Увиђајући, још пре десетак година, куда воде властољубива и противканонска чињења поглавара Константинопољске патријаршије, истог смо, први у православној васељени, назвали „источни папа.“ Поједини душебрижници су нас тада оптуживали да „не поштујемо ауторитет и чин првог међу источним патријарсима.“ Од закаснеле "памети" вајде нема, а та памет сада узбуњује да ће властољубиви папин брат са Фанара изазвати раскол раван или чак и већи од оног из 1054. године.
Митрополит Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије Лука, изјавио је како "...сви могу да виде у последње време како цариградски патријарх... покушава не само да постане први међу једнакима, него и поглавар целе Православне Цркве", те да "тиме истискује њеног правог поглавара - Христа - и постаје налик папи римском". Митрополит Лука је додао да ће „покушај устоличења „источног папе“ – уместо да обједињује Помесне Православне Цркве – „довести до цепања ризе Христове“. Митрополит запорошки и мелитопољски Лука
Сличну изјаву дао је и члан библијско-богословске комисије Московске патријаршије Андреј Новиков оценивши да је "Вартоломеј на Синаксису у Истанбулу себе фактички прогласио "папским правима“". Очито је да је Вартоломеј Први својим папоцентризмом, који сада директно прети јединству Руске Православне Цркве, - закаснелу "памет" увео у стање панике. Наши цењени посетиоци добро знају да „Борба за веру“ увек говори нелицемерно – језиком истине. У контексту једностраног признавања аутокефалија од стране Константинопољске патријаршије (а и осталим кључним питањима), језик истине каже: тренутна констелација снага у свету је таква да Вартоломеј може учинити шта хоће (а хоће оно што му његових господари нареде). Иза њега стоје Америка и светска закулиса, а то је реална, земаљска моћ. Одликовање за људска права ”патријарх Атинагора” Вартоломеј је уручио Џозефу Бајдену, који је 1999. Србе назвао „гомилом неписмених дегенерика, децеубица, кољача и силеџија“ Да је то тако, видело се пре неколико дана, приликом његовог сусрета с руским патријархом Кирилом на Фанару. Руски патријарх је тада (снисходљиво, или боље рећи - сервилно) предложио Вартоломеју да се сазове један научни скуп, на коме би се презентовали текстови и извори везани за питање положаја Православне Цркве у Украјини. Источни папа му је одговорио: „Радо, али Аутокефалност је за нас донета (свршена) одлука и идемо даље“. Овај одговор је пројава односа господара и поданика. Зашто је „руска страна“ поражавајуће слаба? Зато што је прожета екуменистичко-модернистичким духом, духом лажи, који је дух немоћи. Силу за победу даје Бог, а Бог не војује за оне који служе ђаволу. Са једне стране су светски сатанисти, чији је експонент масон Вартоломеј, а са друге стране су руски екуменисти и модернисти (чује се ту и шапат водећег „српског“ екуменисте Иринеја), слуге оца лажи. Цркворушилачко деловање вође „православних“ екумениста Вартоломеја, здушно су, по команди и убеђењу, подржавали сви „православни“ екуменисти, укључујући руске и српске. Њихов злочин сада узима свој данак. Црквени пироман из Истанбула у рукама држи запаљену бакљу, и већ потпаљује адски пламен великог раскола. Крајем 2011. године, Русији је претио револуционарни хаос. План мрачних сила за проливање река руске крви је био пропао. Светски сатанисти су шкргутали зубима говорећи о „изборној крађи“ и „диктатури“ у Русији. Шта је тада спасло Русију репризе октобра 1918? Појас Пресвете Богородице, који је игуман манастира Ватопед Јефрем донео у Русију (овде:). Писали смо тада: „Овај догађај је био од „стратешког“ значаја за читаво Православље у мистичкој Армагедонској бици која је у току. То се већ показало, и показаће се!