Права и слободе једних престају тамо где почињу да буду угрожени права и слободе других. Где се налази ова фина граница, одређује законодавац, али она се, по правилу, стално помера науштрб оних првих. Грађани се законом чак све више штите и од „самих себе“, односно од штетности коју себи могу да нанесу сопственим поступцима.

Долази, тако, до правог парадокса. Уместо да с развојем цивилизације уживамо све веће слободе, полако улазимо у „орвеловско друштво“, у коме су сви ћошкови покривени видео-надзором и где се контролише сваки корак. Све под објашњењем да идемо у лепшу и сигурнију будућност.

Обрнути примери, као што су, на пример, експериментално повећање брзине са 130 на 140 километара на сат од 1. августа на делу ауто-путева у Аустрији, да би се, према речима ресорног министра Норбера Хофера, одговорило потребама веће мобилности и добило на времену у тренутку када су аутомобили и саобраћајна инфраструктура све сигурнији, или недавно повећање просечне брзине са 120 на 130 километара на час у Србији због усклађивања закона с већином земаља ЕУ – само су ретки изузеци који потврђују правило константних рестрикција, не само у саобраћају, него у свим доменима.

ПУШЕЊЕ цигарете у авиону или за кафанским столом, опуштена вожња без појаса, остављање детета млађег од 12 година самог код куће док се „скокне по хлеб“, превише отворено удварање девојци или момку у ресторану или канцеларији, „васпитно-поправно“ ударање малишана по гузи, под изговором да га треба опоменути како га не би згазила кола или ударила струја – само су неке са широког списка забрањених радњи током последњих година.

Мобилни телефон је створен да би олакшао свакодневицу грађана, без обзира на њихову узраст и доб. Али услед све већих злоупотреба, ова справа, која све мање служи комуникацији а све више забави и друштвеном животу, доспела је „на тапет“ у Француској. У затворима је одавно забрањена, мада је кришом распрострањена појава „иза решетака“, а сада је проскрибована и у школским клупама.

На основу управо усвојеног закона, мобилни телефони, али и таблети и сви други видови електронске комуникације, укључујући и конектоване сатове, биће од ове школске године забрањени у француском основношколском образовном систему, који траје девет година, док су тога поштеђени средњошколци у лицејима, током последње три године школовања.

И РАНИЈЕ је Француска, од 2010, имала сличне прописе, али су се они односили само на период наставне активности, док су телефони на одморима били толерисани, у договору с директорима установа. Од сада, више не могу да се употребљавају ни у школском дворишту. Морају да буду остављени код куће или у школском ормарићу, у супротном, следи конфисковање. Њихова употреба је дозвољена само у изузетним случајевима, као, на пример, хендикепираној деци.

Родитељи су по том питању подељени. Једни сматрају да је то веома добра ствар, а други би, у „технолошком веку“, желели да задрже контакт са својом децом, сматрајући да су сви колективно кажњени због неодговорности појединаца. Телефони, наиме, не само што после дуже употребе штете здрављу, већ доводе и до правих траума, када се „шерују“ и на друштвене мреже постављају неприкладни коментари и фотогафије школских другова и другарица, али и професора.

Уколико се не буде поштовало ново слово закона, родитељи ће бити позвани на одговорност, а у случају учесталих рецидива, све прелази у надлежност социјалних радника. У крајње несавесним случајевима, када се, у општем смислу, константно не поштује школска дисциплина, деца у Француској могу да пређу и под старатељску надлежност. Осим, наравно, у запуштеним срединама, што је тема за неки други текст.

ДРУШТВЕНЕ мреже, замишљене као „ослобађање личности“, посебан су случај, јер све више, због злоупотреба, постају „забрањена зона“. Последњи флагрантни пример је ситуација са Американцем Алексом Џонсом, коме су ових дана, као „присталици теорија завере“, приступ мрежи забранили „Фејсбук“, „Јутјуб“, „Епл“ и други. „Твитер“ је, под притиском јавности, донео другачију одлуку.

Џонс се „сумњичи“ да не верује у званичне верзије догађаја. Између осталог, оптужио је америчку владу да је „наручила“ терористичке нападе на њујоршке Куле близнакиње. Они који га подржавају истичу да не постоји само једна истина.

