Од многих наших посетилаца добили смо писмо поводом саопштења (у прилогу) архимандрита др Никодима Богосављевића да прекида општење са својим надлежним архијерејем, епископом ваљевским Милутином. Читаоци очекују наш став. Дубоко поштујући рад и стваралаштво аутора саопштења дужни смо да своје читаоце обавестимо да је наш став од почетка рада сајта јасан: ми се боримо против екуменизма и модернизма, али остајемо у СПЦ, јер је циљ наших непријатеља да све ревнитеље отачког предања уклоне да би могли да чине оно што им је воља. Зато подсећамо читаоце на став митрополита пирејског Серафима који је превео баш аутор горепоменутог саопштења.  Овај став је и став „Борбе за веру“.

Закључци Богословског семинара на тему „15.правило Двократног сабора и прекидање црквеног општења“+

"Свештена Митрополија Пиреја, с благословом нашег митрополита г. Серафима, у сарадњи са Одељењем за јереси и парарелигије организовала је и одржала у четвртак, 27. новембра 2014. г. у 16 ч., у конференцијској сали Пирејски савез у Пиреју, богословску конференцију на тему „15. правило Двократног Сабора и прекидање црквеног општења“, у којој су учествовали многобројни клирици и верни народ Пирејске Цркве.

На отварању рада семинара речју је поздравио наш Преосвећени Митрополит г. Серафим. У наставку су тему подробно развила три изабрана говорника: а) Вископреосвећени Митрополит пирејски г. Серафим, који је разрадио тему: „Ограђивање у светлости живота и борби Преп. Теодора Студита“, б) архим. Василије Пападаки, игуман Свештеног Манастира Свете Анастасије Римљанке у Ретимну, који је отворио тему: „Прекид црквеног општења сагласно православном богословљу и Предању Цркве“ и г) протој. Јован Фотопулос, правник и богослов, који је разрадио тему: „Неопштење и ограђивање сагласно учењу и животу Светих Отаца“.

Конференција је, после уводничара и после широке расправе истих, завршила следећим закључцима:

ЗАКЉУЧЦИ 

1. У православљу је важно помињање епископа сваке помесне Цркве, као јемца и чувара православне вере, али и као изражаваоца јединства црквеног тела, које се остварује и чува Светом Евхаристијом. Када се вера нарушава јересима, онда Црква, преко својих Светих и богоносних Отаца, утврђује одступајућа јеретичка учења, и у наставку, следећи вишевековно канонско и саборско Предање, прелази на осуду јереси као и нераскајаних и упорних у јеретичким учењима јеретика, сазивањем Православних Сабора на помесном или на васељенском нивоу.

2. Нагло ширење свејереси екуменизма током читавог 20. века све до наших дана, створило је код група клирика и лаика потребу тражења основа у свештеним канонима и код Светих Отаца Цркве, ради тога да у њима учврсте њихово уклањање од сваког општења са јереси, прекидајући свако црквено општење са јерествујућим епископима. Тако, током последњих неколико година, стиже још једном на сцену црквене актуелности 15. правило Двократног Сабора, сазваног у дане Великог Фотија 861. г.

3. Речено свештено правило (тачније, други део или параграф правила) допушта прекид помињања, (ограђивање), клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан, јер нас обавезује да идемо „следујући Светим Оцима“ и да се ослањамо на расуђивања у вези јереси, која су они учинили помоћу силе и просвећења Светога Духа, пратећи а не претходећи Свете Оце и преурањено се хватати њиховог суда у вези јереси. Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове. Са горњим су изразом: „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“, његови творци у наведеном свештеном правилу тежили да исто тако нагласе поштовање према саборској установи Цркве, али и ауторитет Светих Отаца.

4. Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство. То јест, као и два горња правила (13. и 14.), тако и први део 15. оцењују неопходним саборско суђење и испитивање моралних грехова или других грешака епископа, пре прекида његовог помињања, и још више се сматра сада, када је, наиме, реч о најтежем греху пада у неко јеретичко учење, нужност саборског суђења и испитивања јеретичког епископа, пошто ово захтева сагласност са два претходна свештена правила, али и са читавим саборским Предањем наше Цркве. Једина разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа. Одсецање од тела Цркве се не дешава на невидљив и аутоматски начин, због саме јереси, чим, наиме, падне јеретик у јерес, већ са одређеном саборском одлуком осуде. Ако одсецање јеретика бива аутоматски, због саме јереси, онда би била излишна његово саборска осуда.

5. Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право. Док похваљује оне који се ограђују од јеретичког епископа „пре саборног решења“ овога, не прописује, међутим, неку казну за оне који без прихватања његових учења, настављају да га помињу, и истовремено надзиру његова злославља и траже укључивање и сигурно његово саборско препознавање и осуду од домаћег саборског органа. Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирика да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола.

