header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Зашто епископ милешевски Атанасије још увек није изведен пред црквени суд?
Уредништво: Зашто епископ милешевски Атанасије још увек није изведен пред црквени суд? Штампај Е-пошта
недеља, 22 јул 2018

У случају епископа Атанасија Раките, индикативне су две ствари:

1. Његово настојање да по сваку цену сачува свој трон (и по цену наношења немериве штете Цркви);

2. Оклевање патријаршијских првосвештеника да га изведу пред црквени суд.

Што се тиче прве тачке, кључно је то што Атанасије Ракита до сада поступао као нечастан човек, недостојан епископског чина. С обзиром да је оптужба против епископа удар на саму Цркву, што је и сам устврдио, дужност му је била да неодложно учини све што до њега стоји да докаже неистинитост изнетих отпужби против себе. Пошто већ тврди да је бачена једна велика клевета на Епархију милешевску и на Епископа милешевског“, и да се ради о „нападу на Цркву“, тим пре треба да докаже да се заиста ради о клевети и да скине љагу са Српске Цркве, Епархије милешевске и себе лично. Верници су саблажњени и хоће истину! Непријатељи СПЦ ликују!

У том смислу, охрабрује његов данашњи позив на „Формирање стручно-медицинске комисије која би извршила анализу ДНК деце.“ Атанасије је рекао још и да „позива и господина који га је јавно оклеветао да буде у комисији и надзире њен рад.“ Али, зашто он то тек сада чини? Зашто није одмах, пошто је оптужен, изнео такав позив? Шта је чекао? Где му је до сада било епископско достојанство и људска част да заустави блаћење Цркве преко свог имена?!

Епископ милешевски је у својој изјави прескочио, да тако кажемо, један степеник. Елем, треба доказати да ли је он прекршио монашки завет на безбрачност. Ако се докаже да тога није било, онда нема ни деце. Ако је тога било, онда је секундарно да ли он има или нема децу (у том случају мора бити свргнут), осим у случају да је то једини начин доказивања или оспоравања његовог преступа.

Што се тиче друге тачке – оклевања патријаршијских, заправо, екуменистичко-новотарских првосвештеника да га изведу пред суд, основни услов да епископ буде позван на суд, у случају Атанасија Раките, је испуњен. Наиме, 74. Апостолско правило каже: Епископ који је у нечему оптужен од људи који заслужују да им се верује, треба да буде позван од епископа, па ако се одазове и исповеди и буде изобличен, нека му се одреди казна. Ако позвани не послуша, нека се позове по други пут, пославши по њега двојицу епископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега двојицу епископа. Ако и то презре и не одазове се, тада нека сабор изрекне против таквог епископа оно шта нађе да је заслужио да онај епископ не би по-мислио да ће му бити од користи ако избегава да се одазове на суд.

Наш највећи канониста, епископ далматински Никодим Милаш, даје појашњење овог правила:

„У овоме правилу приказује се најстарији и најпростији судски поступак, премда у истоме налазимо у главноме, како постојавше елементе судскога поступка по римском грађанском праву, тако и оне елементе који се налазе у потпуно развијеном судском поступку црквеном каснијега доба. На првом месту говори се о оптужби, те правоваљано може по овоме правилу подигнути тужбу на епископа човјек, који заслужује да му се вјерује, и наравно, који је православни“ (Из тумачења 74. Апостолског правила епископа Никодима Милаша“).

С обзиром да су неопходни услови за позивање епископа милешевског на суд испуњени, намеће се питање зашто екуменисти из врха Београдске патријаршије, на челу са патријархом Иринејом, одуговлаче и оклевају? Када су „скидали главе“ петорици правоверних епископа, били су хитри, попут јеврејског Синедриона у осуди Господа Исуса Христа. Међутим, сада видимо да и они, као и Атанасије Ракита, допуштају да се ова афера провлачи по медијима, чиме се наноси непроцењива штета угледу Српске Цркве. Зашто то чине? Разлог је једноставан, а двострук: прво, они су осведочени урушаваоци СПЦ и све што чине – чине у том правцу; и друго, они су свесни да извођење Атанасија Раките на суд због оптужбе за тежак морални преступ, може покренути лавину која ће многе, па и неке од њих, да повуче у суноврат. Зато купују време и праве ограде, јер се плаше мечке која може заиграти пред још неким дворовима...

А што се тиче отпужбе да се епископ Атанасије Ракита опија, 42. Апостолско правило је недвосмислено, па и њега треба применити: Епископ или свештеник или ђакон, који се предаје игри (коцкању) и пијанству, или нека престане, или нека буде свргнут.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.