Поштовани господине Ђорђевићу,

У више наврата наглашавали смо да се ставови сарадника сајта и читалаца не морају нужно слагати са ставовима Уредништва. Али смо такође напомињали да је неистомишљеност допуштена једино у питањима недогматске природе. Сагласност у догматици је природна, логична и подразумевајућа.

Ми већ увелико живимо у времену које носи опасност да и изабрани буду преварени. Сада, више него икада, треба разликовати духове, јесу ли од Бога. А здраво расуђивање је дар од Бога, за који се треба молити. Ни једног трена не треба сметнути с ума да „...наш рат није с крвљу и с тијелом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба (Еф. 6,12). Дакле, рат се води против бившег серафима Денице, архангела који је до свог пада обитавао у близини Престола Божијег, и његових поднебесних и земаљских поданика. А тај бивши архангел није изгубио ништа од своје некадашње силе. Тога се треба свагда сећати.

Борба за породицу. Рекло би се: ствар исправна и узвишена. А да ли је то увек тако? Одговор на ово питање добијамо тек када одговоримо на још два питања. Прво је: за какву породицу? А друго је условљено првим: којим средствима се борба води? Без икаквог околишања кажемо: једна од највећих екуменистичких подвала и њихов мото јесте „борба за породицу и породичне вредности“ (као што је подвала и гесло „борба за хришћанске вредности“). То је заједнички именитељ за разноврсна екуменистичка прегнућа. Око тог именитеља удружују се данас политичке партије „патриотске“ орјентације и оне које то нису и разнобојне друштвене организације и покрети. Посебно забрињава то што чак и неки православни сматрају да се та борба треба водити скупа са квази хришћанским организацијама, какве су, рецимо, римокатолици и протестанти, па чак и скупа са муслиманима. Кажу: опасност је велика и прети свима и треба удружити снаге. А хоће ли такву борбу Бог благословити? Свети Апостол Павле је изричито упозорио: „Не вуците у туђем јарму неверника; јер шта има правда с безакоњем? Или какву заједницу има видело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ (2. Кор. 6,14-15) Зар ћемо се против бишег архангела Сатанаила изборити удруживањем са његових овоземаљским поданицима? Зар нам Христос није указао на пут и оружја за борбу: пост и молитву? Зар Свети Апостол Павле не упозорава: „Тога ради узмите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан, и свршивши све одржати се“ (ср. Еф. 6,13-18).

Исправна је и оправдана једино борба за православну породицу, јер само таква породица има пред Богом и од Бога своју намену и сврху. А за такву породицу се може и треба борити искључиво православним средствима. И у сарадњи са православним људима. А тако стоји ствар и када је борба против тзв. „родне равноправности“ у питању, али и у свему осталом.

Из нашег рада је јасно да се боримо и подржавамо активности против пошасти савремености. Управо и то што смо Вас уврстили међу сараднике сајта, доказује да смо желели да подржимо Вашу борбу. Увек смо сматрали и сматрамо да свако треба да војује на месту на коме га је Бог поставио. Но, није свака борба и добра борба. Борбу овенчава успех једино ако се право војује. Свети Апостол Павле о војнику каже: „Ако и војује, не добија вијенца ако право не војује (2. Тим. 2,5).

Ми се нећемо бавити подробном анализом Вашег последњег написа, нити желимо да се уплићемо у полемику коју водите, али смо дужни, зарад наших цењених посетилаца, како неко не би био збуњен - да изнесемо одређена запажања начелне природе.

Ваше непрекидно позивање на западне јеретике и њихова дела,  што у фуснотама што изван фуснота, афирмативно или подупируће навођење имена „антифемисткиња“ са Запада које су се „преумиле“ (као да то има икакву специфичну тежину), глорификовање неких домаћих јеретика који су на „Борби за веру“ као такви разобличени (овде:, овде: и овде:), нарушава основни постулат сарадништва са „Борбом за веру“, а то је истомишљеност у догматским питањима. Из Ваших написа се, на жалост, види да не разликујете духове нити тематику осветљавате кроз учење Православне Цркве. Неки наши цењени посетиоци су, не без разлога, реаговали речима: „Текстови Владислава Ђорђевића проткани су екуменизмом“.(Подсећамо да смо због критика на Ваш рачун већ писали једно саопштење: овде:)

Псалмопојац Давид поучава: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар“. Зато: „Бјеж' у цркву, Краљевићу Марко!“ Јер Црква је Тело Христово, богочовечанска пуноћа, у којој је спасење кроз правоверје и правоживље. Оправославити себе, то је почетак сваког богоугодног дела. Тим путем је прошао чак и Свети Владика Николај, кога помињете у свом последњем напису. Познато је да је он, пре него што је ступио на пут на коме га је Бог прославио као Новог Златоустог, послат у Русију на оправослављивање. То је корен сваког доброг рода, и темељ зграде неразрушиве. Све остало је зидање на песку, које ће пропасти чим ударе прве воде и дуну први ветрови.