6. У супротстављању јересима опредељујућа и одлучујућа је помоћ Светих Отаца, као што је видљиво из Саборских аката, Житија Светих, црквене књижевности и свештених правила. Свети Оци не уобличавају сами, већ као богопросвећени и богопокретани оповргавају јереси својом богословском речју и воде народ Божији у стајању против њих и јеретика, као што се види из живота и борби Преп. Теодора Студита.

7. Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац, Св. Старац Филотеј Зервакос, Преп. Старац и велики руски светогорски подвижник, оснивач Свештеног Манастира Јована Претече у Есексу, Софроније Сахаров, и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу. Претпостављање наших самотворевина против злославља у односу на богопросвећено стајање савремених Светих Отаца, и тврђење да је непотребна божанска просвећеност и саборска осуда јереси по питању ограђивања, удаљавају нас од духа Светих Отаца, док разноврсна вређања данашњих Светих од стране браће која се ограђују, не само да их ограђују од јерествујућих епископа, већ их ограђују и од Православне Цркве.

8. Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање. У случају да неки остану у својим заблудама, одсеца их од Цркве.

9. Богословље Светих и богоносних Отаца и њихово богопросвећено пастирско служење има за онтолошку основу Цркву, као Тело живога Господа Исуса Христа. Оно циља чување јединства црквеног тела, неповређеност вере, искуство Цркве, али и суштинско понављање и примену истинитих предупређења божанског Закона и свештених правила, помоћу којих се установљује и остварује охристовљавање човекове личности и његово обожење по благодати.“

Превод са грчког: архимандрит др Никодим Богосављевић

___________________

⁺Πορίσματα ημερίδας με θέμα "15ος Κανών της Πρωτοδευτέρας Συνόδου και διακοπή της εκκλησιαστικής κοινωνίας", http://thriskeftika.blogspot.rs/2014/11/15_28.html (23. 05. 2016.). П

+ + +

Архимандрит др Никодим Богосављевић

ОБЈАВА ПРЕКИДА ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА

ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ГОСПОДИНУ МИЛУТИНУ

ЕПИСКОПУ ВАЉЕВСКОМ, Ваљево

Ваше Преосвештенство,

следећи заповест Господа и Спаса нашег Исуса Христа, Који заповеда да нам они који не слушају Цркву буду као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17), и још наређује да се одвојимо од оних који уче учења духовне блуднице Вавилона, речима: „Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у гресима њезиним, и да вас не снађу зла њезина“ (Откр. 18, 4); слушајући и савет Св. Ап. Петра, који каже: „Спасите се од овога покваренога рода“ (Дап. 2, 40), као и ходећи за речима Св. Ап. Павла, који каже да „се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим. 10, 10), и још: „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“ (Гал. 1, 9), и заповеда да се од човека јеретика после првог и другог саветовања клонимо (Тит. 3, 10), као и Св. Ап. Јована Богослова, који слично прописује да онога који не доноси науку Христову не примамо у кућу нити да се поздрављамо с њим, да не би учествовали „у његовим злим делима“ (2. Јн. 1, 9-11), и, коначно, прихватајући дух и слово 15. правила Двократног Цариградског сабора, које гласи:

„Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“,

због јавне проповеди и спровођења јереси екуменизма и сергејанизма, и не спречавање богослужбене јереси необновљенства од стране Патријарха Србског Г. Иринеја, кога помињете на Вашим Св. Литургијама и с којим саслужујете, као и због што се Ви сами не борите против, и самим тим одобравате све три наведене јереси, ја, архимандрит Никодим (Богосављевић) СПЦ, клирик Епархије ваљевске, објављујем ПРЕКИДАЊЕ ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА са Вама.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

1.                ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА

А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.

б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста.

в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.

г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар.

д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма.

ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“.

е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве.

Б. Као што сам рекао, због непроповедања и неписања против јереси екуменизма, нити јавног осуђивања и ограђивања од горњих поступака Патријарха, и Ви, Преосвећени владико Милутине, подлежете осуди за њену посредну проповед и ширење. Вас осуђује реч Христова: „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк. 9, 40). Ви, наиме, пошто нисте против екуминизма екуменисте Патријарха Иринеја, с њиме сте. Не оправдава Вас ни то што нисте потписали Критски документ у којима се утврђује јерес екуменизма, јер исти нисте јавно осудули и одбацили. Шта више, мој допис са критиком овог документа, упућеног СА Сабору преко СА Синода пре критског лжесабора, нисте желели да проследите СА Синоду.

В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона.

2.                ЈЕРЕС СЕРГИЈАНСТВА

А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј ниједном није позвао и повео верни народ у заштиту Његовог епархијског средишта од оскнављивања од тзв. „Параде поноса“. Јесте једном осудио, али ништа није предузео да би је спречио. Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јк. 2, 17-18).

