header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Како је народ Македоније поштовао Светог Владику Николаја
Како је народ Македоније поштовао Светог Владику Николаја Штампај Е-пошта
уторак, 21 август 2018

 Један Николајев ђакон причао је овако.

Кад је владика Николај зидао своју цркву у родноме селу Лелићу, он је пошао из Охрида са једном великом сумом новаца. Ташну с новцем је носио ђакон. Али кад су дошли у Битољ, Николај је из те ташне вадио новац и делио га и хришћанима и муслиманима и Јеврејима и то немилице.

Тако је чинио и у Прилепу.

         „Када смо стигли у Скопље, сума је секнула прилично“, прича тај ђакон, „и ја сам рекао преосвећеном: ако се овако настави, оде ваша црква! – а он ми је рекао: „Бог је дао, па ће опет дати, не брини се ти о томе!“ – и ђакон је своју причу закључио овако: Новац за др.-а Николаја није представљао ништа!

          Понекад данима и недељама он није имао ни пребијене паре, а понекад је било пара. Он је те паре добијао чековима из Енглеске и Америке и трошио их је на оправку свих манастира и цркава своје епархије.

Нема храма Божијег у охридској дијецези у коме он није оправио понешто о свом трошку, претресао рогобатан под и понова га поплочао или обезбедио сигуран кров, снабдео га књигама и одеждама, сасудима и другим потребама.

Многе је рушевине подзидао или на старим темељима подигао нешто ново. Зато га је народ и волео, али је и он волео народ.

Усрдно је служио и усрдно проповедао у свакој прилици.

 Кад би дошао у неко удаљено село у планини, обилазио је болеснике и читао им молитве, а кад би наишао на мртваца, опојао би га заједно са месним парохом. Ја сам га рођеним очима видео како сатима седи на камену под неким дрветом и разговара са сељацима, проповедајући им љубав, трпљење и поштење.

Народ Македоније га је зато јако ценио.

 Он је пред њим ударао челобитија и сматрао га за свога, рођеног.

Свештеници су пред њим метанисали свугде и на свакоме месту, у чаршији, као и на друму.

Он их је подизао и љубио. И што је најглавније, нико те људе на то није приморавао, нити је то од њих уопште захтевано… Јер он је сироте свештенике обдаривао новцем или неким другим поклоном, а никад није ни помислио да нешто наплати за канонску визитацију.

 Ако би му народ поклонио погачу, воће или какво друго јело, он би га поделио на лицу места с децом, која би га окружила и са којима је ведро ћаскао. Поклањали су му и убрусе и чарапе, а он је понекад понеке од њих и сам носио, без обзира на њихову грубост.

Јео је за софром сиротињском шта је Бог дао и хвалио јело као да је на некој великој гозби.

Народ му је уопште прилазио са врло великим поверењем и није се устручавао да му се жали на своје кметове, жандарме, шумаре, начелнике и друге власти, а Николај је то примао к знању и срцу, проверавао и после интервенисао.

Зато је и био популаран у Охриду.

 Када би пешице прошао чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије, да му притрче и пољубе руку.

Старице су код њега долазиле у свако доба дана да му причају своје домаће јаде и он их је стрпљиво саслушавао, саветовао и храбрио.

Код њега није било ни пријављивања, ни аудијенције, улазило се као у воденицу…

 

Извор: Православни духовни центар „Владика Николај Велимировић“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 21 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.