На питање како препознати антихриста када дође, соловјецки старац Зосима је рекао: „Кад чујете да је дошао на земљу или да се појавио на земљи Христос знајте да је то антихрист“. Најтачнији одговор! Свет, односно човечанство, неће препознати антихриста: оно ће га признати за Христа, прогласиће га за Христа… Када се пронесу гласине, када се буду шириле и јачале гласине о Христовом доласку то ће послужити као поуздан знак да је дошао антихрист, и да је почео да врши своју… службу“ (исто, код еп. Игњатија).

Ђаво ће, припремајући пут антихристу, бити заинтересован за то да се на целом свету прошири посветовњачено, умртвљено, формално хришћанство, и чак ће се потрудити да све религије „здружи“ с њим. Све религије ће признати своје „духовно сродство“ са хришћанством, и чак ће се одушевљавати узвишеношћу његовог учења, светошћу његових моралних захтева, лепотом његове симболике итд. Многи, чак и најнаивнији хришћани тапшаће кад виде овакав однос света пун поштовања према њиховој вери и с ватреним ентузијазмом, оставивши своје страсти и духовне чиреве да делују устремиће се у пориву телесне ревности да проповедају целом свету своје секуларизовано хришћанство. За такве проповедника Свето Писмо каже: Не слах тијех пророка, а они трчаше; не говорих им, а они пророковаше (Јер. 23, 21).

Проповедајући приземно „хришћанство, прилагођено телесној вољи палог човечанства ове „ревносне гласоноше јеванђељске речи“ заправо ће одвлачити свет од Христа и упућиваће га на стазу антихристову. Међутим, сами ови проповедници то неће приметити. Они ће заиста почети од истинског хришћанства, од најискренијих, најпобожнијих расположења. Прво ће сами ревносно следити учење отаца Цркве, држећи се подвижништва, молитвености, богомислија, дела милосрђа и љубави према ближњем, одбацивања светских утеха, сваке љубави према стварима и среброљубљу итд. Међутим, очигледно ће допустити да им се деси само једна, али крајње погубна грешка: неће умети да виде у себи, уз сву своју спољашњу побожност, дубоку, укорењену гордост, дух дивљења себи и уздања у себе. Нажалост, све мање и мање људи умеју да разликује у себи ово начело гордости. Само онај ко самим животом, заиста радећи на очишћењу свог срца (а не на стварању лицемерне маске побожности) буде проучавао дела светих отаца приметиће да њихово учење представља управо овај подвиг – подвиг борбе против гордости и задовољства собом. Гордост може лепо да живи у души уз најпохвалнију врлост човека, чак да црпи из ових врлина нарочиту силу. Јован Лествичник каже да се „дух таштине (усељава) када види како се врлине множе; јер су… му врата – изобиље труда“ (уп. 22, 3). Оно се радује због свих добродетељи и гледа како да се прилепи за све подвиге (уп. 22, 5). Ако човек заволи једну страст – гордост, она сама може да надомести све остале страсти (уп. 23, 5). Када демон таштине види да је монах стекао макар мало мирног устројства, одмах га подстиче да иде у свет и каже му: „Иди да спасаваш пропале душе“ (уп. 22, 20). „Када ми удаљивши се на годину или неколико година од својих рођака стекнемо нешто мало свештеног страха или умилења, или уздржања, приступају нам испразне помисли, подстичу нас да поново идемо у отаxбину (ради поучавања и давања примера врлине)… а ако смо још богати даром речи… тада нам већ као спаситељима душа и учитељима, саветују да се вратимо у свет с тим да бисмо оно што смо срећно скупили у пристаништу жалосно расточили у пучини“ (уп. 3, 11). Када новообраћени хришћанин почиње свој пут у Православљу његови први кораци су готово увек исправни: после дугог греховног живота, тешког и мучног за савест, после заморног бесциљног „ковитлања“ у бучном вртлогу далеко од спасоносног брода Цркве, он се заиста каје, смирује, препушта учењу отаца Цркве, с одушевљењем открива свет узвишених хришћанских закона, ревносно жели да се подвизава и сам испроба све чиме је испуњени његово срце приликом читања житија светих подвижника, поука отаца-аскета итд. На овом делу пута су сви они који су се обратили вери слични – сви су овде прилично добродетељни, послушни, ревносни, пристојни, строги према себи, сви с радошћу долазе у храм, моле се, читају свете оце, сви покушавају да се навикну на Исусову молитву. Међутим, овај део пута се завршава. Већ пролази она прва радост сусрета с новим и предивним, губи се прва свежина утисака, постаје досадна монотона борба са својим страстима и верник почиње да тражи нове путеве и правце у хришћанству; и овде се пред њим указује раскрсница. Један пут је усмерен у дубину срца, ка унутрашњем, духовном, тешком раду – као у дубоком окну уз пригушену светлост свеће. Човек у свом срцу тражи скривена зрнца, драгоцено камење вере, љубави према Богу, али у својој души налази само громаде камене безосећајности, остатке добра убијеног грехом, залеђене и умртвљене. Међутим, ако не падне у очај, ако се не уплаши, ако се ослони на силу благодати Божије, верник покајањем, смирењем, трудом, постепено добија, придобија за своју душу милост Божију и десница Небеског Лекара корак за кораком исцељује, оживљава, препорађа душу, и само се након многих и многих година борбе из тамних недара душе на свет износе блистави бисери дарова благодати Духа. И то је пут прави, истинити, спасоносни, који води ка Христу. И само онај ко је прошао овим путем може заиста да помогне другим људима да спознају Христа. Међутим, то је пут самоодрицања, туге, који захтева истинско смирење и свакодневно умирање. Већ само то да човек види своје грехове, своје страсти представља велики успех у духовном животу. Човек најчешће добро види само своје грехове учињене на делу, а када престаје да греши на делу и да исповеда своја основна сагрешења пред свештеником, он више не зна због чега да се каје. На речима признаје да је грешник, али је у ствари уверен у то да у великој мери поседује врлине. Испоставља се да човек како би спознао тајне страсти које су се угнездиле у свету мора да се истргне из света, да се удаљи од његове буке и прича, да мало поћути, да се охлади, поразмисли. Само после унутрашњег удаљавања од испразности света, од хаоса и његових страсти, постепено, а не одједном, може да се сталожи мутна вода наше унутрашње самосвести, утишава се бука светских помисли пуних бриге за мноштво ствари и тек тада почињу да с појављују црте, да се препознају контуре многих и многих најружнијих страсти и великих и малих, навика и похота, грешних жеља и осећања – све оно што човек чак није ни помишљао да постоји у њему, пошто је обузет вихором свакодневне испразности. Нарочито је корисно спољашње удаљавање од света у манастиру, под условом да неофит тамо буде правилно духовно усмерен. Како често хришћанин-почетник који је дошао из света у манастир не зна чак ни шта треба да исповеди; често се на исповести од њега може чути: „Не, гордости у мени нема…“, или: „Немам неких посебних грехова,“ „Опростите, чак не знам ни шта треба да исповедим,“ или: „Зависти у мени сигурно нема,“ а понеко каже: „Волим Бога и ближњег,“ или: „Волим свој народ и спреман сам да принесем себе на жртву ради њега…“ и т.сл. Занимљиво је да после неког времена, уколико остају у манастиру људи имају потешкоћа да се исповеде зато што у себи виде много зла и греха иако сада заправо греше много мање, сада виде у себи не само гордост, не само одсуство љубави према најближим људима, већ и према Богу, виде да су крајње рђави и достојни свете казне. И то није плод неправилног живота у манастиру него дар благодати!

