1. Чудесно избављење

Подвижницима, који су аскетским начином живота прочишћени и освећени, Господ даје многе дарове, као велике знаке Његове љубави. Отац Исак (+1932) из манастира Дионисијата није био без ових благодатних дарова, који су докази живог присуства Божијег, а што нам је откривено многим, дивним догађајима из његовог живота.

Отац Исак, још као сасвим млад, био је задужен за издавање намирница у манастирском конаку у Кареји. Живео је заједно са старцем Гервасијем, манастирским сабратом, који је на Свету Гору дошао из Лаконије. Једног зимског дана – било је то месеца фебруара -  отац Гервасије мораше хитно да ступи у контакт са манастиром ради неке неодложне ствари. У оно време, на Светој Гори, не беше телефона нити каквог другог средства комуникације. Било је потребно да неко одмах, пешице, крене у манастир упркос опасним временским приликама. Старац Гервасије позва свог ученика, оца Исака, и уручи му писмо за игумана. Отац Исак начини пред старцем једну метанију, узе свој штап и путну торбу и крете на пут.

Стаза преко планине од Кареје до Дионисијата пролази кроз диван предео. Пут води кроз дивљину и густу, високу кестенову шуму. Путовање у правилу траје око пет сати. Иако је небо било сиво и могло се видети да прети велико невреме, једно од оних које често шиба Свету Гору, ученик одмах, добровољно, крете да испуни своје послушање. У року од петнаест минута стигао је до крста, који се налазио на врху планине. Брзо се спустио до стазе која је од подножја водила ка манастиру. Али ту се суочио се са љутим непријатељем - снегом. Кренуо је из Кареје око 1 сат поподне (у 7 сати увече по византијском времену.(*) У 3 сата ујутро стигао је на међу манастира Симонопетра, на хладни извор звани Боуздом. Он је до тада још увек, некако, могао да види пут. Међутим, сада је све било потпуно прекривено снегом. Отац Исак је чинио све напоре да остане на стази. Призивајући преслатко име Исусово, наставио је да пешачи све док више није могао да покрене своје ноге у снегу.

Вејавица је била страшна, а налети снега и ветра ударали су са свих страна. Не могавши да настави пут, он мирно стаде. Покушао је да начини пар корака, али било је узалуд – само је још дубље пропадао у снег. Пут је био изгубљен, хладноћа велика, а густе пахуље су и даље падале свуда око њега. Није могао да очекује помоћ од људи, нити да тражи било какво склониште. Време је пролазило, ноћ се спуштала,  а избављења ниоткуда. Мало по мало,  снег би га потпуно прекрио и ово би била његова последња ноћ.

Но када се чинило да је свака нада изгубљена, отац Исак подиже своје руке и очи ка небу и топлом, непоколебљивом вером узвикну: „Господе Исусе Христе, Боже, молитвама мог светог старца спаси ме овог часа! О, Свети Јоване Крститељу, дај ми да стигнем до манастира у добром здрављу!“

И гле! Речи пророка Исаије испунише се: „Не бој се, јер сам Ја са тобом!“ У том трену нека невидљива сила га дохвати и спусти у манастир, пред цркву,  код врата!

Било је 4 сата и 30 минута поподне (10 сати и 30 минута по византијском времену). Оци су управо завршили са обедом. Вратар се припремао да затвори манастирску капију, али се трже угледавши оца Исака који је стајао пред њим.

„Одакле долазите, оче? Како сте успели да се пробијете кроз овакву снажну мећаву?“ - упитао га је.

Вратарева збуњеност беше још већа када, гледајући на пут који води из Кареје, не виде ни једну стопу у снегу. Његово изненађење делили су и  остали оци. Сви су се питали шта се то догодило. Но отац Исак, не желећи да открије чудо, само им даде објашњење показујући на икону Светог Јована Крститеља: „Уз помоћ Светог Претече, ја неозлеђено  испуних моје послушање.“

Прошло је неко време, а чудесан догађај свог ваздушног транспорта отац Исак, на славу Божију,  откри свом духовном оцу потанко му испричавши о свему што се догодило.

Читајући житија, имамо прилике да се сусретнемо са небројеним чудима тренутног преласка Светих са места на место. То су чуда која се дешавају онима који живе животом угодним Богу,  и знаци су посебне Божје милости и наклоности. 

__________________________________________________________________

(*) Према византијском рачунању времена, које се користи на Светој Гори, дан почиње заласком сунца. Кад сунце зађе за врх Атоса, часовници откуцавају 12 сати

Из књиге „Савремени атонски подвижници“ (1. део) Архимандрита Херувима (стр. 353-355)

2. Мале залихе брашна

Међу многим послушањима које је обављао, старац  Исак је извршавао и послушање просфорара. Постоје многобројне приче не само о његовом напорном раду, већ и о бројним чудима која су му се догодила.

Обично се у манастиру сваке недеље припремало од  четрдесет до педесет просфора, а за то је било неопходно око 35 килограма брашна. Петнаест просфора требало је манастиру и манастирском конаку у Кареји. Преостале просфоре делиле су се, као благослов, подвижницима од Новог скита па све до Кавсокаливије. Те године, међутим, није било довољно брашна. У месецу фебруару манастирски сабор стараца измерио је количину пшенице која је преостала и дошао до закључка да ће та количина једва издржати до жетве. Позвали су оца Исака: „Оче, наше залихе брашна јако су мале. Ако будемо били веома штедљиви, издржаћемо. Имај у виду да нам је остала само једна лађа. Немамо довољно да бисмо просфоре делили подвижницима. Зато, пажљиво планирај!“

Ове речи пале су као муња на благословену душу старца Исака. Није ништа одговорио, али је био видно узнемирен! Мислио је: „Шта да радим сада? Сабор је у праву – преостала је само једна лађа брашна. Али како можемо лишити подвижнике благослова Светог Претече, како да се онда служи Света Литургија у славу Божију и на опроштење грехова? Моја душа не може бити мирна.“

Молитва је била једино решење. И он стаде пред икону Светог Јована Крститеља, која је стајала до саме просфорнице, начини три метаније и целивајући одано стопала Светитеља мољаше му се свим срцем да га просветли, како би знао шта да чини. Старац Исак је много волео Светог Јована, а када му се молио, говорио је са једноставношћу и вером, као мало дете које се обраћа свом старијем брату. Након ове молитве он устаде, а срце његово беше ојачало у својој одлуци. Поново се обрати Светитељу: „Свети Јоване, Претечо и Крститељу, нећу престати са дељењем Твога  светог благослова подвижницима. У недостојности својој, молим ти се, учини чудо и нека залихе манастирског брашна потрају до наредне жетве.“

И чудо се догоди. Брашно се уопште није трошило. Просфоре су припремане као и до тада, и тако све до 22. јуна. Тога дана, у луку је упловила лађа натоварена пшеницом са метоха у Каламати. А за два дана била је манастирска слава.

Можемо само да замислимо старчеву радост и захвалност Светом Јовану Крститељу, који му је и овога пута притекао у помоћ.

Дана 24. јуна (по православном календару) празнује се Рођење Светог Јована  Крститеља.

Из књиге „Савремени атоснки подвижници“ (1. део) Архимандрита Херувима (стр. 358-359)

Превод с енглеског: проф. Бојана Поповић

Извор: johnsanidopoulos.com

Преузето са: Манастир Лепавина