Петар је живео попут већине својих вршњака. Похађао је осми разред и ишчекивао матурску прославу.

Телесна малаксалост и непрестани замор појавили су се ниоткуда. Петрово несмирење и посечена рука убрзали су одлуку да се обрате доктору. Појављивале су се и необичне промене на кожи, те су биле неопходне дубље анализе. Након краћег времена породици је саопштена шокантна дијагноза: галопирајућа леукемија, и то једна од најгорих врста, са минималним шансама да Петар преживи.

Како то бива у сличним ситуацијама, неопремљеност наших клиника није нудила медицинско решење, те им је предлагана експериментална трансплантација у Београду или, пак, прескупа у иностранству.

Петар у то време није био крштен. Родитељи су то одмах исправили и њихово је дете осенио Дух Свети. За то време куцали су на врата утицајних и имућних људи, јер је трансплантација коштане сржи у иностранству коштала баснословно. Господ је дотакао срца тих људи, те је новац прилично брзо био сакупљен.

У међувремену је урађена прва хемотерапија. Петрова мајка и ујак чули су да Света Тајна јелеосвећења помаже и најтежим болесницима. Обратили су се свештенству и монаштву у Бајиној Башти и околини.

Веома ослабљеног имунитета и подложног инфекцијама, Петра су повели из београдске болнице у Бајину Башту. Непосредно пред почетак службе погоршало му се здравствено стање, тако да је хитно враћен на интензивну негу. Исто се поновило још једанпут.

Милостиви Господ је на пробуђену веру Петрових сродника брзо одговорио. Из трећег покушаја, на дан светковања Свете Петке, 27. октобра, Света Тајна јелеосвећења била је обављена. Седморица свештеника савршили су молитве за Петра. Његова мајка, присећајући се тог догађаја, каже: „Не знам како, али моје срце је тада знало да ће Петар живети“.

Следи повратак за Београд, лет за Лондон и пријем у најсавременију болницу. Најпре су урађене анализе. Тамошњи доктор зачуђено их је упитао са којом дијагнозом Петар стиже, с обзиром да је здрав. Убрзо су из Београда стигли тумор-маркери, тј. плочице са резултатима, и доктор је констатовао да је Петар заиста боловао од акутне мијелоидне леукемије, ФАБ М4. Још је додао да та болест никада раније није била излечена без трансплантације коштане сржи.

Радосни и благодарни родитељи били су сагласни, на докторов савет, да се Петрове матичне ћелије издвоје, похране у банку података и накнадно уради трансплантација од његових здравих матичних ћелија. За сваки случај…

Петров отац, који се у међувремену обратио вери, сада каже: „Тада и још две године након тога, од превеликог усхићења и неочекиваног обрта, нисам био свестан да је Петра Господ исцелио. У трену ми се отворило да је наше дете наставило живети милошћу Божијом“.

Нека нам је и ова слава Божија на утврђење и спасење. Да не заборавимо куда смо пошли, и са чијом помоћи једино можемо стићи тамо где је глас оних који непрестано славе и гледају неизрециву сладост и лепоту лица Господњег, сада и увек и у векове векова. Амин.

Позив на спасење – чудесне приче из свакодневице, "Очев дом", Београд 2017.