б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу. Напротив, он јавно похваљује издајника А. Вучића.

в) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора.

Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси „страха од јудејаца“ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали.

В) Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца.

3.                ЈЕРЕС НЕООБНОВЉЕНСТВА

А. а) Иако је Патријарх Србски Г. Иринеј по ступању на трон на првом братском састанку свештенства Београдске митрополије, у Часном Посту 2010. г., рекао да ће се служити по старом, касније је постао равнодушан по питању богослужбене јереси неообновљенства, тако да се по многим храмовима Његове епархије служи јеретички.

б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ништа учинио да се многобројни епископи, који сами служе и у чијим се епархијама служи необновљенски, приморају да поштују више одлука САСабора СПЦ, којима је прописано да се „до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вековном устаљеном поретку“.

Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди за неборење и ширење богослужбене јереси неообновљенства. Довољно је навести последњи пример за празник Св. Јустина Ћелијског, 14. 06. ове године, када је с Вашим благословом и с Вашим саслуживањем у Манастиру Ћелије на јеретички начин служио Митрополит Г. Амфилохије.

В) Богослужбена јерес необновљенства осуђена је саборно 1923. г., када је Св. Патријарх Тихон бацио анатему на обновљенце у Русији. С обзиром на тадашње услове распада административног устројства РПЦ, патријархова осуда има саборски карактер и вредност и обухвата и савремене неообновљенце. Осим тога, многи савремени Оци су осудили ову јерес: Св. Јустин Ћелијски, Митр. Јеротеј (Влахос), Митр. Серафим (Менцелопулос), Еп. Јефрем Бањалучки, Еп. Григорије Канадски, архим. Рафаил (Карелин),  прот. Теодор Зисис и други.

На основу свега реченог, пред Богом и пуноћом наше Србске Цркве, чисте и мирне савести, пуне одговорности, понављам, прекидам са помињањем Вашег имена на Св. Литургији и сваког општења с Вама, с обзиром да сте Ви и Патријарх Г. Иринеј, према наведеним чињеницама и 15. правилу, лажни епископи и лажни учитељи, све до евентуалног Вашег јавног прекида помињања и општења са Патријрхом и неопходног јавног покајања. Само се по себи разуме, да никакве одлуке према мени пре Сабора који ће судити Вама и Патријарху Иринију, зато што ова Објава престанка помињања и општења има и карактер јавне оптужбе, неће бити пуноважне и ја их, наравно, нећу прихватити, пошто само 15. правило каже да они који су „похитали да Цркву ослободе“ од јереси,  „раскола и деоба“ и „лажних епископа и лажних учитеља“ не могу и „неће подлећи канонској осуди“ „пре саборског решења“, већ ће на њему „бити заслужни части која пристаје православнима“.

Разумљиво, одвајам се и прекидам свако општење и са екуменистичко-сергијанско-неообновљенским узурпаторима власти у СПЦ, предвођеним Патријархом Г. Иринејом и лжеученицима Св. Јустина Ћелијског Митр. Амфилохијем (Радовићем), Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејем (Буловићем), и Еп. Лаврентијем (Трифуновићем), и са њиховим следбеницима и марионетама: Митр. Порфиријем (Перићем), Еп. Игнатијем (Мидићем), Еп. Григоријем (Дурићем), Еп. Јованом (Младеновићем), Еп. Иринејом (Добријевићем), Еп. (оцеубицом) Теодосијем (Шибалићем), Еп. Максимом (Васиљевићем), Еп. Атанасијем (Ракитом), Еп. Давидом (Перовићем), Еп. Андрејом (Ћилерџићем), Еп. Јованом (Ћулибрком), Еп. Арсенијем (Главчићем), Еп. Сергејом (Карановићем), Еп. Никодимом (Косовићем)…

Исто тако, само се по себи подразумева, али морам нагласити, да не напуштам једину лађу спасења, већ остајем уд Христовог Тела и грешни и недостојни син Небеског Бога Оца и Небоземне Мајке – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Не одвајам се, дакле, – не дај Боже! – од Христа и Цркве, већ од лажних епископа и лажних учитеља, који су лажним учењима себе одвојили од Цркве и Христа!

Молим се и уздам у милост Божију да ће Господ што скорије на Православном Сабору очистити све Помесне Цркве од поменутих јереси и јеретика. Уколико се то не догоди, као што се некада Св. Ап. Павле позвао на ћесара (Дап. 25, 11), и ја се позивам на Суд Ћесара над ћесарима – Цара над царевима, Господа Исуса Христа, и на Његов Страшни Суд, где ће оно што није исправљено и осуђено у овом веку бити исправљено и осуђено на крају овог света и века. Амин, Боже дај!

До даљег, не целивајући Вашу несвету десницу, остајем у Христу, Христов

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)