Макарије Египатски каже да је „човек, преступивши заповест и пошто је истеран из раја, везан на два начина… у овом свету – делима свакодневице, љубављу према свету, односно према телесним задовољствима и страстима, према богатству и слави, према имању, жени, деци, рођацима, домовини, према месту и одећи, једном речју, према свему видљивом“ (Беседа 21), а у тајности душе спутан је оковима таме духова злобе због чега нити може да воли Господа, нити да верује, а ни да се моли – онолико колико би желео. Супротстављање Богу и јавно и тајно – је у потпуности завладало нама. И када чувши реч Божију неко ступи на подвиг, „одбаци од себе дела испразне свакодневице и световне везе, кад се одрекне свих телесних задовољатава и одреши од њих, тада, уз стално устремљавање мисли према Господу он може да сазна да у срцу постоји друга битка, друго тајно противљење, друга борба помисли које настају од лукавих духова, и да му предстоји други подвиг. И тако, с несумњивом вером и великим стрпљењем, непрестано призивајући Господа, очекујући од Њега помоћ, још овде може да добије унутрашње ослобађање од веза, замки и преграда и таме лукавих духова, односно од дејства тајних страсти… Ако је пак неко везан за видљиве ствари у овом свету, ако се спутава различитим земаљским везама и бива обузет рђавим страстима, он не зна да у њему постоји друга борба, и битка и рат… Ако… се не одрекне с напором од света, ако се свим срцем не одреши од земаљских жеља и не пожели да се у потпуности прилепи уз Господа, неће спознати обману скривених духова злобе и тајних рђавих страсти већ ће остати туђ себи самом, зато што су му непознати његови сопствени чиреви и да има у себи тајне страсти, којих није ни свестан…“ (исто).

