ИМА ЛИ НАДЕ ЗА ПРЕОБРАЖАЈ?

 Кажу да у  ''Креманском пророчанству'' (у чију аутентичност не улазимо, јер   за нас су потпуно истинита само пророчанства речи Божије) стоје и такве реченице да ''Срба неће бити на једно време на овим просторима'' -- да ће отићи у неке друге крајеве земаљске па ће се касније вратити.

Ако данас век касније тумачимо значење ових речи уверићемо се у болну истинитост таквих размишљања (ма чија да су изворно) , јер то не значи да ће Срби отићи буквално - физички одавде, са својих миленијумских простора.

Постојећи Срби данашњег доба су већином свога народа одавде стварно отишли али ДУХОВНО. 

Некада не могу, некад не смеју, а некад им није у интересу да разлуче у себи ко су и изјасне се као Срби у циљу чувања свог базичног идентитета.

Већина народа априорно мисли да је све око нас ''Богом дано'', непроменљиво,  наслеђено и да ништа од тог нашег духовног и сваког другог србског вековног наслеђа не треба чувати и заштитити од сваке врсте угрожавања и преотимања.

Заузети егзинстенцијалним бригама - оним које имају порекло ''из света'' , наши  православни верници својом огромном већином се и не дотичу неких других - духовних размишљања о потреби борбе за очување своје Православне вере и народног идентитета Српског народа.

Па ми смо Срби Православни, имамо нашу Српску Православну Цркву, имамо нашу породичну Славу и свог Свеца заштитника, имамо Благодат и силу Божију у сваком чину: Крштења, освећења Славског колача, Службе Божије - Литургије, Опела и Парастоса, црквеног Венчања, Јелеосвећења и друго - и све је то прихваћено од наших предака као наша традиција , нешто ''окамењено'' и неподложно угрожавању од било чега и било кога.

У контексту почетка овог текста говорило се и то да ће се у овим смутним временима ''рађати све сами сињи кукавац'' недорастао наслеђу својих јуначких предака и изазовима новог доба које гута народе и њихове идентитете и одваја их Бога као нашег творца.  

Перфидна времена ''новог доба'' узеше нам огроман корпус нашег Српског народа само кроз промену језика.

Читајући Завет Светог Симеона - Стевана Немање (кога је као аутор потписао  Миле Медић) проналазимо да она садржава основни принцип опстанка једног народа кроз поуку: ''...чувај дете свој језик јер докле он допире дотле допире и твој народ без обзира како су границе исцртане''.

 Свето-Симеоновска порука је да чувамо себе као народ, јер је тако он давно пророчки  предвидео, да данас како су се појавили бошњачки, македонски, црногорски језик у земљама где се само српски језик говорио - тако нестаје и Српски народ као идентитет на тим нашим вековним просторима - па као последица тога, тај наш тако сужени простор на коме Срби сада живе, следи оном другом тврђењу - да ће нас бити укупно ''за под једну шљиву''.

А свет је ''глобално село'' и какве везе има где ко живи, одакле потиче, кога је народа припадник, које вероисповести и духовног наслеђа!?

Каква нам прича о спасењу душе треба када су нам очи замагљене свим могућим ''виртуелним'' и другим техничким достигнућима.

Све те техничке олупине и од њих духовна подметања, никог не брине што не решише основни проблем - шта после таквог испразног живота у бесомучној брзини материјалне грабежи - када се време убрзало и живот људи тако фактички скратио - онда када се нађемо у тами гробнице а потом пред судом нашег Бога и творца који нам је обећао свој други долазак. 

А остаће нам само ФОРМА без СУШТИНЕ у свему што смо наследили и мислили да и даље имамо, ако прође и та последња ''реформа'' која је сада на тапету, када су све друге већ изведене (школства, судства, војске, образовања, здравства, и свега другог у друштву у коме живимо), остала је још само она КЉУЧНА -  реформа која се тиче наше Српске Православне Цркве. 

Ако коначно заживи идеја ''новотарства'' која је била у бурном зачетку а потом делимично  стопирана од оних верних - православних Срба који су још будни и који никако  и никада неће пристати на протестантску визију новог изгледа наше СПЦ у њеној форми и суштини, питање опстанка нашег идентитета биће дефинитивно запечаћено.

Јер та нова реформа наше СПЦ, како су је ти нови ''реформатори'' замислили и покушали да спроведу у дело изменама Свете Литургије и ентеријера наших Цркава и Манастира је ''живи песак'' у који можемо потонути без повратка и престати да будемо оно што смо били и што јесмо - српски народ у правом смислу наше идентификације и легитимације као народа.

Када променом постулата наше Православне вере, могућим усвајањем протестатнских принципа, истерамо Благодат из наших Храмова то јест из наших Цркава и Манастира, као крајњи резултат -последица остаће нам ти објекти само као ''голи зидови'', нешто као МУЗЕЈИ са свештеницима и монасима као кустосима.

Без присуства Благодати Духа Светога, сви чинови горе набројани: Крштења, освећења Славског колача, Службе Божије - Литургије, Опела и Парастоса, црквеног Венчања, Јелеосвећења и другог, биће и даље обављани, али сада без Силе Божије која им даје снагу и смисао - била би то нека ''церемонијада'' без стварних ефеката који се тичу помоћи душама нашим, или празни чинови без сврхе спасења нас Срба православних и чланова наших породица.

Подсетимо се да када је једном Свети Јован Шангајски по нужди ушао у неки католички-протестантски храм да ту служи Службу Божију, па је одмах по уласку тај простор осетио да ту нема Духа Светога, то је истовремено од тога и одустао  отишавши одатле са речима да ту нема Благодати па ни сврхе да на таквом месту служи Свету Литургију. 

Најгоре је, ако се деси ''не дај Боже'' да се све те новотарије некада озаконе одлукама Сабора СПЦ, па онда сви Срби Православни се нађу одједном ЗАТЕЧЕНИ то јест ''болно освећени'' да су 'као' одједном-напречац изгубили све те вековне постулате наше СПЦ, истовремено изгубивши све те горе побројане Божије службе и чинове, као средства сигурног спасења оних који стигну да се покају и успеју да се Богу као нашем Творцу кад-тад приближе. 

Јер са тим и таквим болним сазнањем - има ли повратка је следеће питање?

Да би овакве визије овог текста на тему могуће пропасти нашег идентитета, могуће нежељене ''реформе'' наше СПЦ и визије свих других могућих наших страдија биле пренебрегнуте, повратком ''на тесан и узан пут спасења'' нашег српског рода, остаје постављено питање из његовог наслова!?! 

А уз помоћ Божију све је Србима могуће, тако нам Бог помогао!

Дана 25.05.2009. године                         Раб Божији Томо Обрадовић

П.С. Успут се оправдано можемо запитати зашто Кнез Милош који је био први владар ослобођене Српске државе после петовековног ропства Турцима, и који је обновио већину Цркава и Манастира у ондашњој Србији тада 700 година после Светог Саве,  није истовремено  био и некакав реформатор -  него је следио наслеђену оставину предака и у Црквеним ентеријерима и устројствима тадашње Српске Православне Цркве?