Након недавних увредљивих написа о дјелима академика Василија Крестића, Вељко Ђурић Мишина се у сличном маниру устремио и на резултате рада недавно преминулог др Ђуре Затезала.

Вељко Ђурић Мишина се недавно огласио прилогом под бомбастичним насловом: „Ко и како (зло)употребљава велику српску трагедију“.

За очекивати је било да ће под тим насловом, директор Музеја жртава геноцида „распалити“ по онима који здушно раде на нестанку установе на чијем је челу, али то се још није десило.

Наиме, даном ступања на снагу закона о „Установи Спомен Жртве на Сајмишту“, престаће да постоји Музеј жртава геноцида у Београду.

Мада је овај закон тренутно у фази нацрта, не сумњам да ће његов члан 21. којим се дефинише престанак важења Закона о оснивању Музеја жртава геноцида бити усвојен.

Мада је са цијелим процесом добро упознат пошто присуствује сједницама комисије која се тиме бави, Мишина се на ту тему не оглашава прихватајући завјет ћутње о озакоњењу „геноцидне замке“ српском народу, како је то лијепо формулисао и предвидио покојни Милан Булајић још 2005. године.

Читајући текст испод наслова који обећава много, у први мах сам помислио да је главна тема (заиста сувишно) разобличавање једног очигледно фалсификованог пописа жртава госпићке групе логора.

Преварио сам се, јер се испоставило да је цијели прилог у функцији оспоравања броја од не мање од 40.123 жртве комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг до кога је својим дугогодишњим радом дошао, сада већ покојни др Ђуро Затезало.

Да је Мишина то учинио прије годину или више дана док је вриједни др Затезало још био жив, то би се и могло разумјети и опростити али данас то представља недостатак елементарног интелектуалног поштења а онда и оног људског.

Наводећи да је Затезало у својој двотомној студији исписао нешто више од 10.000 имена страдалника, наглашава да аутор за тврдњу о броју жртава од 40.000, није навео никакве изворе.

 Овиме је директор Музеја превазишао и свог запосленог, др Драгана Цветковића који је у Загребу 2013. године, за српски „тједник“ Новости  изјавио да је госпићка група логора (Госпић, Паг, Јадовно) у свега два и по мјесеца постала мјесто страдања између 16.000 и 17.000 људи.

Овим девалвирањем рада др Ђуре Затезала, Вељко Ђурић Мишина је стао уз бок хрватском историчару Звонимиру Деспоту који је још 2010. године писао о „Митоманији др Ђуре Затезала“.

Не желим нагађати о разлозима оваквих Мишининих поступака нити бранити резултате рада покојног др Ђуре Затезала јер је његова заоставштина највјеродостојнија одбрана од оних који су се острвили на њега данас када је његов глас утихнуо.

Подсјетићу само како је данашњи предсједник Управног одбора Музеја жртава геноцида, 2010. године у Бањалуци потврдно климао главом када је др Затезало говорио управо о изворима за утврђени број жртава. (види овдје на 07:55) а наводим и видео запис гдје је др Затезало говорио на ту тему.

На интернет сајту Музеја жртава геноцида и уопште у јавном простору, не може се наћи готово ништа од онога што би та установа требала радити везано за страдање Срба на подручју комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг, тог првог ликвидационог центра Независне Државе Хрватске.

У исто вријеме, све оно што потомци и поштоваоци жртава тог комплекса логора раде на објелодањивању истине о страдању, обиљежавању годишњица страдања и христијанизацији тих мјеста а о чему су најгледанији и најпосјећенији медији у Србији   и Српској извјештавали, за директора Музеја жртава геноцида и предсједника Управног одбора те установе, као да је потпуно невидљиво и неважно па на сајту Музеја о томе нема ни слова.

Овакво чињење и нечињење челника једине српске јавне установе у чијој је компетенцији тема геноцида над Србима, није ништа друго него злочињење према жртвама и њиховим потомцима.

Аутор је предсједник Удружења „Јадовно 1941.“