Епископ Игњатије каже да Божанско дејство у човеку „прво показује човеку његов грех, показује у човековим очима грех већим него што јесте, непрестано држи његов страшан грех пред очима, наводи душу да осуђује себе, показује јој наш пад, ону ужасну, мрачну, дубоку провалију погибељи у коју је пао наш род грехом праоца нашег; затим му мало по мало даје повећану пажњу и скрушност срца на молитви“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 2, стр. 319.).
Најчешће су добродетељи које човек чини у свету помешане с узношењем и гордошћу: бдења, постови, стални одласци у цркву, милостиња – све се чини под утицајем људске похвале (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 6, стр. 103-105). „Не може да види свој грех онај ко се њиме наслађује, ко себи дозвољава да га окуси макар само у помислима и саосећањем срца. Свој грех може да види само онај ко се одлучном вољом одрекао сваког пријатељства с грехом, ко је стао као будни стражар на вратима свог дома с исуканим мачем – речју Божјом, ко одбија, сече овим мачем грех, ма у којем облику да му се он приближи. Ономе ко учини велико дело – ко успостави непријатељство с грехом, насилно отргнувши од њега ум, срце и тело, Бог дарује велики дар: виђење свог греха. Благо души која је у себи видела грех! Благо души која је видела грех у себи! Благо души, која је у себи видела пад праотаца и трошност старог Адама! Овакво виђење сопственог греха јесте виђење духовно, виђење ума исцељеног од слепила Божанском благодаћу. Света Источна Црква нас учи да с постом и клечањем на коленима учи нас молимо Бога да нам дарује виђење сопственог греха“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 2, стр. 122-123). Подвиг мирјанина који живи у свету чини да његово „ја“ расте и умањује Бога пред њим. „Треба испитати,“ каже преп. Јован Лествичник, „зашто мирјани, који проводе живот у бдењу, посту, подвижништву, кад пређу у монашки живот, на ово поприште душевних искустава удаљено од људи, напуштају своје некадашње подвижништво, трулежно и варљиво. Видео сам да је много и различито дрвеће добродетељи, које су посадили мирјани, задојено као стајским ђубривом ако знају да их неко гледа (чињење дела само да се покажу пред људима), да је земље око њих нађубрена похвалама, и да се ово дрвеће пошто је пресађено на пусту земљу, коју не посећују мирјани и која нема смрадне воде таштине одмах сасушило“ (сл. 2, 6).

Међутим, ако хришћанин, прошавши прву почетну стазу уводне вере не види сву дубину свог греха, уколико не усмери пут ка Господу кроз ову греховност, него око ње, у њему ће се створити потпуно друго расположење, други дух, друга усмереност свецеле делатности, унутрашње и спољашње. Игуманија Арсенија је говорила: „Пут ка Господу је у нама, кроз нашу немоћ, кроз пуноћу греховности наше. Да, то је истински пут, који није измишљен, који није плод маште“ (писма П.А.Брјанчанинову, т. 4). Хришћанин који није ушао у „одају своје душе“ да се помоли тајно Оцу Небеском остаје не само ван само себе, него и ван хришћанства. Ући унутра значи да човек пристаје да га боли душа, да тугује, јеца. „Суров је пут спасења,“ каже мати Арсенија, „сурова је понекад и реч која је о њему изречена – то је мач с две оштрице, и он сече наше страсти, нашу чулност, а уједно причињава бол и самом срцу из којег се оне исецају. И хоће ли доћи време да овај мач више нема шта да ради у нашем срцу? Не, он ће увек имати шта да ради, нема краја духовном очишћењу и у сваком срцу ће се наћи она честица нечистоте коју треба очистити… Без боли је просвећење душе немогуће – то ће бити маштање“ (писма П.А.Брјанчанинову, т. 3).
А остајући ван свог срца у којем је требало да се одвија сва основна делатност хришћанина он више не може имати ни најмању представу о истински хришћанском животу. Међутим, на несрећу, ови верници који су скренули с пута у потпуности се препуштају спољашњој делатности и што им је мање познат пут покајања они тим више говоре, и уче, и зову, и проповедају. Међутим, не знајући укус покајања они не знају ни мирис хришћанства. Не налазећи гнездо у које ће положити птиће своје (Пс. 83, 4), у својим религиозним трагањима, не знајући куда да усмере пориве свог срца и ума они се у потпуности препуштају витлању по овом свету вејући на све стране, неразумно, „пшеницу јеванђељску“. Али пошто немају корен у земљи срдачног покајања, њихово учење је, иако је наизглед хришћанско по речима по духу крајње безвредно, површно, неосновано, лишено главне силе – Крста Христовог, односно истинског оружја који прониче до раздвајања душе и духа, где би једино исправно могао да се примени хришћански подвиг, а „све остало ће му се додати“. Човек који није спознао своју греховну оштећеност унутрашњим искуством, који није искусио у боли и невољама тешку борбу са својим сопственим „телом греха“ који није спознао у потпуности немоћ унутрашњег човека и његову оскудицу, не схвата ни значај подвижништва, молитве, уздржања и чувања осећања. Испоставља се да је код таквог човека све наопако. Иако себе назива грешником он је изузетно спокојан у погледу своје судбине у вечности, читав пут спасења му изгледа веома једноставан, чини му се да људски греси као да леже само на површини његовог живота. Тако му се чини да је довољно да посече мотиком само надземни део корова и да га раскрчи споља и већ може да се диви својој „чистоти“. Овде је сва делатност на површини: у ширину, свако за себе, уздуж и попреко, по брдима и долинама. Овакве делатнике не привлачи дубина него пространство.