“ Суочени с претећом опасношћу, руске вође су се 2011. сетиле Стаљиновог примера. У данима најтежих искушења са којима се СССР суочавао у Другом светском рату, крута идеологија и партијски атеизам повукли су се пред чудотворном иконом Казанске Мајке Божије. Она је изнета из Владимирске саборне цркве и пронета у литији око тадашњег Лењинграда. Град је био спасен. Испред ње је служен молебан у Москви. Непријатељ је заустављен. Затим је однета у Стаљинград. Славна Стаљинградска битка, битка свих битака у Другом светском рату, отпочела је молебаном испред Казанске иконе. Тек по завршетку молебана даван је сигнал за напад на Немце и њихове савезнике. Икона је преношена на најтеже делове фронта, у најкритичније ситуације. Победе су се низале једна за другом. Таква је сила православних светиња! Но, као што су старозаветни Јевреји брзо заборавили на Бога који их је моћном руком извео из египатског ропства и почели се клањати златном телету, руске црквене и државне вође су брзо заборавиле ко је спасао Русију 2011. године. Фебруар 2016. године. Хавана. Сусрет римског архијеретика и руског патријарха. То је узрок и почетак низа пораза Русије и Руске Цркве. Обраћајући се тада папи, патријарх Кирил је хулитељски рекао: „Наш сусрет је Божија воља“. Вођа руских екумениста је на Куби, са Антихристовим претечом, потписао и „декларацију“ у којој се, између осталог: - римокатолички јеретици називају „браћом по хришћанској вери“; - одбрана истине Православља од латинске лажи „старим споровима“ и „наслеђеним од предака разликама; - Свети Оци погрдно називају „Старим светом“; - изражава жеља да „једногласно сведочимо истину“ са онима који у лажи обитавају; - проглашава да су православни и римокатолици већ „уједињени заједничким Предањем Цркве првог миленијума и мисијом проповадања Јеванђеља Христовог у савременом свету“; - вођа римске јереси признаје за законитог „епископа Рима“; - упућује молитва Пресветој Богомајци да „...својим залагањем ојача братство свих оних који је поштују, како би они, у време које определи Бог, били поново сабрани у миру и слози као један народ Божји, на славу Једносушне и Недељиве Тројице...“, без претходног одрицања јеретика од мноштва јереси, и тако даље, и томе слично... Чему се онда добром надати? Зашто се чудити што ће Вартоломеј признати украјинске, црногорске, македонске и још понеке расколнике и тиме раздерати Ризу Христову?! Ако не буде покајања и враћања Православљу, зло и невоље ће тек доћи, али далеко, далеко веће... „Иди и реци народу Мојему зла дела њихова, и синовима њиховим – безакоња, која они починише против Мене, како би они рекли синовима својих синова;
Не изведох ли их Ја из земље Египатске, из куће ропства? А они разгневише Мене и савете Моје презреше. Докле ћу Ја трпети њих, којима учиних толико милосрђа? Ради њих Ја многе цареве оборих, поразих фараона са робовима његовим и са свом војском његовом; Све народе пред њима погубих, и на истоку народ двеју области, Тира и Сидона, расејах и све непријатеље њихове истребих. Ти им овако реци: Овако говори Господ...: Шта да радим са тобом Јакове? Не хтеде се ти повиновати Јудо. Преселићу се код других народа и даћу им име Моје, како би се држали закона Мојих. Како сте ви Мене оставили, тако ћу и Ја оставити вас; који буду тражили од Мене милости, нећу помиловати. Када будете призивали Мене, Ја вас нећу услишити... Ви нисте Мене оставили, него вас саме, говори Господ. Овако говори Господ Сведржитељ: нисам ли вас Ја преклињао, као отац синове и као матера кћери и као дојиља дојенике своје, како би ви били Мојим народом и Ја ваш Бог, како би ви били Моји синови и Ја ваш Отац? Ја вах сакупих, као кокошка пилиће своје под крила своја. Шта сада да урадим са вама? Одбацићу вас од лица Мојега. Када принесете Мени дарове, окренућу лице Моје од вас; јер ваши дани празнични и младине и обрезања Ја одбацих. Овако говори Господ Сведржитељ: Кућа је ваша пуста. Развејаћу вас, као ветар мекиње, и синови вам неће имати потомства, зато што заповест Моју презреше и радише то, што је зло предамном. Даћу куће ваше људима који ће доћи, који и не чувши Мене, вероваће, којима Ја иако не покажем знаке, испуниће то што Ја заповедих, не видевши пророке, спомињаће своја безакоња. Завештавам благодат људима који ће доћи, деци која не видеше Мене очима телесним, него духом верују свему, што Ја рекох, прослављаће са весељем“ (ср. 2. Јездрина, глава прва).
"Зато ревнуј, и покај се!" (Откр. 3,19). |