Француске власти отишле су и корак даље, када су почетком јуна кренуле у борбу против „лажних вести“. Предлог новог закона је изнет на личну жељу председника Макрона, да би се осујетиле „манипулације“ током предизборног периода. Предвиђено је да кандидат или политичка партија могу да затраже од суда да по хитном поступку прекине ширење „фејк њуза“. Критичари истичу да се тако на мала врата уводи цензура. Питају ко је тај ко ће одредити границу између сатире и „праве вести“ и да ли ће Француска, тако, ускоро добити „министарство за истину“?

Побунила су се новинарска удружења, а Сенат је, делом и под притиском јавности, одбио крајем јула да расправља о том предлогу, који је, тако, опет враћен скупштини. Циљ власти је да се нови закон ипак уведе пре избора за Еворпски парламент у мају.

ФРАНЦУСКЕ власти су том приликом нарочито на оку имале руске медијске куће, попут „Спутњика“ или „Раше тудеј“, чије им се извештавање не допада. Руси су на Западу оптужени и да су се преко интерента „умешали“ у изборни процес у САД. Све то доводи до нових забрана и надзора. Интернет одавно није слободан, све је више контроле, до обавезе да се у „сајбер-кафеима“ легитимише сваки корисник.

Много тога забрањено је последњих година. Има, тако, турбулентних средина, где алкохол и одраслим људима не може да се продаје после 22 сата увече. Због тога су се дигли гласови против „инфантилизације друштва“, уз опаску да нико унапред не може да превентивно окриви некога да није способан да поштује закон.

Верске слободе су такође сфера у којој су рестрикције све више изражене. Данци су тако недавно изгласали мере против ношења бурки и никаба на јавним местима, забрањујући женама да покривају лице по верским обичајима. У Француској постоји сличан закон, да би се обезбедила секуларност друштва, али и да би се осигурала безбедност, јер свачији идентитет мора да буде видљив. У Француској је, по претњу новчане глобе, забрањено и ношење великих и упадљивих верских обележја, као што су предимензионирани крстови или Давидова звезда. Време када су девојке у мини-сукњама шетале улицама арапских градова су такође далека прошлост.

Људи и сами спроводе рестриктивне мере. Све је, на пример, више оних којих посте у различитим религијама. Прехрамбене „забране“ себи преписују и многи атеисти. Све су бројнији вегетаријанци и вегани. Деци је забрањено да деле исту флашу „кока-коле“, што је пре неколико година било незамисливо. Истовремено, све је мање одраслих који пуше и пију, док планета, са све више ратне опасности, покушава да пронађе пут ка политички коректном друштву без порока.

ЗДРАВЉЕ ОДАВНО НИЈЕ ЛИЧНА СТВАР

ЗДРАВСТВЕНА ситуација такође налаже све више забрана. Све је под контролом. Не само да послодавац жели да сваке године зна с колико здравом радном снагом располаже, већ су лекарски прегледи обавезни чак и за подизање кредита. Здравље одавно није лична ствар. Појава разних болести, али и истовремено јачање свести грађана за сопствено здравље и безбедност, довели су и до суздржаности, мањег комфора и рестрикција у вођењу љубави и другим контактима међу људима.

РЕГУЛИСАНО И ПЕЦАЊЕ ШТАПОМ

ЖИТЕЉИ далматинских места жале се да после уласка Хрватске у ЕУ више практично не могу у лов на рибу мрежом као у стара добра времена, осим ако немају регистровану фирму, а и тада уз строга ограничења. Чак им је и пецање штапом лимитирано и контролисано неумољивим европским правилима. У продаји влада несташица, јер рибу први резервишу и разграбе ресторани, тако да данас домаћини на мору пре прже куповну телетину него сарделе које им се праћакају пред носом.

ЗАШТО ГРИЗМАН НИЈЕ ЗАИГРАО У ЛИОНУ

ПОЗНАТИ француски фудбалер и актуелни светски првак Антоан Гризман је хтео, као дете, да тренира у Олимпику из Лиона. Као талентованог, хтели су га и у овом клубу, али, по француским законима, није могао да буде ангажован пре 15. године, јер је живео у Макону, удаљеном више од 50 километара (73) од стадиона. Због тога је са 14 година отишао у Шпанију, где је постао звезда. 

Горан Чворовић, "Новости"