Дакле, видимо како се језеро хришћанске вере протеже на све веће просторе. Више се готово не чују – ни међу мирјанима, ни међу монасима, ни међу јерејима и архијерејима – беседе о борби са страстима, о унутрашњем делању, чак ни о спољашњој побожности, већ се чују разговори само о градњи, рукополагању, постризима, празничним службама, о организацији неких друштвених догађаја, о колима, новцу, путовањима и путешествијима, о посетама и пријемама, о мисионарским плановима, „евангелизацији“ народа и т.сл. Иако мирјанима још може бити „опростиво“ непознавање унутрашњег живота по Богу (мада, какав је хришћанин без ове стране живота?), али више ни монаси не знају шта је „унутрашњи живот“: „Колико је посла унаоколо, свет пропада, треба само градити, обнављати, а овде се прича о некаквом „унутрашњем животу“? – Па то је неки егоизам, а хришћанство је пожртвовано, треба се прво побринути за друге.“ И монаси се данас исто тако бацају у бурну реку живота, на брзину, с мантијама које лепршају на ветру – да обраћају, спасавају, „евангелизирају“. И испоставило се да вера више не дотиче ничије срце, да она на једно ухо уђе, а на друго изађе, разум је анализира, она се лако дотакне срца и одбивши се од њега, о његову „окамењену безосећајност“ за духовно, излази кроз језик и обрушава се са свим жаром на наше ближње. Знање вере које је прихваћено само умом, без укорењености у срцу, без срдачне боли – не може дуго да се задржи у човеку, не налазећи примену унутар њега, оно жури да се излије у спољашњост. Тако иде, лута данас реч јеванђељска, не налази сигурно пристаниште ни у чијем срцу: многи као да је гледају љубазно, чак је пуштају на праг своје куће, понекад и на терасу, али не желе да јој дозволе да се усели у њих. На крају се од истог учења Православља прави се истинско хришћанство и вештачко хришћанство: исте су речи, заповести, слике у оба хришћанства, али им се даје супротно тумачење и значење, оно се поима на апсолутно неспојив начин. Иако ова два тока још увек могу да живе заједно, доћи ће време када ће се извршити подела и већи део немоћних хришћана наћи ће се на страни лажне цркве, за Христа ће признати антихриста и почеће заједно с њим љуто да прогони мало стадо истинских хришћана. Већ сада, иако су на речима ови људи православни по духу често подсећају на јеретике. Час се у њима препознаје протестантски дух, нарочито у слободном опхођењу према Светом Писму и Предању светих отаца, у преузимању од протестаната стила непринципијелности у питањима вере, у слободи тумачења и новог тумачења учења Цркве, па чак и у сумњама да је истина само у Православљу, а час се препознаје дух католицизма – у покушају да се измени свестан, слободан, увек разуман однос према питањима вере и послушања, слепим, сервилним потчињавањем јерарсима с њиховим најразноврснијим узношењем, са страхом да им се човек случајно не супротстави, чак ни ако се ради о извратању верских догми. Све ове појаве нису ни из далека случајне и потпуно су законите. Ово нису раздвојени процеси, већ једна сврсисходна делатност непријатеља Божијег.

Човечанство које је некада било подељено на људе који говоре различитим језицима у давна времена није могло да оствари своју горду идеју, која је симболизовала бунт против сопственог Творца, није могло да доврши изградњу Вавилонске куле. Међутим, идеју ове куле сваки народ је понео са собом и у току читаве историје човечанства материјал за њу се и даље припрема. Царство антихриста ће представљати довршетак Вавилонске куле. Разједињени народи ће поново наћи заједнички језик ради завршетка древне замисли. Сви процеси обједињења у наше време, и у области политике, и економије, и религије, и погледа на свет, нису ништа друго до испробавање јединственог поимања, јаког, свобухатног савеза који све повезује ради подизања куле гордости од стране читавог света – последњи покушај сатане (који је некада пожелео да „свој престо постави изнад престола Свевишњег Бога“) и човека (који је некада помислио да треба да буде „као Бог“) заједничким напорима палих анђела и људи да присвоје свет Божји, да сами постану као богови и човекобогови.

