том случају, шта је са Ангелима? Ангели су, сасвим сигурно, створени. Да ли то значи да су они смртни? А ако Бог може да створи Ангела да буде бесмртан, зашто не би могао да створи и људску душу да буде бесмртна?

То су нека од питања која, како сматрам, морају да буду разјашњена.

са енглеског: А. Б.

Извор: „Црквени живот“, 10/2008.