Изопачење духовног живота води ка изопаченом поимању добра и љубави уопште, до неправилног поимања положаја човека у свету, до лажног, прелестног односа човека према Богу. У свему овоме почиње да се огледа уздизање људског достојанства, велико снисхођење његовом палом стању. Због незнања, несхватања свог сопственог духовног нивоа човек пада у стање прелести, маштања. Он мисли да има врлине које нема, сматра да су позитивни, духовни, богоугодни – душевни и нервни пориви његове душе. Сва душевна делатност оваквог човека концентрише се у разуму и на крајевима нерава, отуда води живот порива, узбуђења, хаоса. Из овакве спољашње ватрености потиче распламсаност осећања и помисли, маштања и доживљаја. Све ово човека чини нервозним, покретним, активним, узнемиреним. У његовој глави се рађа на хиљаде планова и идеја, у срцу – море жеља и осећања, али су све оне усмерене ка споља, на земаљски свет, на организацију и преобразовање земаљске, световне атмосфере. И премда при површном гледању изгледа као да је сва ова делатност оријентисана на Бога, на Јеванђеље – она је заправо потпуно самостална и пуна уздања у себе. Бог, јеванђељске заповести, устави и правила црквеног живота, обреди и богослужења – овде су само љуска, само позадина и маска, а у центар све своје делатности овакав „трудбеник“ ставља себе и своју вољу. Овакав човек који не види и не схвата заправо ко је и какав је пред Богом и мисли да је незамењиви слуга Божији, апостол и „друг“ Господњи. Он стоји „испред“ Бога, окренут Му је леђима, окрећући се лицем према народима и из све снаге почиње да позива све да дођу и да се поклоне Богу Којег он проповеда, али убрзо заборавља да пита Самог Господа шта и како да ради и са сигурношћу да је његов труд угодан Богу толико се заокупља њиме да заборавља на Бога и почиње да привлачи народ самом себи. „Ако руководилац почне да тражи послушање себи, а не Богу,“ каже епископ Игњатије, „он није достојан да буде руководилац ближњег! – Није слуга Божји! – Он је слуга ђавола, његово оруђе, његова мрежа! „Не будите робови људима“ (1 Кор. 7, 23) – оставља нам завештање апостол“ (Свт.Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 7. стр. 151).

Човек који нема „виђење свог греха“ (за које молимо с постом и молитвом у дане Великог поста), већ се подвизава само у спољашњој побожности, убрзо почиње себе да сматра изабраним сасудом Божјим, носиоцем и спроводником благодати, „светилом које је стављено на свећњак) „градом који стоји на врху горе“, „сољу света“. Овакав човек стално тражи тежак подвиг, баца се у центар догађаја, убеђен да је Бог с њим, да се од њега на све стране разливају зраци Христове светлости, да је угодан и пријатан Богу. „Благо души, која је спознала да је у потпуности недостојна Бога, која је осудила себе као проклету и грешну! Она је на путу спасења; у њој нема самообмане. Насупрот томе, онај ко сматра да је спреман да прими благодат, ко сматра да је достојан Бога, ко очекује и моли за Његов тајанствени долазак, ко каже да је спреман да прими, да чује и види Господа, вара се, ласка себи; он је доспео на високи гребен пропасти с којег се пада у мрачну провалију погибељи“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 2, стр. 123).

Одушевљење почиње да уображава да воли Бога и човека, почиње много да говори о љубави и милосрђу, на све начине инсистира на томе да докаже своју љубав „самопожртвованим“ поступцима, све људе позива да воле Бога и ближњег, стално некога прекорева због недостатка ове љубави. „Љубав“, „милосрђе“, „жељење добра“, „брига о ближњем“ – ове речи не силазе с уста таквих „праведника“. Али они не знају како су заправо ове врлине далеко од њих, кроз какав подвиг самоодрицања душа прво треба да прође да би им се макар мало приближила. „Немој мислити, вољени брате,“ каже светитељ Игњатије, „да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу“ заповест је духовна, а нашим срцем су завладали плот и крв; заповест је нова, а наше срце је старо“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т.1. стр. 121). „…Ја сам грешник, мрачни грешник, ма где да погледам у себе, увек видим измешаност добра и зла, коју је људском роду пренео његов праотац, који је дрско и погрешно окусио од дрвета познања добра и зла. Људима се чини да сам милосрдан, али ако се детаљно проверим, ако испитам себе налазим у себи само глупу маску милосрђа. Милосрдна дела чини у мени таштина, милосрдна је у мени пристрасност… милосрдна је у мени крв; а да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света, – то не налазим у себи. Кад се ја, мрачни грешник освестим на тренутак и кад пожелим да будем милосрдан у складу са заповешћу Христовом видим да треба да учиним ужасно насиље над својим срцем… Моје срце пристаје да буде милосрдно по кретању крви, али да буде милосрдно по заповести Христовој за њега представља распеће… Природно милосрђе као производ плоти и крви не може бити Богу угодна добродетељ. И више од тога! Оно је у супротности са заповестима Јеванђељским! Како би се оно сасекло и умртвило донет је на земљу мач Јеванђељски. Људи вођени природним милосрђем пребивају у мраку под утицајем љутог, свезлобног светодршца“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 7, стр. 36).

Игуманија Арсенија је говорила: „О љубави према ближњем: ближњег треба ставити на место на којем сам стојиш, значи: прво мораш да сиђеш с места на којем стојиш. Где је место на којем стојиш? То је цео свет видљиви и невидљиви. Свуда себичност, приграбивши све за себе не жели ништа да уступи ближњем, и како онда душа може да воли ближњег кад осећа да јој он све одузима, да има на све иста права као и она, а она у њему види свог непријатеља и мрзи га. Треба све себи одузети, да би се уступило ближњем, и управо тада, заједно с ближњим, душа стиче и Господа“ (Иг. Арсенија, т. 23. Свето-Успенски ман. 1994.г.).

Ево како сложено говоре о љубави они који су заиста стекли дух кротости и смирења, виђења себе и трезвености. Код оних који на све гледају површно нема ни помена о сличним расуђивањима, већ се само чују пароле и бравурозна позивања, херојски позиви.

Немојмо заборавити да ће и антихрист доћи у таквом обличју, „како би преварио све, доћи ће смирен, кротак, мрзитељ – како ће рећи за себе – неистине, као човек којем су идоли одвратни, који воли побожност, као добар, љубитељ сиромаштва, веома лепог изгледа, постојан, са свима нежан, који нарочито поштује јеврејски народ… и предузеће лукаве мере да свима угоди како би га народ ускоро заволео. Неће примати дарове, неће говорити гневно, неће бити нерасположен, већ ће лепом спољашњошћу варати свет док се не зацари“ (св. Јефрем Сирин). Његово царство ће бити апсолутно земаљско, телесно, али ће се он потрудити да изгледа небеско, духовно. Антихрист управо овим има намеру да помрачи истинско учење хришћанске вере новим учењем, новим поретком – мекшим, веселијим, пријатнијим и више у складу с наклоностима телесног човека – и на све начине ће се трудити да се издаје за Христа. Све што Христос обећава да ће дати као награду Својим следбеницима обећаће и антихрист, само што ће укинути крст: и у томе је сва тајна његове покварене силе, разлог због којег ће сва царства и народи поћи за њим. Антихрист ће тада обећати прослављање тела без његовог умртвљења, прослављање света без његове осуде, обећаће само Царство Небеско без икаквог труда и подвига побожности. Антихрист ће обећати људима истински људски живот, богоподобан, обећаће га на земљи, живот у којем ће се лако спојити знање, удобност и пријатност живота, уметности, разни проналасци и побољшања материјалног живота. Одбацујући у потпуности Христово учење, иако ће се по спољашњости издавати за хришћанина он ће ипак деловати у име Христа: отуда и снага његова, и отуда потиче опасност да ће можда одвући чак и изабране. Његова мудрост ће бити у потпуности антихришћанска, али ће се издавати као најбољи, за најприхватљивији приручник за хришћанство у складу с потребама времена“ она жели да сведе хришћанство на разумску формулу, да га учини хришћанством истинитијим, чистијим, лакшим, хришћанством које се боље слаже с људским наклоностима, одбацујући све подвиге побожности и сматрајући да они премашују људске снаге. Устанак лажног пророка ће имати маску хришћанства, издаваће се за истинско хришћансво, али ће кад ојача и продре у народне масе, збацити са себе маску која га покрива и завршиће издајом, одрицањем, прогонима и збацивањем догми хришћанске вере. Овај лажни пророк ће говорити: „Форме, обреди Цркве и догме су другостепене ствари које немају никакве везе с духом, дух је оно што је важно.“ И под овим изговором лажни пророк ће одсећи од хришћанства све што не буде припадало овом свету – све што је натприродно у историји спасења, што је од помоћи вери и њеним славним обећањима, једном речју – све суштинско (в.: Последње судбине света. Кијев, 1994.г. стр. 92-129).
Веома су занимљиве опаске Владимира Соловјова о антихристу. Иако су многа дела овог мислиоца далека од Православља, опис личности антихриста у потпуности одговара заједничком мишљењу светих отаца Цркве. – „Пошто је увек био свестан своје велике снаге духа он је свагда био убеђени спиритуалиста, и јасан ум му је увек указивао на истину онога у шта треба веровати: у добро, Бога, Месију. У то је он веровао, али је волео само себе. Он је веровао у Бога, али је у дубини душе нехотице и несвесно предност давао себи. Веровао је у Добро, али је свевидеће око вечности знало да ће се овај човек поклонити злој сили, чим га она поткупи – не преваром чула и ниских страсти, па чак не ни великом удицом власти, већ само безграничним самољубљем. Уосталом, ово самољубље није било ни несвесни инстинкт ни безумна привлачност. Осим изузетне генијалности, лепоте и племенитости, узвишена испољавања уздржања, несебичности и делатног доброчинства су наизлгед довољно оправдала огромно самољубље великог спиритуалисте, аскете и филантропа… Тако обилно снабдевен даровима Божјим он је угледао у њима знаке изузетне небеске благонаклоности према себи и почео је да сматра да је други после Бога, једини у свом роду син Божји. Једном речју, он је почео себе да сматра оним што је заправо био Христос… Прво у њему није било непријатељства према Исусу. Он је признавао Његов месијански значај и достојанство, али је искрено видео у Њему само свог највећег претходника – морални подвиг Христа и Његова апсолутна јединственост били су несхватљиви овом уму помраченом самољубљем. Он је размишљао на следећи начин: „Христос је дошао пре мене; ја сам други, али оно што је хронолошки касније по важности је прво. Ја долазим као последњи, на крају историје управо зато што сам савршени, коначни спаситељ. Онај Христос је мој претеча. Његово призвање је било да претходи мени и да припреми мој долазак“. И уз оваква размишљања велики човек 21. века ће примењивати на себе све што је у Јеванђељу речено о другом доласку објашњавајући овај долазак не као повратак истог Оног Христа, већ као замену претходног Христа коначним, односно њим самим… Самољубиво давање предности себи у односу на Христа за овог човека ће бити оправдано и следећим расуђивањем: „Христос је проповедајући у Свом животу и показујући морално добро био исправитељ човечанства, а ја сам позван да будем доброчинитељ овог делимичног исправљеног, делимично непоправљивог човечанства. Свим људима ћу дати оно што им је потребно. Христос је као моралиста делио људе добром и злом, а ја ћу их сјединити добрима, која су подједнако неопходна и добрима и злима. Бићу прави представник Оног Бога Који дозвољава да Његово сунце сија добрима и злима, Који даје кишу праведнима и неправеднима. Христос је донео мач, а ја ћу донети мир. Он је претио земљи страшним последњим судом. Али последњи судија ћу бити ја и мој суд неће бити само суд правде, већ суд милости. Биће и правде у мом суду, али не правде која даје већ правде која распоређује. Ја ћу направити разлику међу свима и свакоме ћу дати оно што му је потребно…“
Својим новим делом („Отворени пут ка васељенском миру и благостању“) привући ће (све). Ова књига… ће у њему показати невиђену снагу генија. То ће бити нешто свобухватно и мириће све противречности. Овде ће се сјединити племенито поштовање древних предања и симболи са широким и смелим радикализмом друштвено-политичких захтева и препорука, неограничена слобода мисли с најдубљим поимањем свега мистичког, безусловни индивидуализам с ватреном преданошћу општем добру, најузвишенији идеализам руководећих начела с потпуном одређеношћу и животношћу практичних решења. И све ће ово бити сједињено и повезано тако генијалном уметношћу да ће сваки једнострани мислилац или делатник лако видети и прихватити целину само под својим појединачним, личним углом гледања ништа не жртвујући за саму истину, не уздижући се ради ње заиста над својим ја, нимало не одбацујући у стварности своју једностраност, ни у чему не исправљајући погрешност својих погледа и стремљења, ничим не надомештајући њихову оскудност… Нико неће оповргавати ову књигу, она ће свакоме изгледати као откровење целе истине. Сва прошлост ће бити представљена у тако привлачном облику, све текуће ће бити оцењено тако непристрасно и свестрано и најлепша будућност ће се тако опипљиво приближити садашњости да ће свако рећи: „Ево то је управо оно што нам је потребно; ево идеала који није утопија, ево замисли која није химера.“ И чудесни писац не само да ће освојити све људе, већ ће свакоме бити пријатан тако да ће се испунити Христове речи: „Ја сам дошао у име Оца… и не примате Ме; а ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ Јер, да би човек био прихваћен мора да буде пријатан“ (Кратка повест о антихристу. Издање Сретенског манастира. М., 1995.).
Све поуке отаца Цркве о антихристу, многе верзије и размишљања философа и мислилаца о њему треба да нас учине крајње опрезнима: очигледно је да се приближава време најтананије, најлукавије лажи кад ће се крајње зло обући у најпривлачнија, најбоља, најмилија, најсрдачнија и најљубазнија обличја. Већ се данас стварају начин размишљања, карактер живота, усмереност делатности и дух религије који одговарају и подстичу демонску превару која припрема владавину антихриста. Много онога чему данас радосно аплаудирамо или се помало уздржано осмехујемо је – како ће се сутра показати – било такође мрежа, клопка, мамац и танана поквареност непријатеља човечанства.

На пример, како се много данас говори о миру у целом свету, о јединству народа и држава, о политичком, економском, културном и религиозном савезу и братству народа. Заиста, шта може бити милије од мира сваком човеку који има више или мање здравог разума – јер тако смо се уморили од злобе, од ратова, од свађа. Читава историја човечанства јесте историја борбе, битке за власт, за „парче хлеба“, за злато, због расних предрасуда, због религиозних убеђења и уопште ни због чега, просто по неком закону суровости и непријатељства. Зар је могуће да ни савремени „прогрес“ не може да реши овај проблем? Па односи међу људима се „усавршавају“, постају све „хуманији“? – тако данас расуђују многи васпитани људи. Знајући за ову људску слабост, односно да су се народи уморили од ратова и да жуде за миром, многи политичари и проповедници религија шпекулишу појмовима мира и благостања. Данас чак и многи хришћани мисле да је овај „мир у целом свету“, „мир свету“, „мир, рад, мај“, „пријатељство и мир народа“, што тако често чујемо од комуниста и од екумениста и наш Христов „мир всјем“, наше молитве „о мирје всего мира“ и „о сојединенији всјех“ – исто очекивање и да су то појмови исте врсте. Многи почињу да мисле да су идеали и трагања данашњег „прогресивног света“, његов хуманистички дух и устремљеност ка циљу, чак и „духовни“ идеали и очекивања, и циљеви, и нада хришћана – синова Цркве – да су то два у свему сагласна тока људске највише моралне, душевне, разумне делатности која су све ближа и да ће се сигурно сјединити, срести – као рођена браћа. Међутим, „мир“ у светском поимању и „мир“ у хришћанском поимању су крајње супротни по смислу и по значењу! Господ каже: мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје (Јн. 14, 27). Још: Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздјељење (Лк. 12, 51). Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови. Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан (Мт. 10, 34-37). Ово сам вам казао, да у Мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет. (Јн. 16, 33). „Мир“ света подразумева сједињење и братимљење свих људи без изузетка – а о каквој подели онда говори Господ? Чему мач? Зашто су „укућани“ човекови непријатељи? [та онда значи „мир Христов“? Откуд онда то „мир – вјсем“? Одговор на ово питање је вишезначан!

Мир Христов јесте помирење човека с Богом, које је постало могуће кроз искупљење Крстом Господњим, кроз страдања и смрт Богочовека на Крсту, кроз свето васкрсење Христово и кроз то што верници носе свој крст пратећи распетог и васкрслог Христа Спаситеља. Односно – кроз веру и живот у Христу, кроз укључивање у живот у Христу у Тајнама Цркве. Како каже апостол: оправдавши се, дакле, вјером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз Којега и приступисмо вјером у ову благодат у којој стојимо (Рим. 5, 1-2). И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Флб. 4, 7). Међутим идење за Христом, ношење крста пре свега треба да буде схваћено као одбацивање свог старог човека, своје страсне, греховне воље. Христово учење, све свете заповести Спаситеља за Његовог истинског ученика постају крст, на којем он стално разапиње свог старог човека са страстима и похотама. Да би човек узео на леђа свој крст треба „пре свега да одбије испуњава каприциозне жеље тела… треба да призна да је његова правда тешка неправда пред Богом, да је његов разум апсолутно безумље и на крају, препустивши се Богу свом силом вере, препустивши се непрестаном проучавању Јеванђеља треба да се одрекне и своје воље“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 1, стр. 354).

Ашче кто хошчет по Мње ити, да отвержетсја себе и возмет крест свој и по Мње грјадет (Мт. 16, 24). Управо кроз крст и кроз самоодрицање хришћанин заједничари и са Христом, у Њему налази потпуно помирење с Богом и са свом твари. Ван Христовог искупљења нема мира, човек је још увек под клетвом, у власти вечне смрти, цео свет је у непријатељству с њим и он са целим светом. Не противи му се само спољашње и није у непријатељству с њим само оно, већ је и све његово унутрашње биће у нескладу са самим собом, у унутрашњој борби, у метежу, у непостојаности. Макарије Египатски каже: „Као што се пшеница у решету у којем се просејава креће и непрестано баца и окреће тако и кнез лукавства земаљским пословима обузима све људе, колеба, доводи у збрку и бригу, приморава да се баве испразним помислима, гнусним жељама, земаљским и светским везама непрестано обузимајући, смућујући и хватајући сав грешни Адамов род“ (Беседа 5). Оци су говорили: „Помири се с Богом, па ће се с тобом помирити небо и земља.“
Ево у чему је грешка савремених људи: они не помиривши се с Богом, што је могуће само у Христу и само у недрима Православља, покушавају да помире све поделе и несугласице света који пропада, који отпада од Бога. Заиста: „мир Христов“ се нуди свима, али га не примају сви, не желе сви да се потруде како би га стекли. Мир Христов од нас захтева удаљавање од „света овог“: не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4, 4). Удаљавање од света подразумева удаљавање од греха, од свега греховног, од људи заражених грехом који се не кају због свог греха. Ово је неизбежно повезано с поделама, несугласицама, с борбом, с „мирним“ односима. Покушај да се организује мир у свету уз заобилажење ових подела, ове борбе, значи затварање очију пред непријатељством између греха и врлине, игнорисање заповести Божијих, подржавање аморала и сваке духовне нечистоте, најразноврснијих страсти.

Свето Писмо страшно разобличава овакво „миротворство“: Махнућу руком Својом на становнике ове земље, вели Господ. Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство, и пророк и свештеник, сви су варалице. И лијече ране кћери народа мојега овлаш, говорећи: мир, мир; а мира нема. Еда ли се постидјеше што чинише гад? Нити се постидјеше нити знају за стид; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ (Јер. 6, 12-15).

Време постаје све лукавије, а слатке замамне речи све „меденије“, отров под „устима њиховим“ све смртоноснији, вуци се све чешће облаче у овчију кожу. Лаж се стално шири, гоји се, продубљује се и све више се покрива маском истине. Ватреност вере све више пада на млакост, али нам зато што смо на њу навикли сад већ изгледа као „горење љубави“. И не схватамо да смо несрећни и јадни, и сироти, и слепи, и наги (Апок. 3, 17). Али шта да радимо?
Сам Господ одговара:

Савјетујем ти да купиш од Мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном. Ономе који побиједи даћу да сједи са Мном на пријестолу Моме, као и Ја што побиједих и сједох са Оцем Мојим на пријестолу Његовом. Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама (Апок. 3, 18-22).

Извор: "Светосавље"